ДОЛИНА ЦИПЕЛА

Борис Христов

web

- У круг! - командовао је пуковник и Јорго се тромо окренуо ка излазу.

По који ли је пут стајао пред војном комисијом - го и раскорачен, нагнувши главу ка босим ногама.

- Слободан си! - истерали су га напоље.

Обукао се на брзину и упутио ка биоскопу где га је чекала Ускопружна Азија. Ходао је погнут зато што су многе речи које почињу са НЕ стајале изнад ваге Јорга мушкарца - Јорго не пије, Јорго не пуши, Јорго није „погодан“ и неће постати војник... Зато је мало касније, када се машина у његовој кинооператерској кабини завртела а Азија погледала кроз рупицу, решио да исправи део ваге и прихватио је отпозади. И, пошто је била сагласна, она је одвојила око од уметности и сама се свукла...

Јорго је сео на кревет до ње и помазио је. Машина је бректала и бацала обојене одблеске.

Тада је видео ожиљак на стомаку - дугачак и грубо ушивен...

Азија је носила надимак Ускопружна зато што је била железничарска служавка. Њих двоје су се упознали у бифеу на станици. Он јој се допао и, након што је одгледала неколико филмова бесплатно, постала му је девојка. Због тога се Јорго много зачудио када је руком напипао ожиљак и видео укриво зашивену рану. Значи, неко је овде већ прошао - неко је копао по вољеном телу, резао је и вадио нешто изнутра. Пунио је корпу за смеће, а затим је крпио на брзину да утре трагове преступа... Решивши да провери који од њених унутрашњих органа недостаје, Јорго је напрегао вид и под светлошћу машине она му се учинила прозрачном. Видео је како јој се издувавају плућа, испратио мрежу крвних судова и погледао срце које је радило као пумпа. Потом је кренуо за једном семенком лубенице у плетеницу од црева и усмерио се ка месту које га је интересовало...

- Шта ме гледаш! - коначно се јавила Азија. - Да не желиш топографску карту?

Јорго јој је извадио из пупка мали комад вате и одувао га. Затим је поново погледао прозрачно тело и установио да унутра не недостаје ништа. Значи, рађала је и то кроз стомак. И можда има дете. Али, зашто му то до сада није рекла? Зашто је непоштено играла?

- Како су твоји молекули поређани? - решио је да провери случај.

- Какви молекули?

- Како су распоређени?

- Зашто?

- Мени делујеш провидно...

Али, пре него што је дошао до питања о детету, неко је закуцао на врата. Трака се завршила и ударала о потрошену ролну. Из сале су се чули гласови...

- Кретен! - одгурнула га је Азија и, брзо обукавши шта је стигла, излетела кроз врата.

Прекосутра, по заповести број 306, коју је и сада носио у џепу, био је кажњен за грубо нарушавање реда.

- Пустите ме!

Тај повик је тргао Јорга из непријатног сећања и натерао га да окрене главу према капији. Жене су брзо размотале конопац у који се заплео и пожуриле тамо, а он их је пратио, загледан у две беле руке пацијенткиње Лете, као расцветане гране.

Донели су новог - пијана громада са распасаним каишем и поцепаном кошуљом. Бранио се као разјарена животиња у рукама болничара, а из носа му је прскала крв.

- Нисам луд! - крештао је пијани. - Ја сам регистровани алкохоличар. Душевно здрава личност... Пустите ме!

- Мирно, човече - ухватио га је под руку доктор Матејка. - Направите пролаз...

- Ко ти каже да си луд? - повео га је чувар. - Код нас нема лудака, зар не, другари? - окренуо се он ка групи.

- Нема, бре... - јавио се Дибич. - Лудих код нас има само у неким књигама и ту и тамо по филмовима... Зар не, Ужару?

- Нема, нема... - умешао се Ужар. - Код нас је било лудих некада, али данас их нема...

- Човек, на пример - наставио је Дибич да објашњава - кад би био луд досад би се сигурно обесио, пошто по цео дан суче ужад...

- Зашто, бре, да се бесим? - насмејао се Ужар. - Па нисам луд.

Неколико људи је покушало да уђе за доктором Матејком, али их је на улазу пресрео чувар Видо.

- Пазите на психорежим! - опоменуо их је. - И припремите се за ручак... Данас су на јеловнику боршч и похована пилетина...

Група се проредила. Један за другим људи су одлазили. Јорго је видео како се две руке удаљују према трпезарији, али радије је остао под прозором хирургије, иза кога се након кратког времена појавио новопридошли. Сређен, умивен и клонуо, он се ухватио за гвоздену решетку и заплакао:

- Шта сам, бре, људи, урадио?

