Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

ПРОСЛАВА ЛОКАЛНИХ ЈУЖНОСЛОВЕНСКИХ КУЛТОВА У МАНАСТИРСКИМ ЗБОРНИЦИМА ХІІІ ВЕКА

Радослава Трифонова

web

S U M M A R Y

Title: Commemoration Dates of Local South Slavic Saints in the 13th century Monastic Miscellanies

The paper is an attempt to present hagiographic production for Serbian and Bulgarian local Saints of 13th century in monastic centers grouped into three main directions:

  1. The different context, in which the literary processes in medieval Bulgaria and Serbia were formed in the period of the 13th century, leads to differencies in the tendencies - in Serbia monastic miscellanies with commemoration dates of local saints was primarily focused on the founders (Nemanja’s royal persons - St. Symeon and first serbian bishop St. Sava) of the particular monasteries, while in Bulgaria the main traits of cultural development is cult to the capital city of Turnovo (where are popular the cults of local saints, whose relics are kept there);
  2. In Serbia local cults are concentrate in inner of the state (in monasteries Studenica, Zhicha and Milesheva) so in the Athos monastery Hilandar. The tendence in Bulgaria is different. The relics of saints (SS. Ivan Rilski, Ilarion Muglenski, Mihail Voin, Filoteja Temnishka, Ioan Polivotski and Petka Turnovska) were kept in the capital city.
  3. In the both states - Bulgaria and Serbia - in he 13th century is very popular the short hagiographic genre ("prolozhno zhitie"). These texts are located in the contents calendery liturgical miscellanies ("prolog" and menaion). The commemoration dates of local South Slavic saints are marked together in church calender South Slavic miscellanies with Bible texts.

The aim of the study is to find out specific features for hagiographic productions related to local cults.

 

1. Као је познато у средњем веку манастири су пре свега књижевна средишта (по термину Д. Богдановића 1982), у којма се, са једне стране, остварује континуитет са претходном традицијом, саздаје се књижевност, обично повезана са локалним култовима, легендама или мотивима (најпре у част патрона манастира), а са друге стране, они су посредници у књижевној размени, у њима се саздаје и шири књижевна продукција далеко за границама манастирске културне територије. У ХІІІ-ом веку у Србији и Бугарској се примеžује битна одлика у односу на функционисању манастирских књижевних средишта:

1. 1. Манастирска књижевна средишта у Србији имају битни допринос у одређивању обима и садржине књижевног стваралаштва, као то су претежно манастири, који су задужбине владара1. Прво и најзначајно средиште српске књижевности током векова остаје светогорски манастир Хиландар, средиште ван предела државе, али основни функционални центар у развитку српске средњовековне литературе. У почетку ХІІІ-ог века унутар српске државе се формирају неколико великих манастирских књижевних средишта - Студеница, Жича, Милешева, Пећ и других2, где се развијају култови првих српских светаца.

1. 2. Код бугара је тешко да се одвоји допринос посебних манастира као књижевна средишта, пошто у рукописима, који познајемо нема довољно података о неком посебном манастиру, где би могла да се развија широка књижевна делатност. Као основно књижевно средиште старе бугарске литературе ХІІІ-ог века се истиче престоница Трново, где се одвијају општенародни култови3. Имамо података, да су у том времену у Бугарској функционисала маргинална књижевна средишта у западним и северозападним пределима државе (Рилско, Средецко, Осоговско, Скопско и Лесновско)4. Још у ХІ-ХІІ-ом веку постају Рило-Лесновски и Пћињско-Осоговски анахоретски култови у одговарајућим манастирима ( Марковић 1920: 1-31), а у ХІІІ-ом веку тамо се чува писмена традиција о њима5. За време Друге бугарске државе књижевна средишта су били не само манастири, него и мала насеља6. Мада и не на исти начин као Хиландар за српску књижевност, улога Свете горе и бугарског манастира Зографа, у ХІІІ-ом веку је значајна. Наиме да се у Зографу преноси трновска књижевна традиција7.

2. У почетку бих хтела да одбележим основне типолошке одлике у развитку двеју јужнословенских средњовековних литература:

2. 1. Различит је контекст, у коме се формирају литерарни процеси у Србији и Бугарској током ХІІІ-ог века.

