О JЕДНОJ ВАРИJАНТИ КАРНЕВАЛСКЕ СВАДБЕ КОД БУГАРА

Рачко Попов

web

У етнолошкој литератури свадба са пратећим обичајима, обредима, ликовима, симболима и функцијама одавно је добила своју научну интерпретацију као један од основних прелазних момената у целом животном циклусу човека. Свадба је природна и социјална потреба, којом се на обредној равни остварује прелаз из младости у зрелост, осмишљена је као спремност за ступање у брак и биолошку репродукцију породице, рода и целе заједнице (Иванова 1984; Генчев 1987). То најбитније обележје свадбе на космичком и природном плану предоређује и функционисање низа њених карневалских варијаната, пре свега приликом календарских празника и то не само код Бугара, већ и других словенских, балканских и европских народа. Под карневалском свадбом би требало да подразумевамо обредно извођење мита светог (божанског) брака - с једне стране, и играно представљање својеврсне "обрнуте" свадбе-пародије с појачаном социјалном нијансом. Ево и неколико примера у том правцу: у бугарским кукерским маскарадама водеће место заузимају свадбено травестирани ликови "млада" (булка) и "зет". Они се срећу и у пролећним девојачким обичајима лазарица и боенеку, у којима низ аутора види одраз некадашњих иницијацијских обичаја¹. Пародијску карневалску свадбу изводе и жене сакупљене око празничне обредне трпезе у дому бабица на Бабиндан (8. јануар). Преобучене као "младенци" жене импровизују комичне сцене с брачно-фаличком симболиком у циљу подстицања плодности младих супруга и невеста (Краев 1996: 197-207). Интересантну варијанту маскарадне игре типа погреб-свадба изводе и учесници обичаја Мишја свадба. Служећи се традиционалним свадбеним ликовима, радњама и атрибутима, они симболично "жене" два миша (мушког и женског), да би обезбедили њихов магијски изгон ван оквира сеоског земљишта (Гребенарова 1995: 7-23; Попов 1996: 188-194). На крају ћу напоменути да сам свадбени комплекс многи тумаче у контексту народне драме - обичаја-представе или маскараде (В. Попов 1993; Иванова 1994). Разуме се, у наведеним примерима "изигравања свадбе" циљеви су различити по природи свог утицаја - митолошки, биолошки, социјални, природно-естетски, забавни и други.

У овом тексту обратићу пажњу на још један вид карневалске свадбе код Бугара, који је такође календарски ограничен, има релативно ограничену регионалну распрострањеност и релативно је слабо познат и проучен. Свадба се назива "јалова", "момачка" (ергенска) или "мушка свадба" и регистрована је у централно-северној Бугарској у рејону између градова Ловеч, Велико Трново, Горња Орјаховица и Шумен².

У традиционалном друштву није искључено да поједини чланови због разних разлога (физиолошких, здравствених или економских) нису у стању да пређу обичајни пут полно-узрасне социјализације кроз брак. Они неприметно прерастају традиционални брачни узраст и остају у категорији тзв. "старих девојака и момака". Иако су разлози за такав социјални застој углавном економски (млади овчари који се баве трансхумантним сточарством, мушкарци печалбари који су каткада целу годину одвојени од друштва), сама заједница се осећа дужном да преузме одговорност за нарушен социјални статус и да га по могућности коригује. Она то чини још више због чињенице по којој, по речима бугарског етнопсихолога Ивана Хаxијског, "у патријархалном друштву сељак нема свој интимни живот. Целокупна његова делатност, с малим изузецима, одвија се пред очима и под надзором друштва. Род је она интимна средина у којој нема тајни. Све важније одлуке, као женидба младих, поновна женидба удоваца или раскид веридбе, доносе рођаци. Љубав и брак нису били личне ствари, већ ствар задруге (Хаxийски 1974: 90-91). Зато, сасвим природно, родовска и сеоска заједница скоро увек располажу својеврсним "хаваријским" програмом за поступање у изузетним случајевима. А случај с престарелим девојкама и момцима, за које се, с осећањем сажаљења и подсмеха каже да су заходили, преминали или артисали, доиста је нарушавање традиционалних народних норми и схватања нормалног живота, "који се од Бога даје за продужетак рода".

