ДОЛИНА ЦИПЕЛА

Борис Христов

web

Сестра Павла је прегледала новопридошлог Наума и вратила се на женско одељење да продужи сеансу. Много је желела да разговара са Христовим духом и да га пита зашто нема деце. Требало је и да му каже за неке ствари које су се догађале у Долини: да болесници раде од јутра до вечери, а на крају месеца добијају ситниш, и о томе да тамо примају понекад и душевно здраве људе... Хтела је само да му каже нешто о портировом казану у коме је пекао ракију из заједничког винограда и продавао је лекарима, а понекад потајно и пацијентима, чиме је нарушавао режим...

Задимљена од цигарета, соба као да је заиста била пуна духова и светлост свеће је једва пробијала пут до лица. Једна од жена, која је мало пре тога разговарала са својим мужем, сада је шмрктала и туговала што није с њом дуже остао.

- Доста више, Персо - тешила је сестра Фиме. - Сутра је нови дан...

- Хајде ућутите - јавила се Лета. - Сада ћемо позвати мога...

Она је узела књигу и ставила је међу прсте.

- Нека се јави дух Плута, бога богатства!

Задувао је ветар, свећа је затитрала и сенке на зиду су се заљуљале.

- Нека се јави дух Плута! - поновила је Лета са још већом тајанственошћу у гласу.

И одједном су у мûку који је наступио врата зашкрипала, отворила се и пред њима се са позлаћеним раменима на светлости зауставио бог богатства, преображен у тело нагог, добро грађеног мушкарца. Он је у руци држао свитак папира и подсећао на статуу древног гласника.

- Јорго! - вриснула је сестра Павла.

Затим је зграбила неко одело и бацила га на леђа поноћном госту. А, пошто је био бос, назула му је нечије женске ципеле и истерала га напоље...

Пре тога, међутим, он је успео да Лети пружи свитак са својом посланицом:

Ружан сам као Квазимодо.

Гледам двоје заљубљених - љубе се.

Помози ми, Господе, и ја да пољубим!

Сестра Павла га је одвела до собе и пожурила да га обуче, мада јој је нешто било веома чудно док му је облачила доњи део пижаме. Она се сасвим збунила и није знала шта да ради. Заједно са љутњом коју је код ње изазвало понашање болесника, негде дубоко у души забубњали су јој радосни звуци због тога што је покушај доктора Матејке успео. Након многих година полног ћутања, мушкарац у Јоргу се поново пробудио и она је пожурила да допуни историју болести и тачно време тог важног догађаја...

Изјутра, дом је освануо са новошћу о ноћном догађају. Посрнуо након гостовања код чувара, доктор Матејка још увек није разумевао шта се догодило и, што није баш било на месту, наредио је сестри Павли да сазове лекарски колегијум.

- Какав колегијум, докторе Матејев? Сви су на одмору... - рекла је. - Једино да позовем сестре и техничаре.

Пошто је срећни лекар имао жељу да са неким подели радост, наредио је да их позове и, са изгледом победника, повео групу према Јорговој соби.

Да проверимо ту мастурбацију!

У соби није било никога. Распоређени по радионицама, чланови терапеутске групе су кривили шипке и ковали калеме, а сам Јорго је седео у кухињи са кофом између ногу и љуштио кромпир.

Сестра Павла је подигла прекривач.

- Шта кажете? - доктор Матејка је показао на флеку као да је пред њим важан пројекат за изградњу града. - Ово је најмање дванаест кубних сантиметара...

И, као што се пас скрива да би се сам наслађивао својом коском, он је побегао у кабинет, остављајући техничаре да се врте око кревета. Желео је добро да осмисли шта му је даље чинити и у какав облик да савије гвожђе док је још врело. Решио је да напише писмо колеги Кошки. Случај као што је овај обавезно треба да буде изложен на следећем конгресу, и то лично. Разуме се, ако га позову.

Али, сада - на посао. Покушај још увек није био завршен. Предстојало је оно најважније. И због тога је наредио да позову пацијенткињу Лету. Убрзо се она појавила, сјајна, са новом фризуром и пластичном наруквицом на руци.

- Како сте, Лета, реко заборава? - дочекао ју је на вратима доктор Матејка.

- Хвала, мењам се... - насмејала се Лета и руковала се целом шаком.

