АНДРЕШКО

Елин Пелин

web

- Стићи ћемо рано, господине. У зору ћемо стићи. Ено га село - тамо у шуми! Видиш ли? Кад пређемо преко оног брда, преко оног малог брда, можемо рећи стигли смо.

И млади кочијаш, замахнувши бичем над коњима, подвикну им снажно и охрабрујуће:

- Ђии-хеј!... Хајде, господо!

Четири точка на кочијама зашљапкаше по житком блату сеоског пута. Кочије које нису биле добро утегнуте жалосно заклопараше сред тужног, пустог и кишом расквашеног поља. Сељак још једном викну, намести се удобније на свом седишту, скиде капуљачу дебелог гуња са главе и безбрижно запевуши себи у браду.

- Како си ти оно, момче, зваше? - јави се из свог капута од вучје коже дебели господин који је седео у кочији.

Младић је наставио са певушењем.

- Хеј, момче! - викну високим и промуклим гласом господин.

- А? - рече младић.

- Име, име? Како се зовеш?

- Андрешко.

- А-а - Андрешко... Лукав си ти-и-и! Сви сте постали такви. Постали сте лукави ви, сељаци. Знате само да лажете и будете лукави... А како се претварате! Гледам их у суду... Овчица, баш такав, глуп, а он прави вук. Играју се са судијом.

- Ми смо прост народ, господине, само нас набеђују. Вама се само тако чини, а није тако. Због беде мудрују наши сељаци. Од беде и сиромаштва.

- А-а-а - због сиромаштва, због сиромаштва... За њих је неодељана мотка! Жале се на сиромаштво, а пијанче као скотови.

- Мислите ли да је то због тога што им је лепо?... Не, није због тога што им је лепо... Да пију - пију, сви пију. Да се боље осећају, а не зато што им је лепо... То човек као ви не може себи да објасни.

- А-а, као да си и ти мало попио, пријатељу! А млад си ти за то, још ни бркове немаш... Ваши сељаци су, запишти то, пропао народ и то им је!

- Запишти то ти, господине, ми не знамо да пишемо - рече младић и окренувши се коњима подвикну: Ђи, ђи господо! - и замисли се.

Коњи мало пожурише и такође се замислише. Господин подиже велики оковратник свога капута од вучје коже, утону сасвим у њега, па се и он замисли. На усамљено дрво крај пута слете врана најеженог перја, зањиха се на сувој грани, гракну сањиво и замисли се и она. И тужно зимско време исто је било замишљено. Небом су тешко и полако пузили и кидали се дебели, подерани, влажни и мрачни зимски облаци између којих су се назирали плави делови такође замишљеног и хладног неба. Земља је тонула у блато и влагу. Мртви и погружени тамнели су се драги пејзажи села, речица и далеке шуме и планине. У пољу су блештале велике локве, мутне, хладне и стакласте као мртвачке очи.

Мале кочије споро су се клатиле у ретком и дубоком блату, упадале у њега, нагињале се и кривудале. Једна откована даска стално је једнолично шкрипала, лупкала једнолично и неумољиво и тако нервирала дебелог господина да он изгуби стрпљење. Он спусти оковратник, промоли дебело лице и викну:

- Шта то тако страшно клопара, ђаво да га носи! Не да ми мира...

- То је једна даска на мојој кочији, господине. Брбља као учен човек: сама себе не разуме а и други не могу да је разумеју.

- Лукав си ти, Андрешко, лукав! Сигурно добро лажеш девојке ако ниси ожењен. Ви се жените млади и имате лепе жене.

Господин смаче оковратник свог капута.

- Причај ти, господине, шта хоћеш, али госпође су боље... Ја то добро знам! А ти, господине, шта си и којим послом идеш у наше село?

- Ја сам извршни судија.

Андрешко се окрену и пажљиво погледа свог путника.

- Идете да извршите неку пресуду, а?

- Да извршим, наравно. Вара ме један човек из твог села, али овога пута ћу га научити памети. Јурим га већ неколико пута, али он ми увек умакне из руку... Схватих да ме вара, али ћу га вечерас изненадити, па ће ме упамтити... Запленићу му жито! Њега ћу научити памети, а вама ћу дати пример, па да не мудрујете други пут. Лажете трговце, лажете грађане продајући им покварена јаја и ужегли маслац. Е, али чекај, жено сељачка, власт се лако не лаже! Уједа она снажно уједа! За вас је бич, руски бич - тако ћете се поправити... Постадосте пијанице, пропадосте, покваристе се - постаћете неспособне платише пореза и уништићете државу. Ах, зашто немам више власти. Од вас ћу направити анђеле.

