Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

ЧУДО КАО ЛИЧНИ МИТ
(По материјалима савремених усмених прича)

Вихра Баева

web

Само посредством некаквог мита човек би могао да изрази оно што, по свом унутрашњем убеђењу представља, као и оно, што човек, sub specie aeternitatis, изгледа, јесте.

К.Г. Јунг, Аутобиографија. Успомене, снови, размишљања

Тема чуда активно постоји у дискурсу савременог фолклорног хришћанства. Она се исказује кроз различите врсте прича - кроз канонске текстове, најчешће фолклоризоване због усмене форме ширења, легенде и предања, приче о личним доживљајима или препричане из «друге» и «треће» руке.

Имала сам могућност да посматрам и документујем ситуације размене таквих прича током теренског истраживања у периоду 1996-97 године у рејону Асеновграда и Бачкова у подножју планине Родопи у централном делу јужне Бугарске. Становници тих насеља су православни хришћани, познати по својој религиозности. Асеновград је мали град, познат по многобројним црквама и параклисима - 10 цркава и близу 50 параклиса (информатори међутим дају предност бројевима 9 и 40, очигледно због њихове симболике и називају свој град «мали Јерусалим»). Посебно место заузима црква «Света Богородица Благовештење - Рибна», са чудотворном иконом св. Богородице и агијазмом св. Јована Претече. По месној легенди, почетком века, ту се изводи ангелска служба праћена божанском светлошћу, коју су посматрали многи житељи Асеновграда. То је било повод за оснивање црквеног друштва и представља почетак традиционалног опхода с чудотворном иконом до Бачковског манастира и обратно, који је извршаван сваке године на Преполовљење (25 дан после Ускрса, на средини Педесетнице).

У селу Бачкову налази се црква св. Атанасија и мноштво параклиса у, и около села. Основни култни центар, међутим, јесте манастир «Успење Свете Богородице», познатији као Бачковски манастир. Сматра се за други по величини и важности манастир у Бугарској после Рилског, он привлачи велике групе верника из различитих крајева земље, посебно на други дан Ускрса, на Преполовљење и на празник храма Успење Богородичино.

Наглашена вера месног становништва и масовна култна пракса, која обезбеђује контакте међу различитим заједницама, условљавају избор овог рејона као посебно погодног за истраживање механизама популарне религиозности. Обављени интервјуи са више од 50 информатора, како локалних становника, тако и верника из других места, пружили су ми корпус текстова који оцртава специфику и функције чуда у конктексту савременог фолклорног хришћанства.

С једне стране, чудо као догађај и прича интегрише религиозну заједницу - оно легитимише њене традиције, ритуалне поступке и култна места, утврђује групни идентитет. С друге стране, међутим, чудо има и своје индивидуално-психолошке димензије - то је лични религиозни доживљај са високим емоционалним интензитетом и кључним значењем за сваког појединца понаособ. Схваћено и на тај начин, чудо се јавља као субјективна категорија, чињеница психичког. Природно, отпада проблем његове истинитости/неистинитости, оно се показује као питање личног избора и личне интерпретације. Чудо је оно што се доживљава, прима и доцније препричава као чудо.

У овом тексту пробаћемо да оцртамо управо личне димензије чуда, постављајући себи питања као: Шта оно значи поједином човеку? Како се интерпретира и осмишљава? Како се односи према избору животне стратегије и сопственог идентитета?

По свом карактеру чуда се деле на неколико основних група1:

Под исцељењем се схвата чудотворно излечење од тешких болести или телесних мана пред којима је медицина беспомоћна. Ту се укључују и случајеви добијања порода после дугог периода без деце. Постоји неколико основних начина исцељења (могуће су различите комбинације између њих): исцељење помоћу различитих чудотворних објеката (чудотворне иконе, освећена водица, агијазме, крст, камење и сл.); исцељење спавањем на светом месту (црква, манастир, параклис) и у свето време (најчешће, ноћ уочи празника патрона или други велики празник), понекад спојено с необичним сновима (види Пр. 1); исцељење жртвом (животиња, хлеб, паре, бесплатан рад у корист цркве и сл.) или заветовање на жртву (оброк), која се испуњава у знак благодарности после излечења. Пост, молитва и, нарочито, јака вера сматрају се неопходним условима за остварење исцељења.

Очито је да се чудо не састоји само у физичком излечењу. Оно се доживљава као додир божанског, означава духовно буђење личности и претвара се у аргумент њене вере.