По традицији, период за веридбе и свадбе строго је одређен у складу са целогодишњим привредним ритмом и захтевима православне цркве. Обично започиње током јесени око Петковице (14. октобар - код Бугара је позната пословица да света Петка води свадбе и службе, Попов 1991: 127-128) и са изузетком мрсних дана од Игњатовдана/Коледа до Богојављења продужава до почетка Великог поста. Саобразно православном канону, почетак строгог поста почиње од Тодорове недеље (Тудурица), која је у обредно-магијском погледу испуњена посебно богатим садржајем. За нашу тему интересантна су нека народна веровања. Код Бугара, Свети Тодор-зимски је покровитељ младића и младих невести. У области распростирања "јалове свадбе" на зимски Тодоровдан, мајке, чији су синови током године боловали, заветују се и дају курбан за здравље. А свим младим, "овогодишњим" невестама дарују се краваји, због чега се седмица често назива Невестина седмица (Булкина неделя) (Попов 1991: 107-108).

Као заштитник момака (спремних за брак) и невеста (спремних за рађање) Св. Тодор и његово календарско време за дејство као да сасвим природно постављају препреку "старим девојкама и момцима". По подацима Димитра Маринова, ако млади током Тодорове седмице сретну на улици престарелу девојку или момка, ломе им у ноге грнце са пепелом, ударају им леђа мешинама и врећама с брашном или пепелом, гађају их репом и разбијеним јајима. Пред вратима кућа остављају им висок прут, трње или магарећи реп (Маринов 1981, 1: 509; Попов 1991: 73). Зато се стари момци и девојке крију по кућама и не излазе напоље. Тако изложени подсмеху и, у извесном смислу, друштвеној порузи и бруци, ови по последњи пут бивају опоменути да су поново пропустили период за веридбу и свадбу. Према другим изворима, на први дан поста - "чисти понедељак", девојке које нису успеле да се удају, узимају крпе за судове и прскајући около воду вичу: Къш пущино! (Иш, несрећо!), на тај начин терају и проклињу протеклу годину која им опет није "донела" брачног партнера (Славейков 1924: 132). А у неким селима главни учесници су сами стари момци и девојке.

Јалова свадба, позната још као толум (назив за овчију или јарећу кожу, пуну пепела, којом бију по леђима старе девојке и момке) или "вартоломејева свадба" (вероватно од назива за четвртак Тодорове седмице, Вартолом који се свуда поштује против лудила људи и стоке), организује се током Сирне, и чешће, током Тодорове седмице (Колев 1991:33). Главни учесници су момци и млади ожењени мушкарци³. Они сами међу собом деле основне обредне улоге - млада (булка), зет (булкарник, младоженец), кума или кум (кръстница и кръстник), родитељи младенаца баба и деда (ташта и таст) и свекрва и свекар. Неко из групе, надарен за хумор и импровизацију, добија улогу заложника (маскара, келеш, петелџия). Он руководи свадбом и носи обавезног свадбеног петла. Венчање обавља момак преобучен у попа или епитропа. Сви набројани ликови одговарају у потпуности онима на правој свадби. Ређе се међу маскираним лицима налази и "доктор". Јак утисак оставља чињеница да женске улоге добијају виши, снажнији, јачи мушкарци, док мушке изводе ситнији и набијени (дебели) појединци. Та посебно истакнута несагласност у спољашњем облику извођача веома појачава комичност и пародијност неких обавезно извођених сцена: на пример, да би пољубио младу младожења се пење на лестве са којих млада треба да га узме у наручје и да га носи неко време.