Судија извршилац раскопча свој капут и у њему се промешкољи његово тело као пиле кад излази из јајета.

- Е, господине судија, бог је створио свет и схватио да женама брада не треба и није им дао да је имају... Али сматрао је да магарцу требају дуге уши и дао му их - одговори Андрешко са лажном наивношћу.

- А ти не блебећи много, вози. јер већ се смркава... Много си ми узео, ђаволе! Толико пара за двадесет километара! Умете да нас очерупате, свака вам част... Вози, бре, вози, заспаће ми клијенти!

- Хајде, хајде, господо! викну Андрешко и махну бичем над коњима.

- Ти их зовеш господом, а? Боље да их зовеш браћом - примети судија љутито.

- Наљутиће се, господине судијо! Ако их не зовем господом, бојим се да ће се наљутити... Служба им је чиновничка - на сат. По сату устају. по сату лежу. на сат им дајем воду, на сат их храним. После их упрегнемо, улазе, значи, у канцеларију. А понекад у јаслима и новине прочитају.

- Де ми кажи где си учио, пријатељу, и престани да блебећеш, већ терај, јер закаснићемо. Лукаве очи имаш, лукаве!

- Нема вукова, господине судијо, не бојте се - рече кочијаш таквим тоном да поштени чиновник поче да се осврће око себе.

- Ја се, пријатељу, вукова не плашим, али постаде хладно. Немамо времена да наставимо.

- Умотајте се, господине. Моји коњи се никада не жале на прехладу. Покровац је много топао.

"Баш је причалица, а!" - помисли судија и окрену се строго:

- Вози, вози, говедо!

И нарогушивши се љутито утону у свој топли капут и ућута.

"А-а, у правим си рукама, пријатељу" - помисли Андрешко. И окренувши се озбиљно упита:

- Службено, а? Коме ћете узети душу?

- Има један - Станојчо га зову - низак тако... са дебелим вратом...

- Знам га. Њему ћете запленити жито, а? Сиромах је он, господине судијо, не дирајте га.

- Сиромах човек - жив ђаво!

Судија опет заћута. Већ се смркавало. Коњи су једва ишли уз брдашце иза којег је требало да буде село. Андрешко им више није подвикивао, нити махао бичем изнад њихових леђа. Престаде да говори, да певуши и замисли се.

Кад пређоше преко брда и са друге стране сиђоше у поље, пала је већ ноћ а село се још увек није видело. Слаб и хладан ветрић дуну над влажном земљом. Искидани облаци вукли су се ка планинама. Плава купола хладног и леденог неба, почело је да се разведрава, ширила се и удаљавала. Ускоро на њему затрепташе звезде, ледене, светле звезде. Ваздух постаде много хладан. А коњи су ишли споро. Судија се непрестано љутио.

- Терај, хеј, Шопе! Заледићемо се!

Андрешко равнодушно подвикну коњима и лењо махну бичем над њиховим главама. Они су немарно и малаксало вукли кочију као да нису чули кочијаша. Андрешко је мислио на бедног Станојчу коме ће сутра судија узети жито, судија кога је он возио.

"Ти си ми довезао ту несрећу, Андрешко" - рећи ће му Станоја и опсоваће га. После ће се растужити, частиће га, напиће се и плакаће.

"Човеку треба помоћи, треба му помоћи... - мислио је Андрешко. - Треба му рећи да сакрије жито преко ноћи и да очисти амбар, иначе ће целе године гладовати... Треба му помоћи - не може друкчије!"

Био је мрак и на земљи се ништа није видело осим блата, дубоког, густог блата. Пут се губио у том блату и није водио никуда, осим поново у блато.

На једном месту Андрешко повуче узде и заустави коње.

- Чекај, као да сам погрешио пут!

И момак поче да загледа у мраку. Судија је гледао његово строго лице на коме није било ни трага оне пређашње шаљивости, па му каза:

- Води рачуна, момче, јер не одговарам... Добићеш батине!

