Небо је плаво до бесвести,
пољем се празнични звук клати,
тамо ће моју душу пут одвести
ка даљинама непознатим.
Заборавом ће засути време
рој таласа који се злати
и моја ће душа да стреми
ка даљинама непознатим.
А чим безбрижна јесен
сањарије духа засени затим,
она ће уздахнути као песма
над таласима разаслатим.
Николај Лилијев (Николај Михајлов Попиванов) рођен је 1885. године у Старој Загори. Умро је у Софији 1960. године. Лилијев је изразити представник бугарског симболизма који је достигао поетско и формално савршенство.
Дела: Птице у ноћи, 1918; Месечеве мрље, 1922; Песме, 1932; Одабране песме, 1960.
© Николай Лилиев
=============================
© Електронно списание LiterNet, 15.04.2003, № 4 (41)
Други публикации:
Савременик, Белград, 1996.