Народно самосазнање код бугара се одржава култу према граду (Трново), а код срба - култу према роду (династија Немањића) (о томе види Иванова 1986: 19). У Србији се саздаје мрежа великих манастирских средишта, повезаних са ктиторством владара, а у Бугарској - Трново је истовремено центар државне и црквене власти и књижевно средиште, везано са култовима нових светаца, чији су мошти пренесени у граду.

2. 2. Тенденције у литерарном развитку срба и бугара у ХІІІ-ом веку су различите: у Бугарској је тенденција центрипетална - домаћи светачки култови се територијски усредсређују у једном књижевном средишту, док у Србији се одвија једино "дупли култ" према првом српском владару светом Симеону (Стефану Немањи) и првом српском архијепископу светом Сави, који се територијски расредсређује у манастирским књижевним средиштима - тенденција је центрифугална (Трифонова 1998, 1999).

3. Манастирска мрежа се саздаје и одржава полагању светачких моштију у сваки манастир. Присуство моштију општенародних светаца у одређеној цркви или манастиру, према средњовековним претставама учвршћује темеље саме институције и даје ауторитет места где се они чувају. Битан значај светитељских моштију придају и бугарски цареви, који преносе множину моштију у престоници: цар Асен І - светог Ивана Рилског, цар Калојан - Иларијона Магленског, Михајила Војна са Потуке, Филотеје Темнишке и Јоана Поливотског, а цар Иван Асен ІІ - Петке Епиватске (названа касније Трновска)8.

У Србији на особитој почасти су манастири, у којима су положени мошти Немањића. Рана српска књижевност утврђује сазнање родове припадности владарским и архијепископским култовима. Прва српска житија светог Симеона и светог Саве постају у манастирима, где су положени њихови мошти. Осим житијни и химнографски списи о светом Симеону у Студеници и о светом Сави у Милешеви, функционише и још један круг делова о обојим светаца, који се ствара у Хиландару.

Култ према светом Симеону постаје у Хиландару одмах после његове смрти (преко Хиландарским повељама - І ХП и ІІ ХП9), али се развија у Студеници после преноса његових моштшију - тамо је Стефан Првовенчани написао своје житије (око 1216 г.), а студенички монах Спиридон написао пролошко житије светог Симеона (око 1227/1233 г.) (Богдановић 1981: 337). Касније у крају ХІІІ-ог века култ светог Симеона се преноси поново у Хиландар опширним житијем Доментијана и службом Теодосија. Исти су хиландарски монаси аутори и агиолошког комплекса текстова за прославе светог Саве. Познато је да је Теодосије написао општу похвалу и општих канона о двојици српских првосветаца.

Житије светог Симеона, које је Сава написао као део Студеничког типика (СТ) је функционисало као ктиторско житије - читало се пред студеничким монасима. У овом случају је изузетно важно да је Студеница задужбина светог Симеона. Кад бисмо анализовали предположај Ђорђа Сп. Радојчића (1951) да је у саставу СТ била укључена и повеља манастиру, бисмо могли да стигнемо до закључка да је овај типик функционисао као зборник са додатном идеолошком оптереченошћу - тј. да се у њему у концентрисаном виду испољавала веза између владарске задужбине, канонизације владара и текстова за његову прославу10.

У другој половини ХІІІ-ог века Милешева се саздаје и развија као књижевно средиште наиме преко локалном култу светог Саве. Тамо се пишу први текстови за његову прославу - служба, житијни расказ о преносу моштију и Кратко житије (упор. Богдановић 1976). Најстарији текст о светом Сави, пролошко житије у Софијској служби11, вероватно је постао одмах после смрти светаца у Трнову (Розанов 1911: 172; Богдановић 1976: 20; Трифонова 1998: 295-296). Интересантно у овом случају је да је култ светог Саве постао у Трнову али се није одвијао у Бугарској у ХІІІ-ом веку, него је добио домет наиме у српском манастирском књижевном средишту у Милешеви, после преноса моштију светаца у Србију.

