Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

ДОЛИНА ЦИПЕЛА

Борис Христов

web

Лежећи, на једној страни, у утроби своје мајке, Јорго је слушао како његова будућа старатељка распрема сто и вуче ноге по крцкавом патосу. Звецкање тањира је отицало костима њених дугих руку и узнемиравало његову мекану, још увек голу главу. Према светлости која је стизала до њега, схватио је да му је мајка у спаваћици и да се спрема да легне. Опрала је руке, попила чашу воде и села на кревет. Вода се слила бучно надоле и Јорго се уплашен склонио, али поток је скренуо у страну и помешао се са другим звуцима из утробе. Тада је чуо глас оца, који је већ био у кревету, али није могао да разазна речи зато што се намештај из његовог света, од крви и меса, поново померио. Видео је само његову тешку руку, која је склизнула споља по стомаку и напипала груди...

- Пусти ме! Знаш да не можемо!...

Али, рука је наставила да гребе као животиња преко влажног крова и осетио је како се ластиш који га је стезао истеже и попушта. Јорго је дозволио да га окрену ка зиду. Затим су се отворила нека врата и до њега је допрла хладноћа.

Учинило му се да стоји усред тунела и да ка њему иде поноћни експрес. Хтео је да се одбрани - да измакне своје мале и прекрштене руке и да се брани. Но, нажалост, то није било могуће још неко време док не изађе на светлост дана. А сада су га ударци дрмали и грмели у утроби - он је губио снагу и падао у сан...

Али, ето, мучење се завршило - прошао је и последњи вагон.

Најзад му је лакнуло.

Негде су се поново отворила врата...

- Карте на преглед, молим!

Воз је стао и Јорго се враћао у реални свет. Одбацио је прекривач и помирисао пожутеле прсте. Али, није журио да отвори очи. Нек сунце својом жутом марамицом обрише капљице зноја што су му оросиле чело и покрене механизме у глави. И без тога, чека га дугачак пут. За само недељу дана - велики испит. И ако све добро прође, име ће му полетети на све четири стране света... Било му је само жао што она која му је дала живот неће окусити слатки плод његовог успеха. Поново је видео како је одвозе у мртвачницу, али није јој махнуо због стида што се родио без средњег прста на десној руци... То га, разуме се, није спречавало да стане на ноге и, мада задојен туђом сисом, крене добрим путем. Није плакао и није имао пролив, избио му је први зуб и вакцинисан је против богиња... А са осам година научио је азбуку и прочитао прве редове из једне оптужнице против свога оца у којој је писало: „Под дејством обичног пијанства, у каквом стању је окривљени био, ослобођен моралних скрупула и при нарушеним елементима вољног делања, он је деловао језгром своје личности што је био разлог за одговорност због кривичног поступања...“

Али, зашто се Јорго сада сетио свог детињства? Можда због тога што је желео да сви виде како је од једног бедног дечака, сина затвореника, постао тако велики и за друштво користан човек. Да га види брат који га је дању тукао векном хлеба, а ноћу терао да крешти женска имена у кревету. Да га виде пријатељи са улице, са којима је одрастао. И, на крају, да га види Ускопружна Азија, за коју га је, макар и на кратко, везивала срдачна љубав.

- Карте на преглед, молим! - поново се чуо глас кондуктера.

Јорго је отворио очи и нашао се пред млечнобелим грудима жене испред себе, која је дојила своје дете. Задржао је поглед на једром, модром зрну и жедно испратио капљицу која је склизнула надоле.

- Вашу карту, грађанине?

Као птица са шареним перјем, Јорго се исправио и извадио из задњег џепа хрпу папира, међу којима су били лична писма и признанице, изгужван подсетник, записи и рецепти. Кондуктер је дуго посматрао карту, окренут ка светлости са прозора. Затим се поклонио и удаљио. То је на путнике оставило снажан утисак и збунило и самог Јорга.

- Веома сам изненађен! - окренуо се он ка жени здесна. - Значи, још има људи који ме не познају!

У зеленој авијатичарској ветровци и са капом од козјег антилопа, у кожним панталонама и грубим радничким ципелама, он је више изгледао као неки поларни истраживач него као земаљски путник који је кренуо да пређе растојање између градова В. и С.

- Замислите...

И пошто је испитивачки погледао уоколо, жена здесна се осетила обавезном да га пита:

- Извините, и ја се такође двоумим око вас... Познати сте ми... вероватно из новина... Али, не могу да се досетим...

Јорго се забаци и наслони. Тако је и мислио - историја је једно злопамтило и заборавља на децу коју је сама одгајила. Али, ипак је био задовољан што је пробудио радозналост те лепушкасте даме чија га је појава подсећала на обожавану професорку физике. Невољно је преместио поглед у угао где се у неку књигу био удубио њен супруг.

„Споредни“, помислио је.

Том речју он је називао све ожењене мушкарце и Споредни је у овом случају означавао супротност, прикачен паралелно на генетски ланац жене а све то умањује женину истинску вредност. По њему, када жену муж не би тако тирански спутавао, свет би се кретао у другом, реалнијем смеру. Уопште, он није много волео мушкарце. Мушкарци на суши, мушкарци на небу, мушкарци под водом...

- Ви не читате? - упитао је Јорго.

- Зашто?... Читам... - збунила се жена.

- А је л’ памтите узлетање два свемирска брода?

- Оно које није било успешно, сигурно.

- Да... Није успело зато што ја нисам био тамо.

- Значи, ви сте? - она је још једном напрегнула памћење.

- Ја сам летач-космонаут...

Када је чуо ову невероватну тврдњу, супруг Споредни је затворио књигу и решио да се умеша.