И, он јој је налио кафу из термоса. - Да ли се јавио наш Плуто?

- Е, докторе, да вам испричам... - повикала је Лета. - Појавио се као прави бог, без иједног набора на одећи... Да сте га само видели... Од велике журбе да овде стигне, леђа су му била мокра и читав је светлео...

Доктор Матејка се лукаво смешкао.

- А, шта мислите, да ли он постоји, или је напросто фантазија?

- Не, молим вас! Шта то говорите! Па он је оставио и своје доказе... Можете прочитати... - и она му предаде свитак са већ позната три стиха.

- Како да разумем ову посвету? - доктор Матејка јој је вратио папир.

- Боже, па ви... - јаукнула је Лета као да је мучи недостатак кисеоника. - Зар се из овде написаног не види да он тражи моју руку...

- Па и ја тако нешто претпостављам, али шта ће бити?

- У ком смислу?

- Како ћете дати руку када се гадите свега около и чак ни хлеб не додирујете?

- Али, ја већ радим - рекла је Лета. - Од јутрос пуним јастуке.

- Је ли! - искрено се зачудио доктор Матејка.

Ове речи су на њега оставиле леп утисак па се наслонио као да је појео главно јело и чекао десерт.

- Да, али он је висок... А по вама, значи, и несрећан...

- Боље је - одговорила је Лета. - Високи врхови су ближи сунцу...

- Али, и снег дуже остаје на њима...

- Хоћете да кажете да ће ми са њим бити хладно?

- Да. И...

- Но, на високим врховима је пријатно свеже, докторе Матејка - прекинула га је Лета.

- Не зовите ме тако! - брецнуо се лекар. - Зар не видите да се разговор снима?

Али, схвативши грешку одмах, пожурио је да промени тон.

- Значи, врата вашега срца већ су отворена?

- Када улазе богови - усправила се Лета - врата сама спадају са шарки...

И, изашла је без поздрава...

Прекосутра, Јорго је саставио писмену молбу да на неколико сати добије цивилно одело и, кад га је узео, написао је друго писмо, којим је позивао Лету да се прошетају пре послеподневног одмора по Долини. За човека као што је он, потпуно предатог авијацији, наука о женама никада није била објекат посебне пажње, али сада, када је дошао час и када је Ерос упорно ударао у бубањ, требало је да буде одлучнији и да се понаша као прави бог. Њему су били страни староегипатски савети и недоречености, као и копање по песку. И то пред очима људи којима је био окружен - циничних и неповерљивих пешака. Зато је сада журио да Лети изложи планове о предстојећем полетању и позове је, ако је сагласна, да и сама учествује у њему...

Лета се појавила у тананој хаљини са жутим цветићима и заталасала је топао ваздух по дворишту. Прилазила је лагано, као ожеднела жирафа загледана у извор. Сусрели су се под надстрешницом и мирно кренули кроз Долину као људи који се одавно познају. Али, тек када их је стигла Клаја, и закачила се између њих, генетски ланац је прорадио и срца су им проговорила:

„Имаш ли понекад обојене снове?“

„Имам...“

„А чујеш ли гласове са неба?“

„Чујем, разуме се.“

„Значи, видимо исте ствари.“

„Да...“

„И чујемо једно исто?“

„Да...“

„Онда је све у реду...“

„Али, ја имам дете...“

„Пусти је да се игра...“

Чим су ове речи прошле кроз дечију руку, оно се само истргло и потрчало напред јер је већ било велико и знало је много тога. Њих двоје застадоше и оњушише се као две животиње које су се после дуге јурњаве коначно сустигле. Тада је Лета раширила марамицу, извадила неколико комада огледала и ставила му их на дланове. Јорго је видео малу изломљену слику своје омиљене професорке и препознао огледало које је некада изгубио у детињству. Од тог далеког дана, када је на њега налетео брзи воз, прошло је више од двадесет година, али се сетио свега и препознао у лику Лете девојчицу која је тада стајала на шинама...

Он ју је поново ухватио, а она је дозволила да је води напред између десетина ципела разбацаних по Долини.

„Где си била толико дуго?“ питала је његова рука.

„Одвела сам прво козу кући“, одговорила је њена.