4. У ХІІІ-ом веку пролошка житија су најпродуктивнији жанр код јужних словена. Овакви агиографски текстови добијају најпознатији јужнословенски свеци као свети Симеон и свети Сава у Србији и анахорет свети Иван Рилски у Бугарској. Култови ових општенародних светаца дају највећи обим у књижевној продукцији тог времена. Трновски агиографски цикао светаца, чије су мошти пренесене у Трнову у ХІІІ в. је састављен пролошким житијима. Мало су сачувани зборници типа Простог пролога (Мошин 1955, Иванова 1986), зато је већина житија трновских светаца сахрањена у саставу Стишног пролога. У оваквом зборнику из друге половине ХІV-ог века (у Архиву Бугарске академије наука у Софији № 73) су скупљена житија Михајила Војна, Петке Трновске и пролошки расказ о преносу моштију Иларијона Магленског12.

Пролошка житија се у ХІІІ-ом веку пишу о западнобугарским анахоретима - Гавриилом Лесновским, Прохором Пћињским и Јоакимом Осоговским. Они се формирају на основи ранијих текстова, повезаних са манастирским легендама и преданијама. E. Гергова (1994: 9-14) назива ови анонимни агиографски текстови о наставницима светог Ивана Рилског "манастирска" житија, пошто су она постала у манастирским средиштима од потребе да се прославља патрон манастира. Ова житија носе сва обележја затворене локалне традиције, која се одражава на њиховој стилистици. Манастирска житија западнобугарских анахорета се потпуно уписивају у јужнословенској традицији ХІІІ-ог века да се одвијају култови домаћих светаца и да се агиолошки текстови о њима преписивају најпре у манастирима где се чувају њихови мошти.

У ХІІІ-ом веку се пролошка житија укључивају у литургијској намени и у саставу минејних зборника. Она се стављају на одговарајуžим месту у служби (после шесте песне канона, кондака и икоса) и се читају у манастирским црквама пред читавим братством. На тај начин је уметнуто пролошко житије светог Ивана Рилског у служби у Драгановом минеју и пролошко житије светог Саве у Софијској служби.

5. Локални култови у ХІІІ-ом веку код срба и бугара доприносе за учвршћивање народног самосазнања. Текстови о њима (пролошка житиjа и службе) функционишу заједно у саставу литургијских зборника - пролога и минеја. Овакви зборници ХІІІ-ог века су:

  1. Норов пролог (у Москви ГИМ, Увар. 703) са житијима светог Ивана Рилског, св. Прохора Пћињског (Иванова 1977) и св. Симеона;

  2. Лесновски пролог (у Београду, САНУ № 53) са житијем св. Гаврила Лесновског, пролошким житијима бугарских првосветитеља Кирила и Методија, као и тропар за прославу светог цара Петра (Велев 1990);

  3. Румјанцевски пролог (у Москви, РГБ, ф. 256, Рум. м. 319) са топарима о светом Ивану Рилским и светом Јоакиму Осоговским (Павлова 1990);

  4. Српски загребски пролог од ХІІІ-ог века (у Загребу, ХАЗУ, ІІІ с 6), у коме су скупљена пролошка житија светог Симеона и светог Саве, цара Уроша І и архијепископа Арсенија (Мошин 1955, 1959);

  5. Драганов минеј (у Зографском манаститу и фгм. у Москви, РГБ, збирка Григоровича) где су осим житије и служба светог Ивана Рилског скупљене и службе Михајла Војна, Петке Трновске, Кирила и Методија и светог цара Петра (Коцева 1992);

  6. Средњобугарски минеј од краја ХІІІ-ог века (у Санкт-Петерсбургу, РНБ, F. п. І. 72), који чува службе светог Ивана Рилског, Михајла Војна (Иванова 1973) и свете Петке Трновске;

  7. Српски минеј од средине ХІІІ-ог века (у Београду, САНУ № 361) са службама свете Петке Трновске (најстарији препис13), светог Симеона и српског архијепископа Арсенија (Јовановић-Стипчевић 1981: 233).