- То ћеш ти да кажеш... - Дибич је подигао главу.

- Само сам рекао...

- Шта си и то имао да говориш? - неко је био радознао.

- Само сам рекао да је друштвена њива пуна лопова...

- Е, Науме, Науме - климао је главом чувар - име ти уопште не стоји... Па, је л’ се говоре такве ствари?

- Зар нисам у праву, бре, другови? - развикао се човек иза решетака.

- Ниси у праву! - испрсио се одоздо Дибич. - Онај виноград преко пута је друштвени... Ево, узећу један камен и бацићу га...

И он хитну један камен према винограду чији чокоти су започињали код речне обале.

- Где су лопови?

Затим је још једном бацио, али ни овог пута из винограда нико није изашао.

- Ова њива није друштвена... - јавио се новопридошли.

- Овај виноград је наш, друже. Читаве терапеутске групе - појаснио је Дибич - и ми ћемо добро размислити да ли да вас узмемо у чланство...

Овим је разговор био завршен и група се кретала по алеји остављајући човека на прозору у бунилу.

У трпезарији је Јорго сео окренут женскоме делу где је, подигавши руке, Лета разговарала са женом до себе и сагињала се с времена на време да прихвати кашику којом ју је Клаја хранила.

- Зашто ти не једеш? - наљутила се куварица када је видела тањир недирнут.

- Тако и треба - смиривао ју је Јорго. - За пилота је тежина тела од особите важности...

Након што је послао још неколико сигнала, схватио је да су Летине антене окренуте у другом смеру, па је решио да оде у собу јер је био дан за посете и могао је неко да му дође. Променио је веш и обријао се, опрао је сандале тако да се натписи виде и упутио се ка капији.

На пољани испред улаза већ се зауставило неколико аутомобила и, пошто су врата била широм отворена, посетиоци су одводили своје рођаке тражећи хлад у Долини. Дошле су жене Дибича и Делфина и све четворо су заједно сели. Потом се појавила ћерка Ушатог, монахиња у неком манастиру. А на крају, на мотору, загрмео је и Ужаров син... Јорго је сматрао својом дужношћу да обиђе све и да се рукује. Али, одбијао је да узме храну којом су га нудили, објашњавајући да космонаут не може да пређе тежину која је законом прописана. Тако је, од једног до другог, поново стигао до надстрешнице. Стајао је тамо и гледао двоје који су се љубили, испитао је температуру Видове течности и кренуо поред срушеног зида од цигала.

- Чика Минхаузене... - чуо је да неко трчи за њим.

Окренуо се и видео малу Клају. Она му је дала шаку бомбона и побегла назад. Јорго је потражио где је села Лета, да би јој захвалио, али није прошао ни неколико корака кад је извадио оловку и папир и, напрегнувши леву мождану хемисферу где се налазио центар за писану реч, забележио:

Ружан сам као Квазимодо.
Гледам двоје заљубљених - љубе се.
Помози ми, Господе, и ја да пољубим!

Да ли је тај стих сада био написан или је извучен однекуд из сећања, Јорго није знао, али га је посветио Лети и чак је осетио потребу да га да оној која је још од јутра испуњавала његову мисаону срж. Затим је, решивши да сачека повољнији моменат, кренуо по Долини на уобичајени тренинг и вратио се увече.

Након вечере, пошто се припремила за ноћно бдење и помогла мање способнима да легну, сестра Павла је ушла у Летину собу у којој је тек започињала свакодневна сеанса призивања духова. Поседале по поду, жене су пиле кафу, а запаљена свећа изнад њих се умножавала у окнима отвореног прозора преко пута. Вероватно изморена сусретима са многим људима током дана, Летина ћеркица је спавала.

- Нека се јави дух мога оца!...

Сестра Фиме је са два прста узела кључ, завезан међу странице једне дебеле књиге. Загледане у њу, жене су ћутале.

- Шта се догађа? - питала је Лета изгубивши стрпљење.

- Глупан!... Појавио се и поново нестао...

- Заврти још једанпут...

- Нећу... Вртите ви...

И, кључ се поново завртео - овог пута у рукама сестре Павле.

- Нека се јави дух Христа!

Ућутане, жене су гледале у сенке на зидовима, као да су тамо тражиле лик богочовека. Али, тишина је била нарушена нечијим корацима, који су одзвањали испод прозора.

- Чујем како ми се крв покреће, све у мени се загрева...

