НОВИНАРСКА КОМПЕТЕНЦИJА У РЕГИОНАЛНОМ И ЕВРОПСКОМ ПЛУРАЛИЗМУ

web

У потрази за суштином европских и регионалних процеса интеграције са гледишта промена у менталитету људи (што је јако битна етапа у тим процесима), по питањима економског стандарда, стварања заједничког система вредности, очувања сопственог идентитета уз истовремено поштовање права на избор за сваког другог итд., показује се да улога медија, односно оних који раде у медијама добија неке нове и јако важне функције уз наравно нове захтеве према новинарству.

1. Европски интеграциони процеси залажу се с једне стране за формирање јединственог менталитета европске припадности Европљана, а с друге стране се стално наглашава да се интеграција темељи на тзв. јединствености у разноврсности, подвлачи се да је палета различитих култура, обичаја, језика - заштитни знак заједнице. Првобитна замисао Уније се у многоме променила управо због чињенице да са сваким таласом ширења искрсавају нови проблеми практичног карактера, неки у битној контрадикторности са принципима у начелу.

Остављајући по страни главни узрок стварања Уније данас се многи анализатори слажу око тезе/закључка да је главни проблем кад је питању ефикасност спровођења интеграционих процеса - комуникација.

1.1. Комуникација подразумева на првом месту језик уз чије се посредство остварују контакти, а будући да се у Европи говори више језика, при чему после последњег проширења Уније 1. маја 2004. она сачињава већ укупно 25 чланица, досадашњим 11 додато је још језика, тако да је њихов број тренутно 20 и њима говори укупно 450 милиона људи. Сва документација ЕУ преводи се на све језике, све званичне седнице праћене су преводом на све језике при чему је буџет службе за превођење од 600 милиона евра порастао на једну милијарду годишње [в. Политика, Београд, 11 маj 2004, Нова ера Европе, стр. А2]. Први пут се својеврсно суочавање језика у Унији обогатило и са 4 словенска језика, али језикакоји користе латинично писмо (у досадашњем стању се само Грчка разликује по свом писму и њено искуство за неке будуће чланице јако је битно). Даљи токови интеграције проузроковаће наредни изазов кад се Унији придруже словенске земље источноправославног круга које користе ћирилично писмо, као што ће бити случај са Бугарском на пример, а у даљој будућности и са другим јужнословенским језицима. Организација рада посебних органа ЕУ на плану језичке комуникације нечујно је почела претварати енглески у језик монополиста, при чему су се недавно почеле бунити земље оснивачи Уније, које имају већи део становништва и већу улогу у стварању Уније и њеном функционисању. Тако су Немачка, Француска, Италија, Шпанија и др. препоручиле својим службеницима да на радним састанцима користе свој језик. Али, како јесте реално стање и како ће бити са новим чланицама са малим бројем становника и са такозваним малим и егзотичним језицима - тек ће да се види. Примера ради: 400-хиљадна Малта, мада су у њој малтешки и енглески подједнако званични језици, изборила се да управо малтешки буде признат као један од равноправних европских језика и сва се документација преводи и на тај језик.

Питања како се комуницира и како се постиже узајамно разумевање на различитим пољима интеграције није да нису за потцењивање, него су озбиљна препрека за пролазност и брзину конкретних активности.

1.2. У последње време тзв. језички проблем у ЕУ веома је осетљиво питање с једне друге тачке - тиче се рада и професионалне адекватности новинара различитих медија у новоствореној и специфичној мултијезичној (у суштини и мултикултуралној) ситуацији.

Није овде реч о основним постулатима као што су право на информисање и на постојање различитих гледишта, тј. слобода у информисању и у раду медија и новинара. Реч је о само на први поглед јасним и неоспоривим чињеницама као што су разумевање кад је у питању већи број језика. С друге стране, говорећи о новинарској компетенцији није реч ни о томе да тај који се бави том професијом мора имати темељна знања из више области и да, другачије речено, мора учити током целог свог живота, да мора бити језички компетентан (стилистички образован), мора имати смисао за раздвајање битног од небитног за друштво у актуелном моменту итд. Проблем је у томе да носиоци различитих култура и кад владају страним језицима тумаче појаве са гледишта свог искуства и сопствених културних традиција [на то је одавно обратио озбиљну пажњу познати британски лингвиста Дејвид Кристал - "Кембричка енциклопедија језика", II део, § 6-12, стр.17-79]. У ствари на плану свеукупних интеграционих процеса проблем културних разлика постоји и на плану знања и компетенције политичара европског ранга (чланова различитих комисија), европске (бриселске) администрације а у следећој перспективи - и самих "Европљана".