У овим литургијским зборницима су скупљена неколико житија и службе, намењене на прослави домаћих светаца и ово је обележје да се родово памћење оснива наиме локалним култовима. Датуми прославе домаћих јужнословенских светаца се обележавају заједно и у месецословима библијских богослужбених зборника:

  1. у Бањишком јеванђељу од ХІІІ-ог века (у Софији, НБКМ № 847) има датуми за прославу свете Петке, Ивана Рилског, Иларијона Магленског, Климента Охридског, Кирила Филозофа и о успењу светог Методија;

  2. у Дечанском јеванђељу од 1286 г. (у Санкт-Петерсбургу, РНБ, Гиљф. 32 и фгм. у манастиру Дечани) су скупљени датуми за прославу бугарских и српских светаца - св. Ивана Рилског, Кирила Филозофа, св. Симеона и св. Саве;

  3. у изборном апостолу од ХІІІ-ог века (у Софији, НБКМ № 882) - за свету Петку, свети Кирил, свети Методиј и свети Климент Охридски (Мошин 1959: 56-59).

У Србији у ХІІІ-ом веку проничу памети бугарских светаца. На особитој почасти је анахорет Иван Рилски. Неспречни пролаз текстова о бугарским свецима у састав одговарајучих српских зборника показује узајамност литерарних процеса.

У закључку би требало да се одбележи да су у ХІІІ-ом веку у Србији и Бугарској манастирска књижевна средишта функционисала у различитом контексту, али се оцртава општа тенденција да се саздају и прослављају домаћи општенародни култови, као се они обично одвијају у манастирима где се чувај мошти одговарајућих локалних светаца, тј. манастири су била места, где се у концентрисаном облику испољавала општа јужнословенска тенденција ка настанку и ширењу нових локалних култова, који се обезбеђују неопходним за црквену прославу агиографским и химнографским текстовима.

 

БЕЛЕШКЕ:

1. Манастири и монашеска традиција у српским земљама постоји још од ХІ-ХІІ века (В. Марковић 1920, с. 37-50). У то време је јак утицај Охридског књижевног средишта на српску књижевност. У српским земљама се шире и западнобугарски анахоретски култови (П. Сланкаменац 1925, Л. Павловић 1965, с. 26-33). [обратно]

2. Манастир Студеница је најауторитетнији српски манастир, који се везује са успоном династије Немањича. У крај ХІІ-ог века први српски велики жупан - Стефан Немања га подиже као своја задужбина и после његове смрти мошти су му пренесени тамо. Син Немање св. Сава је игуман манастира Студенице у периоду пре његовог рукополагања као први српски архијепископ (1220 г.) (И. Руварац 1901 и М. Живојновић 1977). Милешева је други по реду српски манастир - задужбина краља Владислава (1234-1243 г.), у 1236 г. тамо су пренесени мошти светог Саве из Трнова. У ХV веку Милешева је митрополија (В. Марковић 1920, с. 75-82). Манастир Жича је средиште прве српске аутокефалне архијепископије. Тамо је у 1217 г. архијепископ Сава короновао као краљ свог брата Стефана, названог због тога Првовенчаног, а у 1220 г. рукоположио први српски јепископи. Стефан Првовенчани је ктитор тог манастира, који је његова задужбина (тамо су његове мошти положене). Стефан Првовенчани и Сава су ктитори Пећког манастира, који је средиште другог српског архијепископа Арсенија и његова задужбина. Касније је у Пећи смештена прва српска патријаршија. Тамо се чувају мошти и других српских архијепископа - св. Еустатија, св. Никодима и др. (В. Марковић 1920, с. 73). [обратно]

3. У Бугарској за време Првог бугарског царства књижевни центар је престоница Преслав. По аналогији културних процеса и за време Другог бугарског царства престоница Трново постаје основни књижевни центар. [обратно]

4. Сведочанство о томе да су постојала оваква књижевна средишта су писмени паметници из ХІІІ в., као Бојанско, Врачанско и Лесновско јеванђеља, Пирдопски апостол, Скопски минеј и Лесновски пролог, који су добили своја имена по месту свог постанка. Рилска и Средецка, као и Трновска редакција службе светог Ивана Рилског са своје стране показују да је у то време жива књижевна традиција у тим манастирским средиштима, везаним са култом за прославу рилског светаца (Б. Ангелов 1957 и 1975, Кл. Иванова 1973). [обратно]

