Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

ВИОЛИНА

Здравка Евтимова

web

Оне и сада то раде, мама и тета Надежда - одевене у дуге хаљине от златног, још увек новог броката, иако их облаче скоро сваке вечери задњих петнаестак година. Свирају - мајка на виолини а тета Надежда на виолончелу. Тада им се боре на рукама и лицу не примећују. Нису се угојиле, тела им се нису претворила у беозбличне вреће и у инат времену шаљу светлост златним брокатом док им свемир струји кроз срца и полако утиче у моје. Ја сам једина кћер у нашем трочланом домаћинству. Мама и тета Надежда су рођене сестре.

Својевремено, када су купиле зланти брокат за хаљине, имале су много обожавалаца а оне саме биле лаковерне и младе девојке. Господа су изгледала пристојно и уљудно и често су улазили и излазили из њихових живота. Када су се истовремено обе огласиле да чекају бебу - можете и замислити какав је ужас доживео мој покојни деда, познати концертни виолиниста и покојна бака, заљубљена до смртног часа у мужа, оседелог и болесног од многих болести.

Кад и мама, и тета Надежда је рекла сиротим родитељима да чекају бебу, али да нису баш сигурне ко су очеви и бака Надежда је почела да се тресе и то дрхтање јој је остало у прстима све до смрти. Доживела је јак психички удар, јер јадница, сем несрећног виолинисте, није познавала нити признавала ни једног другог мушкарца. Деда је био њена звезда, родна планета, крв, болест и здравље. Бог да га прости.

Са страхопоштовањем сам узумала у руке његову виолину на којој је мама свирала само кад је била заљубљена и тада се музика претварала у најудаљенију звезду коју сам ја, једина неталентована у породици, успевала да видим. Стајала бих и посматрала усхићену маму, као да је дошла из друге галаксије и као да није жена која ми даје новац за доручак сваког дана није више била бесна вучица која ме грди како треба да изађем да се поиграм са другарицама или бар да се заљубим као друге девојке. Зашто окапавам над прашњавим књигама, које ми пуне не нешто умну главу лажим а о животу? Зашто гледам у земљу пролазећи поред дечака - брукам крв која тече венама код свих жена из њеног рода. Али, кад је свирала на дединој виолини, и она је спуштала поглед јер је вероватно била заљубљена у неког пристојног мушкарца. То би се дешавало веома ретко, јер је мама, као и тета Надежда, имала много мушкараца, али мало пристојних.

Мама и тета Надежда су биле веома лепе жене, једрих, високих тела која су остајала таква упркос огромним количинама поједеног хлеба. Обе су биле мишљења да секс уклања виашк килограма, но ја сам знала да њихова безумна љубав ка музици растапа оне грозне материје у крви - неће бити да су Моцарт и Брамс слабији от отрова? Црна васиона се претварала у белу маглину која је падала на струне и уклањала трагове свега - лоше мушкарце и ружне речи које је тета Надежда изговарала у мом присуству како би ме упозорила колико је тежак живот.

Било како да је - кад су мама и тета саопштиле виолинисти и његовој жени да чекају бебе, виолиниста је рекао: добро, девојке, наћи ће се пара за некакве две бебе, само вас две гурајте напред. А моја покојна бака, саслушавши његове мирне речи, упркос дрхтању прстију, сагласила се да ће се, забога, за две бебе наћи тамо неке пелене. Тета Надежда се ослободила бебе, јер се у то време заљубила у једног много лепог морског официра. А мама је родила мене. Сестре су прославиле мој први рођендан кад ми је било већ пет година - две лепе, краљевски високе жене, нису давале ни пет пара за било кога на свету, осим за своје вечерње концерте. За Моцарта, Шуберта и Брамса. На несрећу, деда и баба су умрли једно за другим, виолиниста је наджеивео своју жену само осам дана. Нашли смо га мртвог како грли виолину на којој је мама свирала само кад је била истински заљубљена. Нико ме није научио да свирам ни на виллини ни на виолончелу. Умела сам само да звиждућем и кад бих увече остајала сама, а мама и тета биле са неким од својих згодних обожавалаца, звиждукала бих нешто што сам запамтила са њихових концерата и тако се успављивала, сањајући како Моцарт компонује неку паралелну, прелепу васиону која ће пасти на мамине струне а ја ћу то чути.

Један мамин пријатељ је такође свирао виолину. Био је много мршав а ја сам мислила да је болестан - имао је веома прозрачно лице. Чак се и сложих са мамом да га не пуштамо у кућу. Он се показа као добар човек - док су мама и тета Надежда биле заокупљене својим пријатељима, ја сам га слушала како свира виолину. Нисам знала ко су композитори његове музике. Та музика није била ни небо, ни ливада у пролеће, већ музика намученог и болесног човека који сигурно види своју смрт у нотној свесци, а можда види и свет, куда ће одлетети, кад пође из моје собе и остави чинију у коју сам стаљала мало парче торте. Мени се допадала његова музика, јер човек никада не лаже кад се суочи са смрћу.

Кад сам мами и тета Надежди рекла да чекам бебу, оне се у један глас развикаше да ће побити све своје пријатеље - подозревале су да је неко од њих крив за моју несрећу. Тета Надежда, пак, после рече да ћемо за једну бебу имати пара: шта је то једна беба - неколико пелена и млеко сваки дан. Али, кад схватише да желим да се удам за Калина, уистину направише пакао: "Је ли могуће - па ми смо интелигентна бића, ко се удаје у данашљње време, за бога милога! Он ће ти упропастити живот, лепотице наша. Ми знамо мушкарце, те покварењаке". Мама рече да ће Калин можда брзо и да умре, ја ћу бити слободна, а о беби ћемо се бринути, дај боже да је женско. Калина нису пуштале у кућу, рекле су да за таквог ниткова нема места у нашем дому, али су га једном приликом чуле како свира - сада већ не о смрти већ о својој нерођеној кћери и тета Надежда је рекла: "Слушај, можда се и нађе место за њега у нашој кући", а то је већ премного за једну жену, која од своје двадесет прве године свира сваке ноћи на виолончелу о црним ноћима, црним мушкарцима и о оном лепотану, морском официру. Па шта сад, добиће унуку - а ако је господ не узме да свира горе, на небу, та моја бебе ће постати велика виолинисткиња. Калин ми је говорио да му по струнама на виолини тече једна залтна река а све због мене и да ће остати жив само зато што ја живим у тој матици. Ја сам знала да је он моја планета, моје црно небо, моја матица, моја болест и здравље и дадох себи реч да ћу замолити тета Надежду да одсвира нешто о њему кад се у неког поново заљуби - јер њене плаве очи не познају ништа црно; то су најлепше очи које може да има једно људско биће.

 


Здравка Евтимова рођена је 1959. године у Пернику. Објавила је десетак књига прозе. После конкурса за причу, 1996. године, постала је члан Лиге енглеских писаца. Године 1997. на анонимном конкурсу за причу немачке фондације "Леге Артс" добила је награду, а 1999. добила је и награду за новелу енглеског часописа "Текст". Добила је и две бугарске награде за прозу "Чудомир" (1981) и "Аника Каменова" (1995).

 

 

© Здравка Евтимова
© Велимир Костов - превео са бугарског
=============================
© Електронно списание LiterNet, 02.10.2007, № 10 (95)

Други публикации:
Бдење (Сврљиг, Србија), 2005, № 10.