Као чуда се схватају и неоубичајене подударности или «неслучајне случајности», за које ћу искористити појам Јунга синхроницитет - који означава подударања каузално неповезаних материјалних и психичких догађаја који.2 Ту се укључују неочекивани сусрети (Пр. 3), проналажење изгубљених ствари, чудотворна спасења, необичне природне појаве (Пр. 2 и 4) и сл. Слични догађаји се схватају као знаци божанског порекла, који треба да буду схваћени и протумачени (види Пр. 2).

Каткада се поимање чуда везује за снове. То су посебни, изузетни снови с високим семантичким набојем. Сан се схвата као кодиран текст - порука, чији смисао треба да буде прочитан, а питање тумачења, има кључни значај. Посебна пажња посвећује се сновима са појавом светих ликова (Исус Христ, Света Богородица или други светац), где се оцртава неколико основних мотива: захтеви императивног карактера (Пр. 1 и 3); исцељења (Пр. 1); предавање специфичне информације или трансцендентног знања (Пр. 3, 5). Кроз откровење снивач добија признање и награду за своју усрдност у вери. То је могућност за непосредан контакт са трансцендентним, за директни додир са Богом.

Виђења су везана са трансцендентним доживљајима у будном стању. Често је, међутим, тај појам услован, јер се отвара питање стања транса или полусна, где је граница између реалног и иреалног, фантастичног нејасна. У том случају, од објективног доказивања виђеног, важније је казивачево становиште, његово преживљавање и интерпретација.

Најчешће су виђења концентрисана око сакралних топоса и/или се појављују у сакрално време, иако има и изузетака (Пр. 4). Постоји неколико типова: светлост (појава светлости или светлећих објеката као материјализација божанског); веза са иконама (појава икона - Пр. 4, или оживљавање икона); виђења светаца и звучна виђења (небеска звона, глас без тела и др.). Кроз свој конкретан, чулни карактер, виђење даје могућност непосредног доживљавања светог и обично се тумачи као знак изабраности и посвећености.

У мојим контактима са информаторима показало се да скоро сваки човек који се самоидентификује као верујући или религиозан има у свом репертоару једну или више прича о чудима. У поређењу са чудима Новог завета или житија светаца та чуда могу да изгледају ситна, «обична», но самим информаторима веома су важна. Пошто превладају почетно устезање од диктафона и добију моја уверавања да их нећу приказивати на телевизији, људи са вољом причају своје «чудесне» историје и чак се надмећу да узму реч. Стиче се утисак да се чудо не представља као реткост, као занимљиво и необјашњиво збивање. Напротив, оно увек има своје тумачење и свој дубоко лични смисао. Прича о њему праћена је узбуђењем и радошћу што показује да је реч о нечему посебно значајном, суштинском за конкретног појединца. Чудо је један вид амблема, квинтесенције религиозног човека, његов лични мит3. Препричавајући своје чудо он представља и утврђује сопствени идентитет - пред собом и пред другима.

Очигледно је, да се чудо не прича изоловано, већ се везује с одређеном животном ситуацијом, с претходним или каснијим догађајима. На тај начин оно се уклапа у аутобиографску причу и структуира је - уређује и осмишљава животне чињенице, постављајући својеврстан код за дешифровање произвољне реалности - код вере. Тако животни пут личности више није бесциљно лутање у хаосу догађаја, он добија своју логику и свој смер - тежњу ка божанском.4

У много случајева чудо има карактер посвећења. Оно бележи преломни моменат од посебне важности, момент прелаза ка новом, вишем религиозном статусу. То може да буде прелаз од неверника ка верујућем или од обичног верника ка посвећеном.

Типичан пример за прву варијанту јесте пример бр. 2. Доживљај чуда представља преломну тачку у аутобиографији информаторке, оно јој дели живот на два супротстављена периода - «пре» и «после»: До тада ја уопште нисам била верник, потпуни атеиста, у пуном смислу речи. Чак нисам ни улазила у цркву, у ову цркву. Таква су била времена... Нисам веровала у постојање Бога и Богородице, и томе слично. И после тога: Од тада верујем. Да, од тада ја верујем и гледам да тако васпитам и своју децу.