5. Упор. Е. Георгиев (1977). [обратно]

6. Особито репрезентативни за традициjу у западнобугарским пределима у ХІІІ-ом веку су сахрањени средњобугарски рукописи, чији се происход повезује са њима и то су Битолски триод (који је писан у селу Стуб, Кичевско - Й. Иванов 1970, с. 453-467), Болонски псалтир (писани у селу Равне, близу Охрида, изд. Ив. Дуйчев 1968) и Добрејшово јеванђеље (о коме Б. Цонев 1940, с. 8 каже да је писано у северозападној Бугарској). [обратно]

7. Драганов минеј из ХІІІ-ог века, и данас у Зограском манастиру на Атосу, чува оригинални трновски химнографски цикао (Ст. Кожухаров 1987, с. 29). [обратно]

8. Култ према моштију локалних светаца успоставља општа јужнословенска књижевна традиција ХІІІ-ог века као структурни елеменат у агиографском комплексу текстова за прославу обавезно да се описује пренос моштију светаца и везаних са њима посмртна чуда, мироточивост и исцелења (Р. Трифонова 1999). [обратно]

9. І ХП је одштампана Вл. Ћоровићем (1928, с. 1-4), ІІ ХП А. Соловјовим (1925). О двеју повељама види Р. Маринковић (1973). [обратно]

10. О оваквој вези говори и Париски зборник (у Народној библиотеци у Паризу, Cod. Slave 10), датиран од 20-те године ХІV-ог века (Б. Јовановић 1974, с. 143), на крају којег се налази најстарији препис Житија светог Симеона, писаног Стефана Првовенчаног (лл. 202а - 244б) у облику кратког синаксарног извода (ваљда пролошко житије) за прославу ктитора Студенице (Т. Јовановић 1981, с. 304-305 - датира овај зборник од ХІІІ-ог века). [обратно]

11. Софијска служба светог Саве се зове овако, пошто се налази у српском минеју од последње четврти ХІІІ-ог века у Софији (ЦИАИ № 403) - одштампао је Д. Богдановић (1980). [обратно]

12. Jeдино пролошко житије патријарха Јоакима І није укључено у овом зборнику. Оно се налази у минеју од краја ХV-ог века (у Софији, БАН № 23) - види: Българска литература и книжнина през ХІІІ в. С., 1987, с. 209-217. [обратно]

13. Текст службе сам оставила у штампи у 7 т. зборника Търновска книжовна школа - Р. Трифонова, Най-ранния сръбски препис на службата за св. Петка Търновска. [обратно]

 

БИБЛИОГРАФИJА

Ангелов 1957

Б. Ангелов. Старобългарски текстове. Из славянските ръкописи на БАН. - Изв. на Археол. инст., 1, 1957, 274-283;

Ангелов 1975

Б. Ангелов. Старинна служба за Иван Рилски. - Литературна мисъл, 1, 1975, 115-119;

Богданович 1976

Д. Богдановић. Кратко житиjе светог Саве. - ЗМСКJ, 24/1, 1976, 5-32;

Богданович 1980

Д. Богдановић. Наjстариjа служба светом Саве. - ЗИJК, Одељ. І, 30, 1980, 1-113;

Богданович 1981

Д. Богдановић. Преображај српске цркве. - Историја српског народа. Београд, 1981, 315-327;

Богданович 1982

Д. Богданович. Книжовна школа и книжовно средище. - Palaeobulgarica, 4, 1982, 106-109;

Велев 1990

И. Велев. Житејната литература за пустиножителот Гаврил Лесновски со кратка редакција. - Спектар, 15, 1990, 21-38;

Георгиев 1977

Е. Георгиев. Литературата на Втората българска държава (Литературата на ХІІІ в.). С., 1977;

Гергова 1994

Е. Гергова. Пространното житие на Йоаким Осоговски - структурно-типологични наблюдения. - Старобългарска литература, 28-29, 1994, 78-85

Дуйчев 1968

Ив. Дуйчев. Болонски псалтир. Български книжовен паметник от ХІІІ в. (фототипно издание). С., 1968

