Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

СУДБИНА ИДЕJА

Здравко Чолаков

web

Оне су очаравајуће пре него што се "материјализују", то јест пре него што постану жртва (као што се најчешће догађа) освајања власти. Уосталом, то не би требало да нас чуди, пошто је сама људска природа у основи шпекулативна и бесцеремонијалнакада прилике одговарају тој њеној карактерној особини...

О таквој непрелазној специфичности идеја можемо нађи Доказа м у далеким историјским епохама. Али није потребно да се враћамотолико уназад када нам слични докази свакодневно боду очи већ дуже време. Зар се пред нашим очима није срушило све оно што је у источном и западном политичком жаргону током неколико деценија називано: "социјалистички систем", "гвоздена завеса", "источни блок" и сл.

Идеја о социјалној једнакости и правди, покренута утопијским бљеском од стране Маркса и "прагматизована" по први пут на руском терену од стране Лењина и његовог бољшевичког окружења има најупечатљивије несрећну судбину у целој историји идеја. Социјалистичка је идеја успела најспонтаније у поређењу са својим другим "посестримама" да завлада широким слојевима народа, нарочито пролетаризованим сиромасима. Не на последњем месту привукла је снажно и интелигенцију. И о тој чињеници највернија сведочанства увек притичу из прве отаџбине социјализма: генерације поштених интелектуалаца са страшћу и одлучношћу с којима је само руски интелектуалац способан да живи са идејама одлазиле су у смрт убеђене у садашњост (и нарочито будућност) социјалистичке идеје. Лењин и бољшевици огњем и мачем су уништавали старо по њиховом схватању - жигошући га као преживело - на фону победничког марша социјализма. (И одатле, нимало случајно, током неколико деценија у социјалистичким ритуалима обавезно ће бити присутна маршевска пратња).

На почетној етапи Октобарске револуције из 1917. године и током првих година после тога социјалистичка идеја није изгледала (нарочито за посматрача са стране) као слепо оруђе бољшевичких циљева за освајање власти. Међутим, доласком Стаљина на власт, током три деценије човечанство је постало сведок најокрутнијег искоришћавања једне идеје. У време Стаљиновог режима социјализам је постао синоним крвавог мрака и непросвећености. После смрти диктатора и непосредних театралних етида о превладавању стаљинизма за време кратког Хрушчовљевог владања наступио је период тоталитарних преображаја у шпекулацијама са социјалистичком идејом. Наступило је време владајућих банди (шајки рус., прим. превод.} које, делећи власт по рођачком "принципу", нису хтеле ништа друго осим да не буду узнемираване у амбицији да владају доживотно. Са уверењем реформатора Горбачов је донео одређене наде за оживљавање аутентичности социјалистичке идеје. Показало се, међутим, да је "перестројка" димна завеса за не мање, у поређењу са његовим претходницима, амбициозне планове о дугој владавини. Разлика је била у томе што је по први пут на совјетској политичкој сцени као водећа фигура стајао не отворени диктатор већ демагог прилично вешт у томе. Те су особине добродошле стратезима антикомунизма и они су их сјајно усмеравали ка нужном распаду. Тако је Горбачов довео до краха систем чије је рушење одавно било сазрело изнутра. Разуме се, треба да се ода дужно признање и велелепном синхронизујућем сценарију којим су ти стратези остварили његову пропаст и у земљама Источне Европе.

Међутим, шта се десило са идејом демократије у посттоталитарним условима? Та је идеја, у основи с доста нејасним цртама била и у главама оних правих дисидената комунистичких режима. И сигурно због тога њено "материјализовање" у одређеним срединама, и нарочито код нас, после 10. новембра 1989. године. врло брзо се изродило. Нови властодршци су се показали не мање бесцеремонијални у поређењу с претходницима највише у односу на шпекулације с духом маса. Такозвана демократија претворила се у средство за спровођење политике бескрвног геноцида према онима који су пали са власти. У ствари, време реалне демократије остаје незнано колико далеко. Сигурнија је (на жалост) перспектива лумпенизираних кошкања за власт.