Осим по обележју неверовање/вера, ова два периода се супротстављају и по обележју несрећа/срећа, страдање/радост. Најпре, жену силно мучи предстојеће рађање њене кћери, она сама је озбиљно већ одавно болесна. Потом, порођај пролази успешно, здравствени проблеми се повлаче. У време интервјуа цела њена личност зрачила је спокојством и хармонијом, која је оставила утисак не само на мене, него и на присутне информаторе: Честитам ти, на лепоти, на пажњи, на жељама.

За неколико дана цео поглед на свет и самоидентификација информаторке коренито се мења. Узрок промене (као у класичној схеми Ван Генепа) јесте контакт са оностраним - хришћански осмишљена сакралност, персонализована у светој Богородици. Нови религиозни статус добија и чисто физички симболички израз - необична, опрљена пега на образу. Једна од жена, која је присутна током интервјуа, тумачи то на следећи начин: Монограм ти ставила на обрашчић, т.ј. жена је обележена, јер је већ божји човек.

Контакт с Богом, доживљен као чудо, оставља неизбрисиве трагове у душевном свету личности. Око њега се формира потпуни систем вредности, ставова и стратегија, индивидуални идентитет. Чудо поставља сакрални прецедент, први догађај, «појављивање» личности као такве. У том смислу оно функционише управо као мит који објашњава устројство нечега и оцртава границе људског знања и понашања.

Лични мит може чак да изазове индивидуалне ритуалне поступке. Такав је случај с информаторком из прилога бр. 4. (Њена прича очигледно поседује дубоки симболични смисао, чије тумачење, међутим, надилази циљ и могућности овог чланка.) После доживљеног виђења она је већ изабрана, посвећена, дато јој је да види «у живо» лице Бога: Ја сам тада схватила да сам видела нешто велико. У знак захвалности поставља кандило и икону на место чуда, претварајући сусеткин подрум у сакрални топос. Време чуда такође се сакрализује - сваке године одговарајућег дана информаторка врши свој лични ритуал: И тог дана, 9. јуна, сваке године, одлазила сам тамо, палила свеће, делила хлепчиће. Ако је петак, маслинке, посно, то што сам имала, давала сам тог дана, за тај празник, за то виђење. Дан чуда за њу се претвара у празник и она га сваке године поново доживљава кроз ритуални поступак.

Осим као посвећење, чудо функционише и као знак, као послање од Бога. Обично се оно јавља у тренуцима сумње, духовне и/или физичке кризе, да би помогло човеку и да би му указало правилно решење. Покаткад је цео животни пут верујућег испуњен чудима, која као угаони каменови означавају заокрете његове судбине и божанско присуство постаје један од главних јунака у аутобиографском причању.

То важи у пуној мери за информаторку из прилога бр. 5, од које сам записала низ личних прича о чудима. Овде представљени сан један је вид награде за њен богоугодни живот и јасно се јавља као одговор на њене сумње у своју личну праведност: Ја се мислим, да кад починем.. прво да сам у Аду, јер била сам грешница, и то каква! Ја сам касно кренула тим путем! У том сну она уистину силази у пакао (није тешко препознати митолошки мотив силаска у подземни свет), али успева да изађе из њега и достигне свети простор (Рај), у коме обитава Исус Христ. Он не окреће главу од ње, као што чини с грешницима, напротив - гледа је очи у очи и пружа јој руку да је целива. Бог јој опрашта грехе и обећава јој спасење.

Осим као доказ о духовном спасењу, споменути сан има значење у још једном аспекту. Код њега информаторка добија непосредно, лично, чулно доживљај Пакла и Раја, два пола хришћанске митологије. Општење с божанским у лицу Исуса Христа је сасвим директно, при томе обострано. Христ није апстрактна фигура, нити статичан иконички лик, већ биће од плоти и крви, мада на граници између живота и смрти, људског и божанског. Он узвраћа на њен поглед и чак пружа своју руку ка њој. Контакт није само визуелан, већ и тактилан. Посредством конкретног личног искуства информаторка доживљава и усваја ошти хришћански мит, претвара га у свој.

Зато није чудно што сваки поједини човек има сопствену представу сакралног. Можемо да упоредимо како три информаторке визуализују Исуса Христа, што је наведено у прилозима. Елени, из прилога бр. 4, он се јавља као црно-бели снимак: видех га са лаганом косицом, тако скупљена, са малом брадицом. Но очи беху живе. Живе очи, велике, лепе, уписане - само што не проговори. Росици, из прилога бр. 5, он је човек у ковчегу, који личи на мртваца, но у суштини је жив. У сну Снежане из прилога бр. 3, јавља се у лику пастира који излази из прекрасног подземног светог извора: И одатле један човек изађе у таквом оделу, као овчар, са огртачем... гуњем.