Живойнович 1977

М. Живојновић. О боравцима св. Саве у Солуну. - Историјски часопис, 24, 1977, 63-72;

Иванов 1970

Й. Иванов. Български старини из Македония. (фототипно изд.), С., 1970

Иванова 1973

Кл. Иванова. Неизвестни служби на Иван Рилски и Михаил Войн. - Изв. на ист. по бълг. език, 22, 1973, 213-224;

Иванова 1977

Кл. Иванова. Две неизвестни старобългарски жития. - Литературна история, 1, 1977, 57-65;

Иванова 1986

Кл. Иванова. Житията в старата българска литература. - В: Стара българска литература. т. 4, Житиеписни творби. С., 1986, 5-34;

Йованович 1981

Т. Јовановић. Инвентар ћирилских рукописа Народне библиотеке у Паризу. - Археографски прилози, 3, 1981, 299-342;

Йованович-Стипчевич 1981

Б. Јовановић-Стипчевић. Русална среда у српском рукопису ХІІІ века. - МНС, Текстологија средњовековних јужнословенских књижевности. Београд, 1981, САНУ, Научни скупови, књ. Х, Одељење језика и књижевности, књ. 2, 231-278;

Кожухаров 1987

Ст. Кожухаров. Българската литература през ХІІІ век. - В: Българската литература и книжнина през ХІІІ в., С., 1987, 25-37

Коцева 1992

Е. Коцева. Драганов миней. - Старобългарска литература. Енциклопедичен сборник. С., 1992, 130

Маринкович 1973

Р. Маринковић. Почеци формирања српске биографске књижевности. - ПКЈИФ, 1-2, 1973, 1-19;

Маркович 1920

В. Марковић. Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији. Сремски Карлови, 1920

Мошин 1955

Vl. Mošin. Ćirilski rukopisi Jugoslovenske akademije. I. Zagreb, 1955, 159

Мошин 1959

Vl. Mošin. Slavenska redakcija Prologa Konstantina Mokisijskog u svijetlosti vizantijsko-slavenskih odnosa XII-XIII vijeka. - Zbornik Historijskog Instituta, 2, 1959, 17-68;

Павлова 1990

Р. Павлова. О методама описа књига Пролог (на материјалу Пролога из Вукове збирке и других збирки). - МСЦ, Научни састанак слависта у Вукове дане, 20/2, 1990, 427-432;

Павлович 1965

Л. Павловић. Култови лица код Срба и Македонаца. Смедерево, 1965;

Радойчич 1951

Ђ. Сп. Радојчић. Прве три главе Студеничког типика. - ЈФ, 19/1-4, 1951, 151-157;

Розанов 1911

С. П. Розанов. Источники, время составления и личность Федосиевской редакции Жития Саввы Сербскаго. - Изв. ОРЯС, 16/1, 1911, 136-184;

Руварац 1901

И. Руварац. О главним моментима у живота св. Саве. - ЛМС, 208, 1901, 1-44;

Сланкаменац 1925

П. Сланкаменац. Легенде о јужнословенским анахоретима. - Гласник СНД, 1, 1925, 215-233;

Соловьов 1925

А. Соловјов. Хиландарска повеља великог жупана Стефана (Првовенчаног) из године 1200-1202. - ПКЈИФ, 5, 1925, 62-89;

Трифонова 1998

Р. Трифонова. Манастирски средища и монашеска книжнина в Сърбия и България през ХІІІ в. - В: Медиевистика и културна антропология. С., 1998, 291-306;

Трифонова 1999

Р. Трифонова. Типологически паралели между българската и сръбската агиографска продукция през ХІІІ в. - Литературна мисъл, кн.1, 1999, с. 110 - 131;

Цонев 1940

Б. Цонев. История на българския език. С., 1940

Чорович 1938

Вл. Ћоровић. Житије Симеона Немање од Стефана Првовенчаног. - Светосавски зборник, 2, 1938, 3-6.

 

 

© Радослава Трифонова
=============================
© Електронно списание LiterNet, 30.09.2002, № 9 (34)

Други публикации:
Текстът е четен на Петата международна хилендарска конференция, проведена в Югославия през септември, 2002.
Текстът е част от Проект Растко - България : Растко / LiterNet.