Женски ликови у свадби обучени су у локалне ношње, лица су им набељена, а усне - накарминисане. Груди се обликују помоћу тикви без дршки. Под одећом "млада" је везала око крста јастук помоћу кога се постиже алузија на њену поодмаклу бременитост. "Младожења" је обучен у тип градске одеће - у црно одело или фрак, с цилиндром на глави и црвеном лептир машном око врата. Посредством "језика костима" алудира се на његово дугогодишње печалбарско странствовање у Европи, где је усвојио нову моду. Заложник, који по традицији одговара за успешно брачно свођење (прва брачна ноћ), такође је представљен гротескно. Његово прерушавање захтева обавезне бркове и браду од вуне или кучине. Он носи петел окићен венцем љутих црвених паприка и свадбени барјак. Комично се тражи и у преображавању ликова "попа" и "доктора". Први је у мантији и с камилавком на глави. Као кадионицу користи издубљену тикву. Често јаше на мршавом магарету, тако да му се стопала вуку по земљи. Други је обучен у бео мантил и носи наочаре. Он треба да "лечи" младенце оболеле на путу.

Карневалска "јалова свадба" тече по традицијом утврђеном реду. Делови праве свадбе се изводе сукцесивно: момци полазе из села да позивају (калесват) свадбаре с буклијом вина; потом врше ритуално бријање младожење у његовом дому; полазе с њим да узму младу из њене куће, где је кума покрива црвеним велом (забулва) и невеста са сузама и песмом опрашта се од родитеља и девојачке баштице. Одатле се сви учесници пењу на каруце и заједно са младиним миразом крећу да обилазе село. На челу иду сеоски музиканти који изводе традиционална свадбарска кола и свирке. Сви су окићени позлаћеним свадбарским китама, а преко рамена им је пребачен по један нов пешкир. У неким селима, где се "јалова свадба" изводи у понедељак Тодорове седмице, познат још и као "пасји" или "бесан понедељак", због традиционалног момачког обредно-магијског вешања (бесене) кучића против беснила, кола са свадбарима вуче псећа запрега. Кум држи у руци једну репу или главицу цвекле, којом, уместо буклијом, части присутне. Свекар нуди свог пријатеља да пије из бушног решета (вероватно се, осим комичног, тражи аналогија са пробушеним судом с благом ракијом којом свадбари часте оца нечасне младе). По Г. Краеву ритуално момачко вешање (бесене) кучића може да се тумачи у контексту библијског греха, после кога жена више није девица - она је "распусна кучка" (Краев 1996: 91-92).

Према већини архивских извора наша карневалска свадба одвија се најчешће на сам Тодоровдан. У тим случајевима свадбена поворка дужна је да обиђе куће свих слављеника "да се зовеш Тодор или Тодора и да те заобиђе свадба, равно је анатеми (Павлов 1997: 15). Слављеници зову свадбаре у кућу, часте их ракијом и вином и дарују хлебом, који је по традицији у облику коњића или коњског копита. Даје се за здравље коња, момака и младих невести.

После обиласка села свадбена поворка одлази на трг или до неке чесме, где поп венчава младенце и кума скида вео са младе. Каткада венчање завршава младиним порођајем - она вади испод сукње дрвену лутку-бебу. Аналогија са традиционалним порођајем "младе" и "бабе" у кукерским маскарадама је потпуна. Карневал завршава општим разиграним колом на тргу после кога започињу обичајне мушке тодорске трке коња. О основној функционалној усмерености карневалске "јалове свадбе" можемо да судимо по најчешће упућиваним жељама и благословима учесника и посматрача. То су: Стар ерген - майска роза, Стара мома - магарешки трън; Момите с вагон, ергените с купон или Оженете момите си, да ни мирясат ергените (Колев 1991: 34).

