ДОЛИНА ЦИПЕЛА

Борис Христов

web

Рингишпил је вртео своју моторну десницу и још више распаљивао пожар који је већ неколико дана горео у Јорговом срцу. Једна потиснута успомена натерала му је сузе до самих рубова очију и, да није био момак од осамнаест година, познат свима у граду као помоћни механичар у окружном биоскопу, сигурно би заплакао и удавио гомилу, а глас би му заглушио све као сирена у мирно вече...

Јорго је туговао за својом омиљеном професорком, која би заувек остала у паланачком сећању и уџбенику из судске медицине...

Последњи пут он ју је видео како излази са часа физике, носећи кући некакву малу коверту добијену преко школске поште. А неколико минута потом градом се проносила вест, која је разломила прозоре и залепила професоркино тело као рељеф по зидовима - љубавна драма коју бесан супруг жели да заврши тако што ће показати на шта је све спреман један бивши инжењер. Уследио је отворен процес на градском стадиону, смртна пресуда и спуштање завесе... Зашто се људи убијају на такав нељудски начин? Јорго би пожурио још данас да тражи одговор да није налетео на двојицу својих пријатеља.

- Откада те тражимо! - повели су га ка мрачном школском дворишту. А тамо, у хладу их је чекало још неколико младића, који су му пружили кесицу семенки и гурнули га према ћошку. Тек тада Јорго је видео, положена у трави, некаква двокрилна врата. Разголићена допола и потонула у љуске, на њима је лежала маштарија околних апаша - Бизонова сестра. Жута као сумпор, хемијски елемент шесте групе периодичног система, она је светлела под његовим ногама и грицкала омиљене семенке. По количини љускица могло је да се претпостави колико људи је прошло кроз положена врата. Загледан у њене голе груди, Јорго јој је дао кесицу и није ни осетио када му је неко смакао панталоне. Потонуо је у меку гомилу и врата за њим су се затворила.

Савијен као ембрион у тамном дрвеном ковчегу, Јорго је осетио како их подижу и некуда носе... „Смрти, помози ми да у тами пронађем твоју руку“, помолио се, али споља су му одговорили ругањем и смехом... Убрзо су носачи ушли у једно двориште и група се зауставила. Потом су исправили врата и откључали их. Гомила ољуштених семенки просула се по ногама њихових родитеља који су стајали насред дворишта... Девојка је после неког времена спустила хаљину и успела да се јави својим стараоцима сасвим невиног изгледа. Али, Јорго се појавио пред њима онакав какав је и ушао, хиљаду пута проклињући онога ко је измислио електрицитет. Као и свако топлокрвно створење, које се нашло у непријатној ситуацији, он је подрхтавао од срама и први пут је осетио жељу да полети право нагоре и да се у тај град не врати ни данас, ни сутра, чак ни после страшног суда. Док је подизао панталоне, мајка је изашла напред са четком у рукама и очистила му леђа. А отац му је пружио руку. И, пошто није знао шта да уради, он се сагнуо и пољубио је. Затим су ушли у кућу. Али, када је на питање да ли жели да буде паралелно укључен у генетски ланац, и прими име Споредни, одговорио плачем, тукли су га по глави и избацили напоље.

Мало после тога, Бизон и његови пријатељи - потомци енглеског племена Хулиган - донели су врата и поново ставили сандук са девојком у мрачно школско двориште...