- Хоћете да кажете да сте ви дублер нашег првог космонаута?

Јорго је очекивао то питање.

- Једноставно ме зовите Трилер - додао је. - Тако ме и у Центру зову...

- Дивно! - ускликнула је жена. - Значи, ми путујемо са трећим човеком?

Али, муж је прекорно погледао и поново се паралелно укључио у ланац.

- Не жури... Има ту нешто што се не слаже - окренуо се ка Јоргу. - Куда ви путујете?

- У престоницу, разуме се... А оданде - Бајконур.

- Беше Бајконур?

- У Бајконуру је космодром са кога узлећемо.

- Али, зашто баш тамо?

Јорго је почео да објашњава неуком путнику да је изабрао Бајконур због тога што је космодром Кенеди постављен на врло лошој географској ширини, а поред тога, оданде га нико није ни позвао. О Француској Гвајани и Тумби у Индији нема ни говора јер му до сада власници тих полигона нису уливали поверење... Тако је остао Бајконур - летовалиште побратимљене области на 65 степени источне дужине и 47 степени северне ширине.

- Но... - закључио је на крају - битно је да се једном савлада земљина тежа... Ево, овако...

И запали у руци ракету, коју је направио од палидрваца и станиола. Ракета је ударила у плафон и пала жени на колена.

- Значи, ви сте Земљу видели са висине? - питала је она.

- Па како другачије? - Јорго се детињасто зачудио.

- Каква је гледана одозго?

Каква је... Зна ли то човек?... Када се први пут издигао изнад ње, више и од димњака старе фабрике, да би одозго спустио у падобрану од марамице једну мачку луталицу, пажња му је била заокупљена предсмртним јауком животиње.

Једина ствар коју је тада видео био је дим са гомиле смећа која је била запаљена у дну димњака...

- Земља личи на пушача - закључио је. - Дими са свих страна...

Настало је непријатно ћутање.

Сигурно се шалио тај чудни човек. Хтео је да разбије досаду и учини им путовање пријатнијим. Па може ли један космонаут да не зна каква је Земља, гледана са висине, и да се тако незаштићен креће - без своје свите. Сагнуте главе изгледао је као да му се угасио мотор. Јорго је такође ћутао, збуњен и усамљен у друштву тих људи који не верују. Само је дете, које је држало мајчино зрно, радознало гледало у њега. Учинило му се да оно, уместо да сиса, надувава груди а оне излазе испод пазуха, испуњавају купе и долазе Јоргу до лица... Уплашен, Јорго је подигао руку и спустио прозор, а привиђење је излетело и изгубило се међу дрвећем.

- У вашем млеку има дидитија! - рекао је.

Мајка није обратила пажњу на његове речи, али када је тврдња била поновљена, она одлучно упита:

- Како то да разумем?

- Врло једноставно - Јорго је показао на начету јабуку у њеној руци. - У јабуци има дидитија, ви је поједете, она одлази у млеко... и у вашем млеку има дидитија!

Тај пример га је подсетио на храну и он је укратко описао чега има у млеку космонаута. На крају је из џепа извадио неколико пилула, ставио једну у уста и послужио остале.

- Пробајте... Наша кухиња је посебна... Ово нам је, на пример, салама.

Мајка са дететом љубазно је одбила.

- Врло укусно... - почела је да сиса пилулу жена Споредног, али он сам није желео да учествује у оброку космонаута.

- Ма, то су најобичније таблете за грло!

Претварајући се као да је добро јео, Јорго је извадио нотес. У њему су се, поред уметничких вредности и бираних речи, које је понекада сам стварао, налазили најразличитији прорачуни метеоролошких појава и дебљине ваздушних слојева, неки детаљи из занимљивих популарних штива као што су тежина Земље и Месеца и растојање између њих у километрима. Затим, разуме се, закон о свемирској тежи Ц = г м1м22, са посебним појашњењима шта је од ових ознака сила, шта маса а шта квадрат растојања. Било је ту и цртежа летећих објеката, небеских путања и реактивних колица. И, на крају - лифт за космос, смештен у тунел дугачак 47.000 километара, пројекат из шездесетих година младог научника Арцутанова, кога је Јорго присвојио зато што је годину дана пре него што је чуо за њега и сам дао такву идеју на часу физике. Али, никакав сличан смео предлог није могао да буде примећен у једном провинцијском граду, глувом за сва научна открића! У тренутку, он се преселио у ходник гимназије и кренуо је за својом омиљеном професорком, загледан у шавове њених чарапа који су излазили из ципела и губили се негде горе, високо. Али, пошто је свака ствар која се може пипнути руком примамљивија од удаљене несигурне представе, Јорго се приближио жени са десне стране.

- А зашто ви, рецимо, не пођете са мном?

- Куда, на пример? - питала је госпођа Споредна.

- У Бајконур... Да присуствујете полетању... Ја преузимам одговорност...

- Тек тако? - збунила се жена. - Па ја сам само једна незаштићена домаћица и нисам припремљена...

- Напротив, напротив... Ви сте живели у породичном вакууму без икакве буке и вибрација... А вакуум је први услов за космонаута...

Осетивши да је реч о породичној части, Споредни се усправио.

- Извините, је ли ваше место овде!

- Молим, молим! - Јорго му је склонио руку. - Не држите се као неко правно лице!

- Али, то је неуљудно! - повикао је Споредни. - Шта ви фантазирате? Је ли ово театар?

И, тражећи помоћ, он је одгурнуо врата, излетео напоље и потрчао дугачким ходником.

>>>

 

 

© Борис Христов
© Јасмина Јовановић, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 16.05.2002, № 5 (30)

Други публикации:
Борис Христов. Кртица. Долина ципела. Београд: Clio, 2000.