ДОЛИНА ЦИПЕЛА

Борис Христов

web

- Јоргоооо... - викала су деца са високог насипа поред пруге и вукла козу чије је звонце потресало оморину.

Јорго је лежао наг на влажноме песку, а иза њега, црна као црнкиња, повлачила се река. Само што је изашао из мазне воде и светлуцаве капљице су му сијале по леђима. Стидео се да трчи са децом зато што је био узбуђен, а међу њима је била и једна девојчица. Са друге стране, није ли већ неколико дана у гимназији... У другим приликама, док је воз пролазио, волео је да стоји у води и да једном руком маше женама, а другом држи ђавола, који га је искушавао да изађе напоље и почне да рукоблуди. Али, сада је више волео да остане на обали и да размишља о обожаваној наставници, професорки физике. Видео ју је како гола стоји пред таблом и врти електростатичну машину...

- Јоргооо... - поново се чуло звонце.

Стиснувши зубе, испунио је рупу коју је ископао и напунио је водом. Мислима је пробо земљу и део његовог тела нашао се на неком пустом острву, где је, заборављена од људи, седела професорка...

- Је л’ ти не чујеш?

Над њим је стајала девојка.

Јорго се подигао, брзо поправио прамен у малом огледалу које је стискао руком, и затрчао се ка прузи. Девојка је клекнула изнад рупе коју је направило његово тело...

Надувеног стомака, зато што је пила фабричку воду, коза је стајала на штиклама, обувена у жуте чарапице и малу перлонску хаљину. Тамне наочари без једног стакла украшавале су њену дугуљасту главу, а у накарминисаним уснама димила се цигарета. Јорго се стењући попео на обалу - док су деца гурала животињу и шутирала јој задњицу, он је убрзано спуштао стопала на вреле шине. Осетивши да се нешто дешава, стадо оваца, које је лежало под дрветом, пренуло се. Једна сврака долетела је однекуд, заљуљала се на оближњој грани и замахнула репом. По шинама је склизнуо гуштер и, подигавши безуху главу, загледао се у уздигнут кранић под Јорговим стомаком. Он се сагнуо и, таман кад је ставио прсте у густу длаку око козјег паса, дунуо је ветар а, као бесан биво, иза кривине је излетео воз.

- Бежите!

Јорго је бацио огледалце и шмугнуо у жбуње. За њим су полетели камење, прашина и трње, а звиждук је улетео у његова, од чуђења, широко отворена уста. Оборена са косине, деца су пљуснула у реку као пуноглавци. Крај пруге је остала само девојка. Она је скупила комаде сломљеног огледала и кренула за козом која се кривила и превијала на високим, травом увезаним ципелама. Убрзо су се обе изгубиле у тамном отвору тунела.

Воз је летео кроз непозната места и журио да на време стигне у град С., зато што су њиме, осим Јорга, путовала и два лица са посебним обележјима и у затворским униформама. Када их је видео да пролазе кроз ходник без пратње, уплашен, супруг Споредни пожурио је да се сакрије. Он тек што се био пожалио на непристојно понашање свог сапутника и зачудио се да га је нашао на месту, скупљеног у углу и загледаног у пејзаж.

Неколико минута Јорго је ћутао, али, пошто није могао без разговора, завезао је ципеле и устао.

- Идем ја - рекао је - зову ме из Центра...

Госпођа Споредна се насмешила и погледала га са разумевањем. Но, супруг је пожурио да му отвори врата.

Изашао је у ходник. Окренуо се. Запалио је цигарету. Када је видео на крају вагона неку жену, упутио се ка њој. Љубитељ говорног умећа, Јорго је имао посебне речи за упознавање:

- Извините, колико је сати? - питао је издалека.

Жена је погледала у часовник.

- Знате, ја користим магнетни компас... - показао је на огроман компас који је стезао у руци.

- Интересантно! - рекла је жена.

- Посао ми то налаже - посматрао ју је Јорго.

Није била лепа. Напротив, могло се рећи да је ружна. Али, ипак је жена. И, уз то, усамљена. Нешто преживљава. Пуши.

У купеу иза њих неко је свирао хармонику.

- Друже Менделсоне - обратио се Јорго музичару - можете ли да се одморите пошто разговарамо...

