Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

ИНФОРМАТИВНОСТ И СЛИКОВИТОСТ ЛЕГЕНДИ

Албена Георгиева

web

Легенда је прича, заснована на вери, најчешће религиозног карактера, која функционише у фолклору као знање и поглед на свет, као начин објашњавања света и појава у њему. Тако, на пример, прича о постанку ластавице од жене, објашњава зашто јој је расцепљен реп, а верује се да присуство ластавице чува кућу од магија и зла, те је не ваља терати или убијати. Или, прича о божјем промислу потврђује идеју да се Господ, који се брине и о најмањем црву, утолико више брине о људима, чак и када им неке животне ситуације изгледају потпуно безнадежно. Легенда мотивише постојећи ред ствари, тумачи оно што заобилази човека или што се дешава у његовом животу, она се предаје и усваја као знање.

И на први поглед, међутим, види се да је знање које садржи легенда посебно, оно се разилази са савременом представом о позитивном знању. Ако је оно усмерено ка пракси, то није пракса повезана са добијањем хране и уређењем свакодневног живота, јер нити знање о узроцима због којих је ластавици реп расцепљен, нити знање о божјој свемилости не помаже при решавању проблема преображавања природе и чувања човека. То је знање усмерено ка другој практичној сфери, сфери људских емоција, односима међу људима, ка специфичном људском начину примања и вредновања ствари: ка сфери људске душе.

У патријархалној култури практично знање је нешто што се разуме само по себи, оно је услов за одржање и репродуковање живота. Само практично знање, међутим, није аутономан проблем у тој култури, њен истински проблем је да се надиђе видљивост ствари и њихово материјално присуство, да се употреби посматрање извучено из искуства са специфичном човековом тежњом да покори и разуме свет. Фолклор, одређен као уметничка култура је усредсређен ка изражавању индивидуалне и колективне душе, преко тумачења симбола, кроз које се она екстериоризира и постаје видљива и делимично доступна за осмишљавање сазнања. Објашњавајући ствари, дакле, легенда их не описује као објективну чињеницу, већ их семантизује, «дешифрује» њихову симболику, укључује их у вредносни систем конкретног друштва, претварајући их у оријентир за понашање.

Чињеница да је знање које легенде садрже посебне врсте примећује се и у карактеру њеног саопштавања: легенда није логично дело, трактат, расуђивање или поука, она је прича, сижејно казивање, које претпоставља постојање драматичне ситуације и судар карактера. По тој својој карактеристици она личи на причу и, уопште, на уметничку књижевност, због чега легенде веома често налазимо сврстане у приче. То није случајно и не објашњава се само непрецизношћу сакупљача и издавача. Заправо, то је закономерни пут, који легенда прелази прекорачујући границе класичног фолклора - фолклора као целовитог и релативно затвореног културног система, карактеристичног за средњевековну сеоску заједницу. Напуштајући природни контекст настанка, легенда започиње да се прихвата као текст сам за себе, као поучна прича, као прича. Њено естетско деловање долази у предњи план и делимично или потпуно затамњује њену пређашњу улогу знања и погледа на свет. Само истраживачка реконструкција може да извесне мере да васпостави сложена узајамна дејства легенде и њене средине-контекста, као и тешко ухватљиву мрежу значења и смисла која се у њој преплитала са веровањима, представама, обредном праксом и забранама. Са сигурношћу се може тврдити да је у прошлости легенда примана као поуздано знање, да се у њену истинитост буквално веровало. Симболи које је она користила или тумачила нису били освешћивани као уопштавање одређених апстрактних идеја, већ су били неодвојиви од свог непосредног материјалног присуства: ластавица, да се вратим на већ коришћени пример - није схватана као оваплоћење одређене човекове судбине, но је најбуквалније истовремено схватана и као жена и као птица.

Природа легенде је парадоксална, но то је парадокс са тачке гледишта савремене културне ситуације у којој су сфере духовне делатности диференциране и раздељене, и по правилу се не мешају, јер њихово мешање значи некомпетентност. Обрнуто од те сегментираности, легенда повезује у синкретичну целину оне функције, које се у модерно доба остварују различитим видовима дискурса. Те функције су неодвојиве, оне су органска целина, њихово одвајање је у ствари само један научни поступак. Ако ослаби вера у истинитост легенди, тј. ако ослаби њена функција поузданог знања, она се претвара у причу, у књижевност. Читајући или слушајући легенду данас, емоционално и сазнајно ја је доживљавам, подложна сам њеним моралним, чак и дидактичким сугестијама, но ипак она не описује основе света у коме живим, не мотивише мој однос ка одређеним реалијама: на крају крајева, ја убијам паука који ми се увукао у кућу и исплео паучину, иако знам да га је Господ по причи благословио зато што је сачувао Богородицу и Сина од Јевреја који су их гонили. Ја не примам легенду као стварну истину.

