Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

ШТА НАМ ОСТАВЉА ХХ ВЕК?

Здравко Чолаков

web

Као сви његови "претходници" - више апсурда уместо разума и стваралаштва.

И поред тога, где се налази оно специфично у његовом профилу као улог у општељудску историју?

Заиста, први "допринос" одлазећег века је у сфери идеја и, конкретније - у продубљивању драме њихове судбине. Управо у том веку највећа идеја која је икада. настањивала људски дух - социјалистичка - достигла је висине тријумфа и бездан пада.

На пољу естетског одлазећи век је био реално плодотворан. Док се његов претходник, XIX век, показао некако монолитним у том правцу (и то се најбоље манифестовало у сфери лепе уметности), дотле одлазећи већ оставља једну заиста богату и радозналу панораму идеја и открића у уметности. Пошто је било речи о уметничкој књижевности, обратимо пажњу само на једну чињеницу, опет повезану с одлазећим веком. Једва да је таква живост постојала у поезијина пример после Првог светског рата. Уместо већ исцрпљеног и самопонављајућег симболизма "долазе" сирреализам (Француска), експресионизам (Немачка), футуризам, имажинизам. акменизам (Русија). А речено pro domo sua управо је та поезија 20 их година (Смирненски, Гео Милев, Асен Расцветников Никола Фурнаџиев. Јелисавета Багрјана, Атанас Далчев)осетила "одјек" европске поетске авангарде претворене у невиђену до тог момента концентрацију експериментисањаи новаторства. XX век оставља реално непролазне трагове и у ликовној уметности. Још је импресионизам крајем прошлог века "припремио" тле за еуфорију уметничких открића. Али неоспорно највећи је допринос Пикаса, он је заиста уникум. У његовој је уметности као у фокусу "сакупљено" право еуфоријско у уметничком трагалаштву овог столећа. Филм, откриће браће Лимијер, прихваћено својевремено више као техничка атракција него као нова реч у уметности, управо у овом. одлазећем веку, постао је владајућа чињеница у панорами естетског. Такозвана "седма уметност" показала је заиста изванредне могућности за више варијантну интерпретацију људског у филмовима Чаплина, Фелинија, Антонионија, Тарковског. Разуме се, као и у другим уметностима, тако је и на филму често масовна култура, индустријски "циклус" доминирао над правим естетским доживљајем. На то смо већ навикли XX век је постао период тоталне комерцијализације људских узајамних односа која, природно, није мимоишла ни филм. (Његова америчка "варијанта", као сведочанство те појаве, директно нам боде очи...)

И пошто је сваки век пре свега "људско време" и у тој својој суштини неминовно парадоксалан и презасићен апсурдима - тако нам их је нудило у изобиљу и одлазеће столеће. Најфрапантније у тој апсурдној серији је откриће атомске бомбе (заједно са целом серијом неутронских, водоничних и других бомби). То оружје над оружјима, испробано по први пут над несрећним Јапанцима 1945 (Хирошима и Нагасаки), тобоже као одмазда (то је остало као званична верзија подмуклог чина Јенкија) због њиховог учешћа у рату на страни Хитлера, од тог часа, а вероватно ће тако бити све док постоји свет, показало се као најсигурнији гарант светског мира. То најстрашније могуће откриће које је икада створио homo sapiens улило је наду у главе и најочајнијих манијака о владавини светом. У случају атомског рата није могућ победник. Све постаје бесмислено због неограничених могућности оружја. Али пошто се нагон за рат, што ће рећи за најгротескнију варијанту самоуништења налази у крви људи, у овом су веку пронађене и друге "форме" како би се "одреаговало" на велики мир: такозвани "локални ратови".

Навикли одвајкада на апсурд као неминовну "компоненту" живота, људи су "прихватили" и ту варијанту. Међутим, тешко оним "малим" народима који су постали "обележени" као учесници у тој врсти сценарија "великих"... И тако, навикли на дугогодишња тињајућа жаришта "малих" ратова - већ нам не остављају утисак деценијска пушкарања између Израелаи Арапа. У последње време наројило се доста свежих "случајева". Само на територији бившег Совјетског Савеза води се око пет шест локалних (малих") ратова највише захваљујући букнулом национализму у бившем републикама. И све због тих ратова опстаје и "мандат" локалних дучеа, тобоже председника: управо са националистичким популизмом најлакше се манипулише масама, са паролама о независности, суверенитету, праву на самоопредељење и др.

Слање човека у Космос, заједно с целим романтичним блеском којим је Гагаринов осмех очарао милионе људи показало се као "аспект" - опет те апсурдне трке за господарење светом. У противтежи оба "блока" такозваног "слободног света" оличеног највише у Америци и комунистичког заступаног од стране (већ бившег) Совјетског Савеза и његових сателита - и путовање човека ка галактикама, вечити Икаров "комплекс" био је жртвован због неодољиве мегаломаније за господарење светом. Тако је и то откриће одлазећег века било драстично искоришћено негде с демагошким, негде с брутално примитивним шпекулацијама о "трајном миру", "просперитету" и др.

Наш живот дугује своје трајање (осим добром здрављу) највише исконској склоности човека да се навикава. Навикавање на лепо и лоше. Да ли ћемо то назвати конформизмом (да би звучало учевније и теже) или некако другачије, тек том истом "навикавању" дугујемо своје постојање, макар и на кратко, на овој земљи. Због романтичних представа о независности људског духа уопште уметници најчешће сипају укоре тој вечитој предодређености за навикавање или, тачније за прилагођавање приликама. (А не мање је апсурдно, уосталом, што већи део тих људи, обдарених, како се каже, "од свевишњег", пружа најдрастичније примере тог прилагођавања!...)

Познато је да навикавање на апсурд у већини случајева има за резултат циничност менталитета, погледа на свет уопште. (То ће тако рећи свако од нас, ако стави руку на срце, признати као личну несрећу). И у том смислу као да одлазећи век има најнеоспорнију улогу. Управо је XX век у највећем степену допринео обезвређивању великих идеја и на тај начин је вратио вредности "својих кругова".

Зато човек у ново столеће улази обезверен, без ослонца за свој дух, много више навикнут на лоше него ли да очекује некакву светлост...

 

 

© Здравко Чолаков
© Денко Рангелов, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 20.03.2005, № 3 (64)

Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас - тематичен брой), Белград, 1996.

На български: Здравко Чолаков. Наблюдения. Есета. София: УИ "Св. Климент Охридски", 1995.