У братство оболелих Јорго је био примљен након неколико питања која је требало да појасне клиничку слику и открију разлоге за такво његово понашање. Већина житеља били су осигураници пензионог фонда и тиме су помагали држави да заузме једно од првих места у свету по избору могућности. Најстарији међу њима био је Делфин - човек са лицем рибе, кога је често посећивао његов утопљени син вичући ноћу из мора и молећи оца да се претвори у делфина и извуче га на обалу... Ужар је добио прекор у радионици за ужад, у којој је важио за најбољег. Он је у џепу плавог радног комбинезона увек носио мало уже које је прескакао док је одлазио на посао... Иза имена Ушати крило се лице боје оксидираног олова, са дугим усправљеним ушима, које је због нервног слома било искривљено тако да му је једна половина изражавала спокојство, а друга збуњеност. У жељи да некада покаже истовремено оба лица, он се кривио и јечао све док га речи не напусте и остане само један неми слушалац онога што су говорили остали, а најчешће Дибич, главни у соби. Дибич је био најбуднији међу њима и зато је Јорго у почетку покушао да се зближи са њим. Али, након што га је испитао неке законе физике и проверио његов речник, вођен древним правилом: „Немај пријатеље који ти нису равни“, он се одвојио и почео да живи сам. Још више - одбио је да се прикључи групној терапији због тога што радна активност коју су му предлагали није одговарала његовим интересовањима. Није могао човек, кога су позвала важна лица да обави космичко полетање, да прави штипаљке и калеме или, пак, да плете ужад и конопце за клозете. Па зар му неће тај начин рада огрубети чула и учинити га глувим за звуке који долазе са неба. За разлику од Њутна, он је сматрао да се не привлаче сва тела у васиони, и често је избегавао људе са којима је живео. Али, ипак, морао је нешто да ради, па је на крају, негодујући, прихватио предлог терапеута да сиђе у кухињу. Ту бар има паре и сагоревања па ће бити ближи вољеној техници. Истина, понекад сам треба да преноси гориво и да опслужује пећнице, али није ли тако започела и мајка авијација. Његов одлазак тамо био је условљен и тиме да не би, ако дође у ситуацију параноичне продукције мисли, извршио неко антисонално дело, зато што је, по речима доктора Матејке, показивао груб и другачији однос према осталим члановима колектива. Ипак, најважнији разлог да га радно обавежу у кухињи било је његово одбијање хране. Често је просипао млеко тврдећи да му дају разблажени латекс, хлеб је сматрао гумом, а месо и саламу за отпатке са хирургије, тачније за унутрашње органе Ускопружне Азије, која је на стомаку имала ожиљак од операције. Али, када су неспокојство и душевни потреси били смањени а гласови са неба тиши, стомак му се отворио за сва блага на земљи и лице, које је до јуче личило на сврачије јаје, почело је да румени. То је Јорго постигао донекле и уз помоћ куварице Кане, која га је прихватила као свог рођеног сина и хранила га као што се, на имању, храни теле за продају. Разуме се, након неког времена он је хтео да јој се одужи, тако што би понео у космос, уместо заставе, неки њен предмет који ће јој после бити талисман за цео живот. У исто време Јорго је навикао на храњење таблетама које му је доносила сестра Павла. Али, у оба случаја исхране резултат је био исти - неизрецива жеља да напусти своју средину, да полети и, кад пробије прашњави Земљин омотач, да се устреми ка космосу где су га очекивали.

Тек тако му је живот постао интересантан. За његов случај заузео се доктор Матејка. Он је изложио своју методу и, када ју је главни лекар одобрио и отишао на годишњи одмор, лечење је започело. Доктор Матејка је себи задао циљ да у Јоргу пробуди мушкарца, који је пре много година заспао под Бизоновим поклопцем. Он је знао узрок болести и веровао да је то једини начин да пацијент буде враћен обичном земаљском животу. И, ствари су се покренуле - у почетку лековима, а затим масажама и кретњама, у чему је помагао техничар Тушо. У исто време Јорго је требало да заборави своје омиљене сентенције и да понавља за сестром Павлом нове речи самоспознаје: „Чујем како ми се крв покреће, све у мени се загрева, сви моји органи нормално раде, мишићи ми јачају, све у мени се стврдњава, читав сам тврд, будим се.... ја сам полно активан!“ И поново: „Чујем како ми се крв покреће, све у мени се загрева...“ За време лекарског колегијума неко је предложио да пацијент посећује бању са лековитим блатом у оближњем градићу, што је такође могло да буде корисно. Али, доктор Матејка је то одбио. Нема блата лековитијег од жене - био је убеђен. Када је прошло довољно времена, одлучио је да провери реакције оболелог у животној средини. Тако су они стигли до јучерашњег дана и тада је, праћен сестром Павлом, Јорго био пуштен у град В. на путу за престоницу и путовање завршио успешно. Из извештаја медицинске сестре било је јасно да је пацијент показао интересовање према нежнијем полу и да је у возу био доста окупиран контактима са женама...