- На фону таквих сасвим свежих и, најважније - тужних "догађаја" у животу идеја природно је да се упитамо: постоје ли, ипак, некакве "потпорне тачке" за усхићење духом човечанства (осим његових драгуља у сфери уметности). Оне ће вероватно бити тамо где се идеја показала као еманација поштене духовности. У том смислу драг објект поштовања за мене је судбина руских декабриста. Не постоји поштенији гест интелектуалаца управо у области идеја од завере тих кнезова и грофова из 1825. године. И није случајно што је управо Русија отаџбина тог покрета. Већ је било речи - Рус је рођен да би живео са идејама. Зато је "подигао" Толстоја, Достојевског, Чехова. И та његова, другом народу и у таквом степену несвојствена карактерна црта не једном је била искоришћавана од амбиција устремљених ка власти! Тужан парадокс који се, на жалост, претворио у законитост - како нас уверавају и руска историја, и, не мањом снагом - руска савременост. Одлучност за борбу декабриста који су имали све - и царску благонаклоност, и богатство, и др. - представља једну од најплеменитијих тежњи духа у историји интелигенције. Идеја о промени самодржавности доста је нејасна. Она представља идеју рођених аристократа који, дубоко племенити и поштени, не виде, међутим, даље од свог окружења. Али лепоту бораца с наглашеним романтичним ореолом даје им управо полет духа с којим најактивнији завршавају на ужету (Пестел, Риљајев, Бестужев, Каховски), а и остали - на принудном раду у Сибиру. Када "додамо" и онај, претворио се већ у метафору, одлазак грофица заједно са мужевима у заточеништво појава добија и жестоко реалне, од "здравог разума" независне романтичне оквире. Шта би се десило да су, проналазећи пут до народа, ови исти аристократи успели да оборе цара и преузму власт? Судбина је сигурно правилно "распоређена" њихове идеје су биле потчињене једино њиховим уникалним индивидуалностима као интелектуалаца...

Постоји ли нешто утешно у вези с темом о судбини идеја на бугарском тлу? Питање се неминовно налаже пошто ћемо све више бити принуђенида тражимо такву утеху посматрајући са каквом страшћу велики део бугарске интелигенције Данас пише срамне странице наше најновије историје.

Једна значајна "потпорна тачка" је живот Левског. Не улазећи у шаблонску самилост, трезвено посматрано, морамо признати, да је идеја Апостола о "чистој и светој републици" највиши моменат у духовном животу Бугарина. До појаве Левског Бугарин не познаје такву оданост у служби национално ослободилачке идеје (ни случајно, разуме се, не омаловажавам оно што је урадио отац Паисиј). Са Левским Бугарин се буди за политички живот у европским размерама тим пре што републиканска идеја у то време у неким европским земљама доживљава свој епохални процват (довољно је само споменути Париску комуну из 1870). С друге стране. идеја о национално ослободилачкој револуцији које се тако лако "предаје" искоришћавању од стране демагога (у том смислу савременост изобилује примерима), управо персонифицирана у лику Левског, има своје неукаљано, сакрално биће. И, долази неизбежно питање, које је и резултат типично бугарске прагматизоване психике: у случају успеха Левског да ли бисмо за државника имали једног интересантног, оригиналног, али ипак ауторитарног диктатора? Да ли та племенита идеја "с доласком" на власт не би поновила "сличне себи"?

Разуме се, то су донекле законите, донекле наивне претпоставке. Негде у том недобу за идеје у којем преживљавамо наше дане најважније је да клија нешто што ће опстати и просветлити дух.

Као што је. уосталом, бивало и у време најбездуховнијих зима у историји човечанства...

 

 

© Здравко Чолаков
© Денко Рангелов, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 20.03.2005, № 3 (64)

Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас - тематичен брой), Белград, 1996.

На български: Здравко Чолаков. Наблюдения. Есета. София: УИ "Св. Климент Охридски", 1995.