Иако се то разуме само по себи, много ми је теже да објасним да легенда у природној средини губи бит и онда када се наруши њен синкретизам и када ослаби њено емоционално и естетичко деловање, када је испричана лоше и невешто. Легенда припада прози, слично предањима, сујеверним причама итд., она директно одговара стварности, тумачи и осмишљава материјално присуство ствари које окружују човека. На основу њихове истинитости небајковити жанрови су били одређени као приповедања са превасходно информативном функцијом, те је за њих предлаган, по аналогији са примењеном уметношћу - термин «примењена проза». Постоји и мишљење да оне «привлаче пажњу чак и када су лоше испричане» јер им је форма нестабилна и необавезна.

Међутим, да ли ствари тако стоје? У којим ситуацијама у класичном фолклору човек први пут чује једну легенду и пре свега га интересује информација коју садржи. Вероватно су само два случаја: када је дете сасвим мало и када доспе у туђу средину, друго село или регион, или пак у град, где се причају различите, њему непознате легенде. Напуштање села је пре изузетак, но правило за патријархалну заједницу и због тога начин «учења» легенде није типичан за фолклор, мада су се одређени сижеи «селили» са једног места на друго. Што се тиче «учења» легенди у раном детињству, оно је налик учењу речи матерњег језика који се усваја заједно са целим начином живота. Када једном чује једну историју дете је памти чак и када не може да је преприча, одмах би је распознало као већ познату при поновљеном слушању. А «поновљено» слушање не касни, јер понављање просто није принцип фолклорне културе, оно је услов да она траје и да се очува у времену.

Осим тога, какав је карактер информација које садржи легенда? Једанпут је то информација о одређеном материјалном објекту, нпр. како је ластавица настала од жене. Но, други пут је то информација о драматичној животној ситуацији, о психичком стању које налази израз - екстериоризира се - у сижејном конфликту. Тако је сама «легендарна» информација оријентисана у два смера: у смеру комуникативног модела ЈА-ТИ, када се предаје чињенично знање адресанта примаоцу и у смеру модела ЈА-ЈА, када се прималац «присећа» или «распознаје» лик свог преживљавања или раније познатог душевног стања.

У сваком случају, легенда се не прича и не слуша због информација коју садржи, већ најчешће због њеног дубоког и емоционалног дејства. Она не саопштава нове и непознате чињенице, већ на посебан начин преуређује познато искуство и доводи га у везу  са људским проблемима, расправља о проблемима и ситуацијама које додирују сваког поједично и друштво као целину. Њено причање и слушање према томе је процес поновног и поновног доживљавања задовољства и утехе да нешто не постоји просто тако, да оно што се дешава није произвољно и необјашњиво, да у свету и животу ипак има некаквог реда и смисла. Да се послужим језиком дубинске психологије, легенда је израз једног архетипа колективно несвесног. Архетип, међутим, није кристализовао  лик или идеју, он је лик и идеја који одјекују у души, изазива суштинско емоционално и психичко доживљавање и оставља траг живота и понашања човека. Архетипови, говори Јунг су «одсечци самог живота».

Да би постигла такву резонанцу, да би постала животни доживљај за слушаоце, легенда треба да буде испричана мајсторски и упечатљиво, треба да је у рукама цењеног жреца-приповедача који улива поверење и сигурност и који као демијург речима своје приче гради и прави ред у васељени. Пренесена лоше и бледо, лишена естетичке димензије, она ће да остане без слушаоца у својој природној средини и могла би да изазове интерес само ревносног записивача-истраживача.

Посебну тешкоћу чини, по до сада изведеним размишљањима, чињеница да највећа уметничка изграђеност легенде њој осигурава и највећу уверљивост, тако њено естетско и емоционално дејство, магија, изазивају њену истинитост и стварност. То је чини ми се кључ за спознају стварног садржаја, који би требало улагати у појам синкретизам. Истински синкретизам, синкретизам мита не дозвољава раздвајање, доминацију или потчињеност неке стране и функције. То личи на сферу која губи облик када је притиснута са неке стране, а посебно ако је спљескана у једну раван. Будући да има синкретичку, митску природу, легенда губи своју бит и целовитост, када нека од њених страна или функција буде испољена као доминантна, прва, преовлађавајућа итд. Овде сам се задржала само на две, наизглед супротне и међусобно искључујуће, но исто важи и за остале њене функције - поглед на свет, религиозну, регулативну, дидактичку функцију итд. - колико их познајемо и колико можемо да их разделимо и именујемо.

 

 

© Албена Георгиева
© Дејан Ајдачић, превео са бугарског
=============================
© Електронно списание LiterNet, 18.09.2007, № 9 (94)