Кораци су нестали, а затим поново одјекнули. И сигурно би још дуго стругали по пешчаној стази да сестра Павла није истрчала у двориште. Она је сустигла Јорга на углу, прошла са њим преостало растојање и сачекала га да заврши вежбу, затим га је одвела до собе и сама му наместила кревет. Покрила је откривене ноге Делфина, иако је он спавао у вуненим чарапама, па поново изашла.

Јорго је покушао да задрема, али је кроз отворени прозор чуо да неко виче и подигао се.

- Зар нема ниједног поштеног човека?... Да баци камен у онај виноград...

Био је то новопридошли Наум.

- Ја сам регистровани алкохоличар... имам награду за једногодишње суздржавање...

- Какво друштво! - помислио је Јорго.

Смучило му се и решио је да се окупа. Узео је пешкир и кренуо према заједничком купатилу. Упалио је светло, као и увек челом, и стао под туш. Вода је прскала наоколо, подигла пару, а он је, отворивши блажено уста, пуштао да уђе унутра, у све телесне канале...

Топлота га је испунила као да га је неко надувао. Један за другим поисправљали су му се од нерада закржљали прсти. Кожа му се најежила. Зацрвенеле су се и укрутиле уши. Дохватио је столицу, остављену под суседним тушем и, загледан у елипсасту рупу коју је оставио за собом, одједном је прошапутао:

- Чујем како ми се крв покреће... Све у мени се загрева...

Врела као жар вољене жене, цев, за коју се ухватио, натерала га је да задрхти.

- Сви моји органи раде... Мишићи ми јачају...

Стиснувши зубе кренуо је руком надоле...

- Све у мени отврдњава... Читав сам тврд...

Птица једном слеће на раме и Јорго је то добро знао. Али, на његово раме су слетеле две птице - љубав ка механици и одмереној речи - поживеле су неко време заједно а затим прогоњене Ускопружном Азијом побегле према окружној болници где је заседала пензиона комисија. И сада, након њеног решења, он је седео крај прозора у дому и гледао како један мрав хода по ивици танке сламке.

Откако је напустио посао у биоскопу и постао корисник пензијског фонда, Јоргу су често дани пролазили у сличним занимањима. Шетао се по граду, седео у станичним бифеима или у неком кафићу, а током хладних зимских дана читао је у библиотеци љубавне стихове или је лутао по часописима о авијацији. Неколико сличних књига било је на полици у његовој соби где је, осим старог грамофона и кревета, био још и сто са столицом, покривен новинама. Али њему, који је позван да живи ту привремено до узлетања, више није ни требало... А дотле може да седи и гледа са прозора како река носи мртве животиње, одећу и судове и како та тужна процесија, праћена ватреним масама асфалта, осветљава обалу и даје чудесан изглед пејзажу...

Пустио је грамофон да врти неку виолинску сонату и видео је како се на леђа његовог мрава попео други. Из исте је породице, али очигледно мужјак. Пажљиво је пратио пар и са незадовољством установио да се пред њим дешава нешто неваспитано. И поред тога што се новопридошли возио на леђима несрећне животиње, која је и даље покушавала да склони свој товар, он је успевао да овлада њоме. Било му је жао женског пола, који је увек био у сличном положају и, да би га заштитио, ноктом је оборио распаљеног љубавника. Али, убрзо је он сустигао мравицу и поново је оседлао. Онда га је Јорго узео у шаку и задржао... Женка је стала и ослушкивала, као да је желела да дозна каква јој се непозната сила меша у лични живот, а затим се преврнула и бесно са себе скинула товар.

Значи, неће да ради и ево је враћа се да га тражи - у улегнућима, иза рубова. Чак му се учинило како чује њене уздисаје па је поново пустио мужјака... Њих двоје су се одмах пронашли - оњушили су се, узели сламку и једно на другом наставили даље... Тада је извадио из футроле на столу стаклену лупу и усмерио танак сунчев зрак ка једном крају сламке. Она се задимила. Али, занесени својом љубавном игром, мрави су наставили и прекинули је тек када им је пламен замало сагорео крила. Ускоро су стигли до краја, тако једно на другом, одбацили се од ивице и полетели у ваздух. Јорго је пратио њихов лет све док нису нестали. Угасио је запаљену сламку и затворио прозор...

<<< || >>>

© Борис Христов
© Јасмина Јовановић, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 16.05.2002, № 5 (30)

Други публикации:
Борис Христов. Кртица. Долина ципела. Београд: Clio, 2000.