За тренутак хармоника је ућутала, али само да промени регистар, и наставила да издувава непријатне звукове. То, међутим, није спречило Јорга да се представи и да дами исприча једну анегдоту из живота Енглеза Њутна, који је једном био ударен јабуком у главу и тако открио најважнији закон будуће авијације, тачније закон о земљиној тежи. Затим јој је детаљно објаснио како се Земља креће око Сунца брзином од тридесет километара у секунди, али то се не види, осим уколико се не подигнемо изнад ње. Иначе, доле, ми се једноставно возимо и не осећамо брзину. А, ако се човек реши да отпутује на Сунце, прећи ће то растојање, уколико путује и дању и ноћу, за четири хиљаде година. Но, он би био луд када би пешке кренуо поред све данашње технике и брзих свемирских летелица. Сам Јорго за неколико дана полеће, зато што је космонаут, али пошто је човеку тешко да путује сам, она може да пође са њим. У Центру га сви познају и његови пријатељи су пуковници. Међутим, треба да пожуре. Живот је кратак, а човек није вишестепена ракета - откида се одједном и, док пада, изгара и од њега не остају ни лампе, ни оруђа...

Хармоника је ућутала.

- Оригинално - настави жена у том духу. - Говорите као службеник, а одело вам мирише на кухињу...

Угасила је цигарету, дунула му дим у лице и отишла у купе.

Јорго је знао да је глупо да осваја жену цитирајући туђе мисли и покушао је да ишчупа нешто из себе. Али, авај, није био схваћен. Због тога је прекопао мало по сећању и извукао са његовог дна некакву мисао једног древног Кинеза.

„Мрзим оно што није сама стварност!“ повикао је да га сви чују. И, гурнувши руке у џепове, кренуо је ка суженом пролазу између два вагона.

Болела га је глава и остао је тамо да удахне мало ваздуха. Точкови воза су грмели а гумени мех избацивао је ка њему мирис уља и трења гвожђа. Нагнут изнад шина које су летеле, поново је себе угледао у мајчиној утроби, док га у главу удара неко тело. „Хајде излази, прљаво копиле!“, одозго је крештао отац. И Јорго је изашао, да би потпао под ударце свога брата... Затим је ишао између клупа и други ученици су га саплитали, а онда је стигао до табле, где га је, сва брката као Ајнштајн, шамарима дочекала разредна...

Љуљушкајући се, изашао је из свог скровишта и кренуо ходником. Заустављао се с времена на време пред неким купеом и посматрао људе као да су рибе у акваријуму. Пред једним од њих је застао да погледа карташку игру.

- Није ли ово дама? - питао је Јорго а када је добио одговор продужио је и у последњем купеу стигао до двојице људи у затворским униформама.

Где ли им је пратња? Погледао је унаоколо. Привучен њиховом сумњивом слободом, решио је да искористи право своје униформе и да почне с њима разговор. Закопчао се, утегао јакну и ушао. Двојица мушкараца, вероватно збуњени изгледом незнанца, скочила су и представила се.

- Ћелија број 7.

- Ћелија број 8.

И, пошто су показали своје путне исправе, додали су углас:

- Вама на услузи!

Види каква послушност! Први пут су му са таквом пажњом указивали част. Ти људи, чије су обријане главе подсећале на географске карте, или су много начитани или, пак, много криви - помислио је Јорго и пожурио да одговори на њихову љубазност дозволивши им да седну. Запалили су и разговор је почео: које су им грађанске професије, колико дуго су заједно и куда иду тако организовани по врућини.

Показало се да су двојица мушкараца плели корпе. Живе одавно заједно. Остала им је година, осам месеци и девет дана. Путују у централни затвор зато што су савесни грађани и чувају се сами.

- Браво! - похвалио их је Јорго. - А да ли, случајно, познајете мог оца?

- Ко је он?

- Један дилерчић (сарафко)... - покушао је Јорго да га опише.

- Друг живи под истим грађанским именом - појаснио је човек из ћелије број 8. - Но, он нема никога напољу...

- Е, па није баш да немам - успротивио се старији затвореник. - Него, ја у животу не признајем очеве и синове...