Андрешко повуче узде, замахну бичем и викну:

- Држите се добро, господине судија!

Далеко напред у мраку светлуцало је село. По лавежу паса који се одатле чуо чинило се да је близу. Неколико корака удесно блештала је бисерним сјајем велика површина воде. Кочија скрену право тамо.

- Шта је то? - упита судија.

- Мочвара, господине судија... Пут иде кроз блато. Плитко је, не бој се нимало. Ту и тамо има понека рупа... Безброј пута прелазио сам преко ње и колима и пешке, и... Ђи, ђи, господо! Држите се, господине судија!

Коњи уђоше у хладну воду у којој се огледало небо и опрезно кренуше напред улазећи све дубље и дубље. Мртва и сјајна зелено бисерна вода мочваре покрену се и оживе.

- Стани, говедо! - викну у једном тренутку судија и усправи се уплашено у свом вучјем капуту. - Удавићеш ме, Шопе! Зар не видиш да се кочија напуни водом? Стани! Стани!

Бесан, судија поче да псује.

Андрешко заустави коње. Кочија, потонула до пола, стаде сред мочваре чији се крај губио у непрозирној тами.

- Ђи... Напред! Повика Андрешко коњима.

Његов моћни и здрави глас снажно одјекну у ноћи и потону у непрегледну пустињу. У близини узлетеше дивље гуске и бучно побегоше.

- Треба и ми да постанемо гуске па да изађемо одавде - рече замишљено Андрешко - иначе...

- Ах, говедо! Кад изађемо одавде - пребићу те! Подавићемо се, бре!... Теле!

- Нећемо, нећемо, господине судијо, не бојте се... У овој мрклици ко да не погреши, буди спокојан - поче да прича Андрешко и баци се на посао око каишева. Везивао је. развезивао, псовао, клео, најзад опет седе на сандук, замахну бичем и викну:

- Хајде!... Напред!

Коњи се напрегоше и пођоше. Један се откачи и крену сам кроз мочвару. Други остаде упрегнут у кочију.

- Јао! Шта би? - викну судија.

- Стани! Дорчо... Дорчо... Дорчо... - викао је Андрешко за коњем и молио га да стане. Али се он, уплашен водом, полако изгуби у мраку ка обали, не чувши дозивање газде.

Судија је седео у кочији дрхтећи уплашено.

У том тренутку Андрешко се брзо попе на другог коња и пође за Дором, непрестано вичући снажно и бодро:

- Дорчо, Дорчо, Дорчо!

- Где ћеш, бре, еј! Шта, бре, то радиш, говедо? Тикване! Ах, ти, гњидо сељачка... даћу ја теби!

Из мрака му одговори злурад смех.

- Хеј, говедо, ти ме остави овде!... Страдаћу овде! Растргнуће ме звери! Не чини то, момче, молим те! - викао је судија жалосним гласом, плачним гласом.

- Не бој се, не бој се, господине судијо - јави се из мрака Андрешко. - Звери неће ући у мочвару. Умотајте се џаком да се не прехладите... Ујутру рано ја ћу доћи... У кочији има сена, прострите себи... Нећу вам кирију наплатити!

- Не шали се, момче - замоли га судија. - Не остављај ме!... Дођи! Избави ме одавде!

- Мрачно је, господине судијо, мрачно, ништа се не види!... А и коњ побеже! Како да ти помогнем? Не могу никако.

Судија је чуо тај злуради глас што је долазио из мрака и ужасавао се. Како? Да останем овде! Усред мочваре! Усред ове хладне мочварске воде којој се ни крај не назире!

- Дођи, бре, Андрешко! Даћу ти пара колико хоћеш!...

Избави ме!... Умрећу овде!... Имам децу!... Идиоте, зар немаш срца - викну у очајању, али већ се нико није јављао.

Тада судија очајно и безумно викну ка селу:

- Хеј, ниткове... говедо... канибалу... воле ... буквану! Дођи! Спаси ме!... Смилуј се, бре! Животињо... сељачино... Шопе! Ах - ах!... Упомоћ, упомоћ!

© Елин Пелин
© Мила Васов, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 16.05.2002, № 5 (30)

Други публикации:
Савременик ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.