Увече, пошто су се њих двоје вратили, доктор Матејка је брзо нешто презалогајио и сео да среди нове чињенице у вези са случајем. Он је дуго копао по речнику и преводио епикризу, затим је написао писмо своме пријатељу, чешком научнику Кошки, у коме је на неколико страница објашњавао историју болести, а затим пошао да о томе обавести хероја своје ноћне кореспонденције.

Јорго тек што се био пробудио, мокар и мек од сна који је читаве ноћи из њега извлачио речи нејасног садржаја. Сањао је како седи испред сале за припреме и како му из широм отворених уста, пуних памука, излази дугачка упредена нит - његова душа. Она се тањила, вукла по земљи и стигла до врта испред женског одељења, где су је две руке уплитале у мекани пуловер. Али, нит се завршавала и њен крај се губио у последњој петљи. Затим је жена обукла пуловер и кренула, а Јорго, оставши без душе, стајао је насред дворишта отворених уста, загледан у њу.

- Како је, пилоте? - доктор Матејка се зауставио крај његовог кревета.

Јорго се ослонио на лактове и тек тада схватио да нешто у соби није у реду - откако је био ту, први пут није чуо реске команде главног Дибича, нити Ужара како скаче, нити стењање Ушатог и Делфина.

- Шта сад ово значи? - лекар се сагао и извукао испод покривача ногу Делфина. - Забога, Делфине, да нећеш да пливаш? Хајде излази одатле! Шта је са вама?

- Слушај моју команду! Одбиј! - промолио се одоздо Дибич.

Након кратких договора, на крају су се појавила и друга двојица. Они су личили на бегунце - пробуђени и самртнички бледи. Доктор Матејка је видео широко отворен прозор и схватио шта се догодило. Први пут остали без решетака, оболели су провели ноћ испод прекривача из страха да не уђе неко споља.

- Јесте ли ви луди? - наљутио се он. - Ако вас је страх, да вратимо решетке.

- И ја им то кажем - Дибич је пожурио да изглади случај. - Видите какав поглед сад имамо, а какав је до јуче био...

Доктор Матејка је измерио Делфину пулс, прегледао очно дно Ушатог и Ужара и, након што је опипао Јоргове мишиће и уверио се да му је моторика у реду, кренуо је ка женском одељењу где је требало да се сусретне са пацијенткињом Летом.

У кабинету другог женског одељења није било никога па је, док је чекао да сестра Фиме доведе болесницу, још једном прегледао историју њене болести и саслушао вести. Била је недеља, 19. август. Из Минхена су извештавали да су градске власти унајмиле 80 добровољаца са оштрим чулом мириса да удишу ваздух и прате његово загађење...

Врата су се отворила и у кабинет је ушла Лета, нимфа женске терапијске групе. Она је држала руке подигнуте, као лекар када се припрема за операцију, и остала је тако загледана у натпис на зиду: MEDICE, CURATE IPSUM!

- Како сте, Лета, реко заборава? - пружио јој је руку доктор Матејка.

- Хвала, мењам се... - додирнула га је врховима прстију.

