Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

У ВРЕМЕ ЖЕТВЕ

Елин Пелин

web

Поче напорна жетва на равном софијском пољу. Од једног до другог краја њишу се златне њиве и уморни радници виде се тамо од ране зоре. Бог је тих дана дао велике врућине. Свило се плаво небо над земљом па просипа ватру и жар. Над широким пољем трепери паклена жега. Малаксале и уморне плаве се у даљини шуме и планине и као да чекају када ће поље планути. Птице су побегле у дубоку хладовину где нема сунца и не чује се њихов глас. Само се гугутка понекад јави са крушке разгранате круне, или сиви голуб усамљено прелети ка шуми.

Тешко је и спарно.

Немилосрдно и ужарено сунце као да је стало на небу, али његови жарки зраци не терају са поља вредне сељаке.

Они неуморно жању и сакупљају златне снопове. Зној се слива низ њихова чела, душе малаксавају, али нема одмора. Зрело жито не може да чека.

Бог даде да ова година буде родна и не посла град, ни скакавце, ни грозну пошаст на њихове сељачке, напаћене и намучене душе. Обрадова их благородним мајским кишама и не узе им потајну наду о плодној жетви.

Колико речи, молитвених и чистих, похрли из охрабрених сељачких душа!

- Бог нам помаже! Да радимо, да радимо!

И управо по таквом тешком времену, са пакленом врућином, над златним пољем одјекују песме и у таласима одлазе ка небу као благородне молитве. Зачују се с неког краја девојачки гласови, зањише се млада песма, слободна, широка као поље, света као љубав.

Из других сеоских атара одазове се друга, нежна, висока песма и пошаље наду и снагу.

Момчина Никола често одлаже тежак сноп жита и дуго ослушкује. После, осмехнут и бодар, гледа како саме самцијате жању стара мајка и млађа сестра.

Она се окрену и весело га задиркује:

- Не можеш, брате, да препознаш Пенкин глас!

И њено зајапурено и пуначко лице, младо и свеже, бљесну осмехом.

- Чујем, али слабо... слива се са другим гласовима и губи

се - одговара Никола и наставља:

- Мајко, одмори се мало и послушај! Ако ухватиш Пенкин глас, да знаш, заиста ће ти бити снаха.

Његова стара мајка се усправи, осмехну се с љубављу и кад настави да жање рече:

- Ако јој ти не познајеш глас, ко ли ће, бре, синко?

- Да пева сама - и преко мора познао бих је!

За трен стаде заједничка песма и поље ућута. И однекуд издалека зачу се усамљен глас - висок, звонак и дрхтав.

Отпоче лагано и тихо, па полако ојача и у снажним таласима зањиха се над пољем.

Никола остави сноп и пљесну рукама.

- Ето је - то је она!

И дуго је ослушкивао.

А песма се ширила слободна и млада, чиста као извор, пуна наде и жеља. Слагала је у китке драге и лепе речи и с љубављу их слала некуда некоме. Глас се узбуђено губио, као да се борио са неком бескрајном тугом, са неком злокобном сумњом, а потом се победоносно уздизао и ширио муњевито и гордо.

Не издржа Никола, усправи се сред њиве и узвикну:

- Еее-ех!

Продоран и охрабрујући смех одговори му са околних њива.

Зрело класје се заталаса лагано и весело зашумори нешто поверљиво.

Чу га Пенка и из далека му посла шаљиву љубавну песму.

Над пољем, као да у руци држи крст, над пољем прелете нада, а за њом и радост.

Живнуше уморне душе и пољем опет одјекну песма и смех.

Али убрзо из удаљеног дела поља дотрча босоног дечак и уплашено каза да је Пенку ударила сунчаница.

Страшна вест се рашири од уста до уста целим пољем.

Пенку ударила сунчаница!

Боже!

Опет жртва!

Да је град пао не би тако срца дотукао.

Жетвари побацаше оштре српове и потрчаше тамо плахи и тужни.

- Нека је то лаж, Боже!

И невесте и девојке, и мушкарци и жене, и мајке окупише се ужаснути на Пенкиној њиви.

Пала је ничице крај златног снопа, као метком погођена, Пенка - вољено сеоско дете. Бела јој је марама нехајно пала на чело, да јој засени лепо лице. Тамнеле су се густе трепавице мртвачки склопљене. Из полуотворених уста низ бели врат сливала се црвена крв. Једна рука јој је још увек држала оштри срп, а друга брижљиво стискала руковет класја.

Сунчани удар убио је девојку.

Никола дотрча избезумљен, очајан, разгура окупљене људе и сломљен паде крај њеног мртвог и већ хладног тела.

- Пенка, радости моја, моја песмо!

Глас му угуши грчевит плач.

* * *

И следећег дана сунце је поново немилосрдно и снажно жарило, али на њивама није било радника иако није био празник. Златно класје се пекло и ронило усамљено.

Поље је празновало тужан празник. Сахрањивали су Пенку.

 

 

© Елин Пелин
© Мила Васов, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 16.05.2002, № 5 (30)

Други публикации:
Савременик ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.