„И тукли су те јер...“

„Да... И зато што је била са ципелама...“

„А после?“

„После си ти кренуо са другом...“

„Нисам...“

„А Бизонова сестра?“

„Глупости...“

„Говорило се да си хтео да се жениш...“

„А уместо мене ти си се удала... Али, свеједно...“

Јорго није желео да нагађа како је прошао Летин живот током тако брзо минулих година. Пипци његовог сећања једва да су могли да сиђу до толиких дубина. Важно је да су поново били заједно... Радосни трептаји испунили су му тело. Он се затрчао и стигао малу Клају, која се играла са једним јагњетом заборављеним од стада. Подигао је високо изнад главе и тако је завртео да ју је замало испустио. Тада су му се уста отворила и он је, током тог послеподнева за сећање, једино изустио:

- Јагње је трави вук!

Затим су, држећи се за руке, њих троје кренули назад према сали за тренинге.

Усредсређен на гласове који су долазили са космичког брода, Јорго ходао градским улицама и мислио да, чим га са неба позивају да одигра партију шаха, треба да уступи беле фигуре. Осим тога, мора да буде попустљивији јер горе ствари нису ишле најбоље и глупо је да баш сада жуди за победом...

Шаховски клуб је био затворен па је пожурио да пронађе место за игру док је још дан. Пресекао је улицу на црвено, прошао поред бензинске пумпе и, док је размишљао који ће му потез бити први, ушао је у градско гробље. Обишао је стазе, разгледао њихов положај и одједном схватио да нема одговарајућег места за партију шаха против партнера који седи на небу. Неки од савеснијих грађана већ су оцртали своје будуће гробове и на тај начин изградили огромне шаховске табле. Игра је имала само једну ману - да би преместио неку фигуру требало је прескакати ограду.

- Шта се дешава тамо горе? - повикао је Јорго гледајући поље пирамида и дрвених крстова.

- Све је у реду - одговорили су.

- Па да почнемо... Ваше су беле...

Учинило му се да се један од мермерних споменика преко пута померио, преместио се и изашао напред. Играју, значи, пешака на Д-3. Јорго се окренуо према једној од својих пирамида и, пошто је извукао из гомиле земље, премести је напред. Одатле па надаље није било потребе да гледа шта игра противник - било је довољно само да му слуша глас.

- Пешак на Е-4.

На ово је он одговорио коњем на Ц-3. Али, коњ није могао да стоји и Јорго је помислио да је пао као плен неке противникове фигуре. Значи, игра расејано - требало би да пази. А још и то праскање у ушима! Послушао је - Моцарт, симфонија Јупитер. Па, зар је сада време да милујемо душу?

- Зауставите музику, молим вас - био је упоран Јорго. - Дајте да прво завршимо партију...

Решивши да изврши рокаду, кренуо је десно ка ловцу. Али, поред шиљате дрвене пирамиде са петокраком стајала је жена обучена у црно. Када је угледала Јорга како иде ка њој, жена, која је пратила развој игре од самог почетка, загрли пирамиду спремна да је брани.

- Муж ми је био официр! - заплакала је. - Пуковник резервиста...

- Управо... - покушао је да јој истргне фигуру из руку, али ожалошћена се одмакла и повукла дуж парцеле ражалованог официра. Решивши тада да одигра неки други потез, измакао је високу крстасту греду, коју је замислио као краљицу и, пошто је прескочио неку ограду, забио је у растреситу земљу.

- Краљица на А-5.

Смрачивало се па су се једва разликовали крстови обојени у зелено. Над њим су се скупљали облаци. Једна муња се размотала као бачени федер и веза са небом се прекинула. До ушију су му допрли последњи сигнали који су подсећали на завијање сирене. Он је већ видео крај партије и, чак и када се нашао иза задњег прозора покривеног камионета, наставио је наглас да намешта фигуре.

- Коњ на Г-3... Безобразно! Пустите ме! Живимо у правној држави...

Али, повици су му били узалудни. Црвена лампа је засветлела као киклопово око крећући се ка психијатријском одељењу окружне болнице, остављајући гробове у облацима прашине.

<<< || >>>

© Борис Христов
© Јасмина Јовановић, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 16.05.2002, № 5 (30)

Други публикации:
Борис Христов. Кртица. Долина ципела. Београд: Clio, 2000.