Од пре неколико месеци Лета је проживљавала психодраму болеснице која се гади сваког додира са предметима и људима. Ни са ким се није руковала. Отварала је врата врхом ципеле или је чекала док неко не дође да их отвори. Одбијала је храну зато што није могла да држи кашику коју су додиривали и други. Непрестано се умивала. Једина ствар коју је могла да обавља у часовима радне терапије била је да ногом притиска педалу шиваће машине, док једна од жена кроји и шије јастучнице, или да држи на рукама, које су и без тога биле подигнуте, памучни калем док неко намотава клубе. Само је вода својом чистоћом Лети доносила душевни мир и она је сате проводила на чесми перући стрпљиво прст по прст. Али, нажалост, у њеном животу било је дана када су се чак и њене две руке гадиле једна од друге и тада је одлазила до малог базена у дворишту, одакле су је већ вадили. Спасао је техничар Тушо који јој је помогао да поврати воду и са неколико шамара јој отворио очи. За њом су остала да лупкају врата смрти, а када је прекорачила праг, и поново се нашла у животу, главни лекар је наредио да у собу ставе још један кревет и да доведу њену ћерку Клају. Дете се брзо навикло на болеснике и постало посредник између Лете и околног света. Убрзо је почела да прихвата предмете из Клајине мале руке и престала да говори: „Оставите мој живот, он жели да оде“.

- Лета, да поразговарамо - осмехнуо се доктор Матејка. - Како се сада осећате? Јесте ли добро?...

- Ја сам врло артистична - сместила се на столици преко пута њега - и добро играм улогу срећнице.

- Зашто? Зар нисте?

Доктор Матејка је погледао као да је желео да каже: ништа страшно, чим си у нашим рукама.

- Срећа је само за ниске људе - насмејала се Лета. - Њима су срца ближе петама...

- Је ли? Значи, може се рећи да сам ја срећан...

- Па да, зато што ваша крв лако стиже до удова. Снабдевање крвљу је свуда истовремено...

- А ви?

- Била сам срећна само испод воде, док сам ходала по дну прекривеном новчићима...

- И када сте били заљубљени у Плута, бога богатства...

- Да...

- Па зашто онда нисте ушли у његов дворац.

Затечена, Лета је сагла главу.

- Нисам ушла у дворац зато што ми је он тражио обе руке... И нисам могла да отворим...

- И, вратили сте се?

- Ја то нисам желела, али техничар ме је вратио... А, шта ви мислите, да ми није тај глупан нешто учинио јер сам ја, као што знате, девица...

- Али, ти имаш дете - заборавио је на учтивост доктор Матејка. - Зар ниси рађала...

- Да, али мој химен је још увек цео - одвратила је Лета увређено. - До њега још нико није стигао...

- Како то? А твој муж?

- Мој муж... ништа... Па зар се нисам због тога развела... - запалила је цигарету коју јој је лекар ставио у уста. - Он је у мени створио осећај да сам бескрајна, да сам некаква дуга и широка труба...

Доктор Матејка је погледао њене дугачке прсте као да је у њима тражио разлог супружничког несавршенства.

- Тешко је без ослонца у животу - рекао је са истинским сажаљењем.

Тада се Лета нагнула ка њему и прошапутала:

- Само ћу вама рећи, докторе, зато што вас уважавам... Увек сам осећала да у животу нема ничега здравог на шта се можеш ослонити... И чини ми се да ћу сваког трена спасти са леђа ове Земље... Ако постоји закон у овој држави, треба да се поставе дршке на сваком кораку у ваздуху... Бар за жене... Али, нико данас не разуме жену... Нема више мушкараца. Уопште, сви мушкарци су...

- Са једним изузетком... - прекинуо ју је доктор Матејка.

Он је бацио те речи као што тенисер сервира лоптицу у угао сале и пушта партнера да је дуго тражи. И, пошто је знао шта ће уследити, наслонио се и причекао.

- Ко је то? - питање није каснило.

Лета је сама угасила цигарету у пепељари.

- Не познајеш га... Сам Плуто... - важно је одговорио доктор Матејка.

- А како изгледа? Је ли висок? - била је упорна и решена да до краја задовољи своју љубопитљивост.