Бугарска народна традиција познаје и други обичај који регулише нарушене брачне односе између престарелих девојака и момака. Он се назива "слепа недеља" и забележен је у области града Шумена (Желева 1993). У њему нема карневалског елемента. Три седмице пре Сирних поклада (Сирни заговезни) неколико старијих жена, званих пазарбашийки (директна аналогија с "пазар девојака")⁴ договара се да позове у своје куће у недељу увече престареле девојке и момке. Позвани стижу у заказано време, дотерани, са женама из свог рода. Домаћица-подводачица их сусреће са речима: Ха, дано ви излезе късметот! (Ха, да вам се посрећи!). Свака престарела девојка јој даје нов пешкир - нишан (аналогија са давањем обавезног дара-нишана при свакој веридби). Пошто извесно време остави младе да се гледају, домаћица везује очи старим момцима једним од донесених девојачких пешкира. Заједно са осталим присутним женама-рођакама, она почиње да лупа звонцима и клепетушама, да крешти и виче. Уз тако створену незамисливу буку, момци са везаним очима крећу да ухвате неку од девојака. Чим се то деси, кажу, да су то двоје нашли срећу и да треба да се венчају. Током преостале две седмице до Великог поста родитељи уговарају веридбу и праве свадбу. Тако се објашњава народна пословица Като ти дойде сляпата неделя ще се ожениш! (Кад ти дође слепа недеља, оженићеш се!).

Посматрано на упоредном плану, разноврсне архаичне форме обредно-магијских поступака и веровања, везане са неопходношћу социјализације престарелих девојака и момака, такође календарски у вези са Сирном и Тодоровом седмицом, срећу се и код осталих словенских, балканских и европских народа. Тако, на пример, Хрвати и Словенци стављају старе девојке и момке у дрвена корита и вуку их по селу. Пред њиховим кућама остављају дрвен прут или сламено страшило-деду (Кащуба 1977: 247). Код источних Словена, Украјинаца и Руса, на Масленицу жене везују старим девојакама и момцима дрвене цепанице за ногу и тако их воде по кућама. Та ритуална форма друштвеног кажњавања назива се колодка, а да би се од ње избавили, застрашени плаћају новац или часте жене вотком (Агапкина 1995: 26-28; Бернштам 1988: 29). И западни Словени врше аналогне обредне радње. У Пољској, престареле девојке и младиће ударају по леђима дрвеним луткама, разбијеним јајима и костима; упрежу их у саонице и воде по селу. Омладина организује маскиране поворке у којима се двоје преобуку у брачни пар или у "бабу" и "деду". Да не би били осрамоћени пред друштвом, старе девојке и момци се откупљују новцем (Ганцкая 1977: 204-206; Грацианская 1977: 225-226). Сличне карневалске поворке постоје и код Чеха и Словака. А у време традиционалних румунских сирних гошћења, млади изводе специфичне песме и игре, којима исмевају старе девојке и момке (Салманович 1977: 297).

По документованим сећањима и записима карневалске "јалове свадбе" код Бугара, ова форма празничног и друштвеног исмевања престарелих девојака и момака релативно је касна појава. Она почиње да се прави по селима у наведеној области у периоду од 1920-1937. године. На жалост, не располажемо ранијим потврдама о сличном обичају код Бугара. У периоду тзв. "социјалистичке изградње" обичај престаје да се практикује спонтано, но током 60-тих година 20. века обнавља се због потребе представљања уметничког народног стваралаштва на регионалним саборима и националним фестивалима. Од како је забава постала важнија, обичај се постепено током 80-тих година претвара у општесеоски празник - прилику за родбинске и сеоске сусрете (Колев 1991: 33). Ово веома кратко историјско објашњење о настанку и развитку обичаја и о неким његовим особеностима, даје ми извесну основу да га одредим као иновациони. Које су то особености?

Код Бугара компонента "карневалска свадба" широко је заступљен и доминантан у традиционалним кукерским обредима. У новогодишњим или сирним покладама које започињу од "пасјег" понедељка и често се продужавају до Тодоровдана, основни травестирани ликови су "млада" (булка) и зет. Но, по мени, они у односу "јалову свадбу", поседују другу, различиту обредну функцију. Код кукера, маскирани брачни пар треба да на обредној равни представи хијерогамни мит аутохтоног балканског становништва - мита о Великој богињи-мајци земље и њеном сину, љубавнику и супругу⁵. Код кукера свадба има приземљене космичке димензије, везане са основним аграрним култом. А извођење "јалове свадбе" одликује се пре свега социјално-нормативним аспектом. Макар и као забава, она циља да помогне и регулише нарушене друштвене односе полно-узрасног и брачног поретка. На сличан закључак наводи нас народно објашњење узрока настанка "јалове свадбе": она се прави, да се удоме (пошто се јавно исмеју) старе девојке и момци. А ако до тога ипак не дође, тада се прибегава скоро насилном избору брачног партнера завезаним очима током "слепе недеље".