Јорго је отпио из флаше коју су му понудили и укратко испричао о себи, након чега је издекламовао песму Космонаут. А када је нестало вина, устао је викнуо:

- Шта је то, другови, Земља?

- Шта је? - углас су упитали затвореници.

- Земља је затвор са лошим условима за живот... Због тога, када завладам космосом, сазидаћу тамо један бољи, са добрим хигијенским и животним условима... Увешћемо такво уређење само за затворенике и ви ћете бити министар, а ви његов заменик... Рачунајте на мене, ево моје адресе...

Извадио је визит-карту на којој је написао: НЕБО, ЗВОНИ ДВА ПУТА. И, нагнувши се над њихове подшишане главе, прошапутао је:

- Мој пријатељ је Егзипери, домар...

Затим се поздравио и пошао.

- А ко сте ви? - зауставио га је Ћелија број 8.

- Нека се легитимише! - умешао се и други.

- Легитимиши се!

Као ударен тешким предметом, али без губљења свести, Јорго се вратио.

- Значи, овде још има људи који ме не познају! Зар ви не читате, затворенички кадру?

И он се развика као да се надвикује са грмљавином и олујом:

- Ја сам пилот слободне професије... Летач-космонаут... А ко сте ви?

- Ми смо... - замахнуо је руком ка њему човек са грађанским именом Сарафко - твој отац!...

- Да, али ја се дружим са пуковницима! - није се предавао Јорго. - Мој слух је обојен, домар ми је Егзипери...

Две руке су га извукле у ходник. Он је полетео уназад оборивши нечију капу. Пред собом је видео еполете. Чуле су се речи молбе и плач жене...

- Ја излећем... - повикао је Јорго. - Прелазим на суперсоничне... Без летачке униформе... Пустите ме!... Поштујте космичко право. Небо је свима...

Ударац који је добио зауставио га је у углу последњег купеа. Напољу су остали чувари реда у лику милиционера и редара у возу.

- Друг је са мном - уверавала их је жена док је покушавала да га истргне из њихових руку. - Ја га пратим...

Када су схватили да је реч о забуни, два службена лица су се повукла.

Јорго је стегао компас, који се разлабавио, и погледао око себе. Тада је ушла жена.

- Смири се... Познајеш ли ме?

- Мене треба да познају - покушао је да устане, али њене ласкаве речи су га поново натерале да седне.

Пошто се представила као секретарица из Центра, она је изнела космонауту програм за преостали део дана. Због разлога који нису зависили од њих и због лоших временских услова требало је да сиђу на следећој станици и да стигну на резервни аеродром, где је постојала модерна, добро опскрбљена тренажна сала. Ту ће се одморити неки дан, обавиће последње припреме и отпутоваће за Бајконур.

- И ви? - питао је Јорго.

- И ја - потврдила је жена и гурнула му у уста некакву таблету. - А сада да се поткрепимо.

Поласкан речима своје доброчинитељке, он је убрзо заспао, а када је ушао у тунел снова и лампице му поново засветлеле у глави, видео је своје ципеле како силазе са воза и одлазе ка перону.

- Хеј, ти, мутиводо! - повикао је кроз прозор супруг Споредни. - Ти си ми неки летач, а!

Али, Јорго га није приметио. Пио је воду са фонтане и кренуо за својом другарицом.

- Да су знали да стижемо, послали би кола да нас повезу, али сада морамо пешке...

- Ништа, ништа... - смиривао ју је он. - Ходање је за летача корисније, чак је и део његових припрема...

Убрзо су прешли огољено брдо и ушли у Долину. Јорго је корачао али се окретао за сваким звуком. То место му је однекуд било познато. Било му је познато оголело дрвеће и стогови сена, небо са раштрканим облацима и траговима кише. Познат му је био и глас детлића који је у близини ударао, као да је хтео да очисти све канале његовог сећања.

- Дрвеће болује од рака... - рекао је након што су обоје дуго ћутали.

Али, пажња му је била усмерена ка једној новој, у траву баченој ципели. Сагао се и узео је, очистио од траве и поново је бацио зато што су се пред њим указале друге две... Па још неколико... И док су улазили у Долину, ципеле - мушке и женске, платнене и гумене, али већина кожних - умножавале су се. Јорго је трчао по ливади као дете, бацао их увис, хватао, онда одбацивао и трчао ка другима.