- Висок је и врло мужеван... Али, доста за данас... Уморна си - доктор је устао.

- Нисам уморна... Кажите ми ко је!

Но, он је отворио врата.

- Значи, нећете ми рећи - пратила га је Лета. - Али, чим је висок, биће да је неки несрећник... Срећа је за ниске људе јер су им срца ближе удовима...

Доктор Матејка је бацио празну кутију цигарета и кренуо према капији где је у то време чувар Видо секао огроман парадајз. На столици до њега пушио се један саморучно направљен систем за печење ракије и он је са нестрпљењем чекао прве капи. Доктор Матејка је ушао у малу собу и, кад је видео шта ради, остао је да по стоти пут саслуша чувареву одисеју - како је био милиционер и живео у истој кући са својим командиром, како је био предан своме послу и пазио да се не обрука... Али, једне вечери, док је патролирао, видео је како низ олук банке силази Христос, обучен у плаво одело, каква носе болесни, и са крстом иде право ка њему. Ти, Видане, казао му је богочовек, бацићеш те чинове, које ћу ја сада да откинем, и отићи ћеш да служиш људима у Долини, зато што су они моја деца. А када видиш како је тамо лепо, седи и напиши писмо командиру Туши да и он дође. Ја ћу, пак, са своје стране, разговарати са начелником да све прође без суда... И, након што га је ражаловао, и наместио му очи да криво гледају, скренуо је иза угла и пошао, како је обећао, према начелниковом дому. Да ли је говорио са њим Видо није могао са сигурношћу да каже, али је он прекосутра предао униформу и оружје и кренуо ка Долини где је био одређен за чувара. Месец дана после њега стигао је и командир Тушо, који је одмах био унапређен у чин техничара...

Доктор Матејка је остао у разговору са чуварем све док нису испразнили флашу и докрајчили парадајз.

У исто време Јорго је гледао кроз прозор како протиче болничко послеподне. Већина чланова терапијске групе тресла је одела и кружила око дрвећа, као да то нису биле обичне шљиве него свештене маслине. Други су се вукли по дворишту попут паразита у бари или су, спокојно, лежали на трави. Једино је Дибич, задубљен у неку дебелу књигу, обилазио алеје и, сваки пут када би се саплео, застајкивао и питао се наглас:

- Зашто се, другови, саплићемо на свом путу?

А затим би сам одговарао:

- Зато што ходамо и читамо истовремено.

Облак прашине излетео је из једног одела које се упутило ка Јоргу. Он се повукао уназад, сео на кревет и обуо папуче на којима је писало 2М. Присетио се предстојећег полетања и решио да почне редовну шетњу. Лампа у соби је још светлела и он је угасио челом зато што су му руке биле у џеповима.

- Бароне Минхаузен... - повикао је неко за њим када је прошао путићем, али он се није окренуо.

Иако је одавно живео заједно са тим људима, Јорго није изгубио своју индивидуалност и био је високо изнад њих. За њега су они били рођени петог дана, када је бог створио гмизавце. Осим тога, он је имао друга интересовања и окружење - познавао се са пуковницима и био у преписци са познатим лицима. Зато, ако нешто имају да му кажу, нека му се обрате на конференцији за новинаре коју намерава да одржи пре него што узлети и напусти Долину... Сада је за њега било најважније да иде на тренинге и понавља речи: „Чујем како ми се крв покреће, све у мени се загрева...“

С времена на време он је застајкивао и опипавао мишиће, правио неколико гимнастичких покрета и настављао напред по песковитој стази, све док се пред њим нису испречиле две беле руке, исте оне које је видео у сну те ноћи. Загледан у памучне рукавице на њима, осетио је како му се ноге скраћују, саплео се о неки канап и пао на траву...

<<< || >>>

© Борис Христов
© Јасмина Јовановић, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 16.05.2002, № 5 (30)

Други публикации:
Борис Христов. Кртица. Долина ципела. Београд: Clio, 2000.