И ако прихватимо да је наша карневалска свадба са јако израженим социјално-брачним аспектом релативно касна појава у традиционалној култури Бугара, која почива, разуме се, и на изворима потврђеним архаичним представама и поступцима, везаним за старе девојке и момке, онда су у потпуности објашњиви њена појава и њен календарски однос према Сирној и Тодоровој седмици. Јак утисак оставља околност, да у је у областима "јалове свадбе" кукерски обред или веома упрошћен или скоро нестао. Очигледно је тамо његово место заузела "јалова свадба", која још увек даје могућност за развијеније маскараде и општесеоска весеља. Посебан утисак оставља још једна околност: у различитим селима "јалова свадба" се у различитој мери контаминира са другим изворним традиционалним обичајима као бесене кучића на пасји (песи) понедељак и трке коња на Тодоровдан, у којима су главни учесници момци и млади ожењени мушкарци. С друге стране, Тодорова седмица је период социјализације младих "овогодишњих" невести. На Тодоровдан оне месе свој први хлеб и деле га по махалама. На леђа им свекрва окачи цедилку (у којој мајке носе своје бебе), пуни је са подареним кравајима и свечано је води у цркву. Ове симболичке радње мењају медијални статус младе и претварају је у невесту, спремну да роди прво дете.

По важности, не на последњем месту, треба истаћи да обичај "јалова свадба" има и веома јаку економску мотивацију. Области у којима се она изводи, били су веома захваћене печалбарским таласом бугарских баштована ка Европи током прошлог столећа. По статистичким подацима, током 1889-1914 година, више од 50% мушког становништва у активном узрасту у области градова Велико Трново и Горња Орјаховица практикују печалбарско баштованство у земљама западне и средње Европе⁶. С једне стране, такав начин живота предодређује велики број престарелих момака и девојака (скоро да нема података о мешаним браковима између Бугара-баштована и локалних девојака у том периоду). С друге стране, није искључено да се обичај адаптира у народној средини под евентуалним туђим утицајима⁷, какав је случај са карневалским костимом "младожење" европског типа у нашој "јаловој свадби".

НАПОМЕНЕ:

1. Упореди варијанте карневалске свадбе кукера, на Бабиндан, при лазарицама и седељком код Г. Краева (1996). О иницијацијском карактеру девојачких обичаја види Колева (1972). [обратно]

2. Колев 1991; Павлов 1997; Колева 1997; Попов 1987; Појмом "јалова свадба" у Јужној Бугарској означава се ритуално братимљење момака или ожењених мушкараца (адекватно са њиховим супругама) календарски припојено зимском Јовандану или зимском Атанасовдану, уп. Ников 1988: 109-118. [обратно]

3. Има потврда о женским свадбама, у којима су учесници остареле девојке или удате жене. Могуће је да су оне биле организоване у селима у којима је било много старих девојака (Мутафов 1995). [обратно]

4. Упореди тезу о "пазару девојака" (Вацлавик 1959: 108). [обратно]

5. О утицају тракијских култова на кукерске маскараде в. Краев 1996, Фол 1986; Фол 1990. [обратно]

6. О развитку вртног баштованства в. Мутафов 1990: 167-195; Статистичке податке упореди у Хинков 1903; Бъчваров 1986. [обратно]

7. Уп. на пример сирне покладе Мађара и Аустријанаца, у којима се такође изводе обредне радње против старих девојака и момака (Календарные обычаи и обряды в странах зарубежной Европы. Весенние праздники, Москва, 1977). [обратно]

ЛИТЕРАТУРА:

Агапкина 1995 - Т. А. Агапкина: Очерки весенней обрядности Полесья, Славянский и балканский фольклор, Москва, 1995, 21-107.

Бернштам - Т. А. Бернштам: Молодежь в обрядовой жизни русской общини ХIХ - начала ХХ в., Ленинград, 1988.