Лични мит «извлачи» из колективног фонда управо оне симболе који су индивидуално значајни за појединог човека и најпуније изражавају његове унутрашње ставове и садржаје. Кроз те сопствене, «личне» симболе свако може да доживи онај лик божанског који одговора његовој сопственој личности.

«Фолклорном» човеку је животно важно преодолевање опозиције међу земаљским и небеским, међу људским и божанским. Он веру осмишљава и доживљава као једно непрекидно општење са светом сакралног, као што се види и у прилогу бр. 1. Ту се у улози посредника јавља св. Иван Рилски, јер се информаторка осећа повезана путем своје етничке припадности: Јер је он бугарски светионик, бугарски заштитник наше бугарске државе. Али она има и своје личне односе са свецем, међу њима се води дијалог - како на вербалном, тако и на плану дејства. Општење међу то двоје - обичног смртног и светог лица - можемо да сагледамо као специфичну форму комуникације. Иницијатор дијалога је св. Иван. У форми сна он више пута шаље Здравки једне те исте речи: Ја одавно сањам, неколико пута већ сањам ја сан. Да сам у Рилском манастиру. И један глас, то је глас светог Ивана, говори: Здравка, хоћеш ли коначно да дођеш у Рилски манастир? Коначно Здравка правилно схвата поруку: Обећала сам себи, кажем: Отићи ћу у Рилски манастир. Свој одговор она упућује низом ритуалних поступака, следећи прописе традиције: одлази у манастир, моли се светом Ивану, целива му мошти, клања се на његовом гробу, записује службу, учествује у вечерњем бдењу. Потоње чудо је «реплика» свеца - он јој се јавља у сну и даје јој исцељење: и видех у сну светог Ивана, и примих, благодарећи Богу, веома велико исцељење од моштију и од свега. И од наше вере, која...

Чудо је одговор «одозго» на људске поступке - одговор конкретан, личан, материјализован до нивоа телесног. Кроз њега се божанско доживљава потпуно - и телом, и духом - и његова реалност не подлежње сумњи. Зато се чудо нераскидиво повезује са вером - вера је неопходан услов за појаву чуда, а само чудо утврђује и мотивише веру. Ето зашто се оно претвара у лични мит кроз који религиозан човек осмишљава сопствену личност, своје место у свету, своју животну стратегију.

Приче о чудима дају форму личном миту. Оне се изнова понављају и само њихово казивање има известан ритуални смисао. Типична ситуација причања је на сакралном месту и у сакрално време - тада, када се дешавају и сама чуда. Сакрални хронотоп осигурава пропустљивост граница међу горњим и доњим, међу Богом и човеком. У том смислу причање означава поновљено преживљавање чуда, понављање сакралног прецедента.5 Казујући свој лични мит, човек уређује свој унутрашњи свет, одржава своју духовну хармонију и психичку целовитост. Он се представља пред собом и пред другима - такав, какав је сагласно својим унутрашњим убеђењима.

 

Напомене

1. Детаљније види: В. Баева, Лични разкази за чудеса - между всекидевното и сакралното, Български фолклор, София, 1997, кн. 5-6. [обратно]

2. Man and his simbols, Carl Jung, ed., London, 1978, p. 226; Samuels, Shorter, Plaut, A Critical Dictionary of Jungian Analysis, London and New York, 1986 (Бугарско издање: Плевен, 1993). [обратно]

3. Појам личног мита (мит свог живота) предлаже K.G. Jung. Vidi: C. G. Jung, Memories, Dreams, Reflections, Random House Inc., 1961, 1962, 1963 (Бугарско издање: Плевен, 1994, стр. 1). [обратно]

4. Идеју о аутобиографској причи као личној митологији заступа: Samuel, Thompston, The Myths We Live By, London and New York, 1990. [обратно]

5. Види M. Eliade, Le Mythe de l'Eternel Retour, Paris, 1969. (Бугарско издање: Софија, 1994). [обратно]

 

 

© Вихра Баева, 2000
© превео Дејан Ајдачић, 2000
© Издателство LiterNet, 13. 06. 2002
=============================
Публикация в "Чудо у словенским културама", Београд, 2000, стр. 76-88.
Текстът е част от Проект Растко - България : Растко / LiterNet.