- Није ли много натрпан овај космодром? - питао је Јорго када га је жена поново сустигла.

- Претрпан је... Одатле полеће много људи...

Наставили су да ходају и убрзо стали испред високе беле зграде. Сала за вежбање, мале приземне зграде позади и веранда, обрасла у бршљан. Неколико мушкараца свучених допола крчили су околину и рушили мрежу на оградама. Друга двојица, на мердевинама, радили су са електричним апаратом.

- Шта се овде дешава? - приближио се Јорго. - Да ли се гради или руши?

- Мењамо методе рада - објаснила је жена.

Потом је извадила из торбе бели мантил и обукла га. И тек је тада он препознао, по њеном заобљеном и меканом лицу, сестру Павлу, старешину другог мушког одељења.

- Од данас па убудуће живимо по принципу „отворених врата“ - насмејала се. - Можете да се шетате по Долини и да одете чак до станице...

Чудна посла! Јорго се мало двоумио да ли да уђе, али је најзад подигао главу и прошао испод надстрешнице делујући као неко ко каже: „Ево, ја сам дошао, а ви ме не дочекасте...“

- Где си, бре, душевна емиграцијо? - дочекао га је чувар Видо и повео према пријавници.

Оданде је Јорго изашао обучен у плаву памучну одећу и у папучама, на чијим је врховима белом бојом било написано 2М. Пратећи тај знак, упутио се ка другом мушком одељењу, у собу број један. Отворио је врата и видео како огњени кљун апарата за варење прска искре према њему. Затим су две руке склониле решетке са прозора и мердевине су премештене. Сестра Павла је затегла кревет, на коме је висила табла са његовим именом, и помогла му да легне. Коначно је могао да искључи мотор и да охлади тело загрејано до тачке топљења.

Баш је хтео да задрема када је чуо глас доктора Матејева. Он му је измерио пулс и подигао капке, које је Јорго упорно затварао.

- Заспао сам, докторе Матејка, нема разлога да ме будиш... - окренуо се према зиду и почео да убацује гориво у пећ за размишљање како би схватио шта ту није у реду и зашто нико не говори о предстојећем полетању и слетању. Завирио је дубоко у тајне сећања и схватио одакле познаје сестру Павлу и доктора...

Јорго је дошао у Долину са судским решењем неколико дана након стварног полетања бугарских космонаута. Тада је први пут чуо гласове са неба и преслушао читаву расправу између брода и центра у Бајконуру. Ствари горе нису добро ишле и он је неколико пута покушао да се укључи у разговор и да људе усмери ка месту квара у основном покретачу за спуштање и слетање. Али, његова усмеравања и повици долазили су само до последњег спрата блока у коме је живео. Док су они радили и тражили квар, Јорго се љутио у соби и чепркао је саучеснички шрафцигером по старој електричној пећи. Када су седали да ручају, и он је седао да руча са њима и, пошто нису спавали, он је такође био будан. Уопште, живео је као прави космонаут. А када му је глас са неба рекао да би са задовољством одиграо партију шаха, решивши да му удовољи, он се на брзину обријао и кренуо ка клубу. Али, пошто му је глава била пуна мисли, и то неколико корака унапред, није знао како је упао у покривени камионет, који је припадао суду, и нашао се у диспанзеру окружне болнице, а убрзо затим, уз пратњу санитарног лица, био је доведен у Долину... И ево, већ месецима га кљукају лековима и одлажу полетање. Криве га да није критичан према себи и да нема реалну представу света око себе, да говори прегласно и има фантазије.

А, према њему, то је потпуно природно и може се догодити сваком пилоту, зато што су, колико је он упознат са медицином летења, такви симптоми висинске болести код космонаута...

Јорго је завио главу мада је у соби било неподношљиво вруће и, видевши како једна рука пише његово име по небу, насмејао се блажено и заспао.

<<< || >>>

© Борис Христов
© Јасмина Јовановић, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 16.05.2002, № 5 (30)

Други публикации:
Борис Христов. Кртица. Долина ципела. Београд: Clio, 2000.