Бъчваров 1986 - С. Бъчваров: Българско градинарство, София, 1986.

Вацлавик 1959 - A. Vaclavik: Vyrocni obycheje a lidove umeni, Praha, 1959.

Ганцкая 1977 - О. А. Ганцкая: Поляки, Календарные обычаи и обряды в странах зарубежной Европы. Весенние праздники, Москва, 1977.

Генчев 1987 - Ст. Генчев, Сватбата, София, 1987.

Грацианская 1977 - Н. Н. Грацианская: Чехи и словаки, Календарные обычаи и обряды в странах зарубежной Европы. Весенние праздники, Москва, 1977.

Гребенарова 1995 - Сл. Гребенарова; Р. Попов: The custom of "Mouse wedding" among the bulgarian people, Ethnologia Balkanica, Sofia, 1995, 7-23.

Желева 1993 - Н. Желева: "Сляпа неделя" - един старинен обичай от с. Дивдядово, Шуменско, Годишник на музеите от Северна България, Велико Търново, 19, 1993, 253-259.

Иванова 1984 - Р. Иванова: Българската фолклорна сватба, София, 1984.

Иванова 1994 - Р. Иванова: Сватбата като маскарад, Българска етнология, 1994, 3-4, 35-40.

Кащуба - М. С. Кащуба: Народы Югославии, Календарные обычаи и обряды в странах зарубежной Европы. Весенние праздники, Москва, 1977.

Колев 1991 - Н. Колев: Мъжката сватба в Плаково и околните села, в: Архив на поселищни проучвания, кн. 1, Велико Търново, 1991, 32-43.

Колева 1972 - Т. Колева: За произхода на пролетние момински обичаи (Лазаруване, Кумичене, Боенец), у: Проблеми на българския фолклор, София, 1972, 367-372.

Колева 1997 - К. Колева: Календарни празници на Горнооряховско. Дипломна работа & 343, Велико Търново, 1997.

Краев 1996 - Г. Краев: Български маскарадни игри, София, 1996.

Маринов 1981 - Д. Маринов: Избрани произведения, т. 1, София, 1981.

Мутафов 1995 - В. Мутафов: Емало е и такива сватби в Търновско, весник Борба, 13.1. 1995.

Мутафов 1990 - Nj. Mutafov: Der bulgarische Gartenbau in Europa. Ethnokulturelle Kontakte und gegenseitige Einflusse, Ethnologia Slavica, Bratislava, 21, 1990, 167-195.

Ников 1988 - Н. Ников: Тракийската ялова сватба, у: Доклади од Втория международен конгрес по българистика, София, 15, 1988, 109-118.

Павлов 1997 - М. Павлов: Мъжка сватба в Първомайци. Дипломна работа & 354, Велико Търново, 1997.

В. Попов 1993 - В. Попов: Български народни игри и представления, София, 1993.

Попов 1991 - Р. Попов: Светци близнаци в българския народен календар, София, 1991.

Попов 1996 - Р. Попов: Театрални елементи в един забравен народен обичай. Мишата сватба, у: Празници и зрелища в европейската културна традиция през Средновековието и Възраждането, София, 188-194.

Салманович 1977 - М. Я. Салманович: Румыны, Календарные обычаи и обряды в странах зарубежной Европы. Весенние праздники, Москва, 1977.

Славейков 1924 - Р. Славейков: Български народни обичаи и вярвания, София, 1924.

Фол 1986 - А. Фол: Тракийският орфизъм, София, 1986.

Фол 1990 - А. Фол: Тракийският етнокултурен субстрат, у: Странџа. Древност и съвремие, София, 1990.

Хаџийски 1974 - Ив. Хаџийски: Бит и душевност на нашия народ, т. 2, София, 1974.

Хинков 1903 - Х. Хинков: Статстически сведения относително странствующите градинари от Търновски окгръг, Българско икономическо дружество, 4, 1903.

© Рачко Попов, 1998
© Издателство LiterNet, 05. 11. 2002
=============================
Публикация в "Кодови словенских култура", Београд, 3/1998.
Текстът е част от Проект Растко - България : Растко / LiterNet.