2. Европски, укључујући и регионалне интеграционе процесе намећу једну битну типолошку разлику која се тиче професионалне квалификације и актуелности савременог новинарства. На њу се, по мом мишљењу, још увек мало обраћа пажња у већини земаља (и чланица ЕУ, и потенцијалних чланица), мада су већ познате занимљиве публикације на ту тему.

Традиционално, бар у већини земаља, независно од њихове припадности Западном или Источном блоку, до недавно су новинари неформално разврставани у две групе - они који се баве претежно унутрашњим проблемима земље и тзв. међународни. Мада је та подела условног карактера, она је била, а чини ми се и данас у приличној мери чињеница. Услов да би био професионалац у првој групи то су знања, компетенција на више нивоа и званични језик земље. Услов за други тип - осим широке опште културе и знања која нису затворена само у границама своје земље - и знање више језика, обавезно један од светских, које се постепено претворило у обавезно знање енглеског језика (о томе зашто и како се стигло до језичке глобализације, о њеној предности и о страховима од те тенденције вреди расправљати посебно).

2.1. Више на плану савремених интеграционих токова није могућа дефинисана подела и специјализација у претходно наведеној типологији у новинарству. Отварање граница, стварање економије са страним учешћем, трансграничне компаније и банке, трговина и туризам, научни и културни подухвати са све већим присуством странаца који се више и не квалификују као странци у некадашњем схватању појма - све ово мења представу о границама и о томе што је унутар или ван њих.

Али, с друге стране, све је то пропраћено вишејезичношћу иза које стоје различити менталитети, различита представа о самом себи и о другоме, при чему та представа обавезно има дубљу историјску и цивилизацијску подлогу. Није непозната чињеница да је већина европских народа, а и они који ће се тек придружити ЕУ, била у озбиљним конфликтима, ратовали су међусобно, вековима су стварали своју историју и формирали свој менталитет и идентитет у ривалству са суседом, стварајући конкретне и још више условних граница. Та подлога је данас највећи изазов управо за медије.

2.2. Шта се управо мења на плану језичких и везаних за њих комуникација - за неке је то још увек безначајно, за друге - неприметно, али чињеница је да проблем постоји и да је питање које је данас актуелно, али ће и у будућности бити јако важно. Постоји једна опасност: његово запостављање ће изазивати неспоразуме на интеграционим путевима као што међутим изазива већ данас.

Прво, временом, становништво земаља чланица, али и оних потенцијалних, почело је да сазнаје да осим своје полазне тачке према историјским и цивилизацијско-културним чињеницама, постоје и друге. Друго, тај који већ одражава савремени живот, мора осим матерњег, чак и поред енглеског или другог међународног језика, да зна више језика што би требало свакако да буде узајамни императив за новинарство ЕУ. Треће, знање језика без компетенције у области лингвокултурологије незамисливо је. Можемо навести десетине примера како се погрешно тумаче и преносе информације управо због одсуства тзв. фонских знања, тј. знања која су испод, на први поглед глатке, једнаке, подударајуће површине (то је тај специфични синдром који се може назвати минерална вода - код носиоца одређених култура тај назив изазива асоцијацију на газирану минералну воду, на пример код Срба, код других - на негазирану минералну воду, на пример код Бугара).

3. Најслабија тачка за сада у европским и у регионалним процесима интеграције на плану информисања јесте управо одсуство темељите компетенције о детаљима за друштвене структуре, о друштвеним процесима или економским стандардима, у функционисању система социјалне заштите, образовања, културе итд., код којих се према статистичким подацима показује једно, али су понекад суштина и реалност сасвим други. Главни узрок тог разилажења крије се у самој природи људског знања о одређеним појавама на основу сопственог искуства стеченог под одређеним условима и у одређеним околностима. Затим се тај поглед на свет и тај менталитет психолошки (и психолингвистички) несвесно преноси на оно што није наше и тумачи се са наше тачке гледишта.

У вези с тим, процеси евроинтеграције Балкана као целине и сама регионална сарадња на Балкану показују осим општих, и сопствене особине. С једне стране недостатак довољне новинарске лингвокултуролошке компетенције показивао се више пута у начину на који су водеће светске агенције информисале о догађајима последњих деценија. Али и на регионалном плану, информације које се односе на суседа, одликовале су се и одликују се још увек нетачношћу у интерпретацијама, изазваном одсуством фонских знања у потпуности.

Културно-цивилизацијске карактеристике народа суседних земаља, независно да ли су били у заједничкој држави која се после распала (на пример Османска и Аустроугарска империја у прошлости или Југословенска федерација из новије историје), или су живели у историјски континуираној држави, поседују заједничку или различиту религијску припадност, минималне или веће језичке разлике, ближи или разилазећи се у неким елементима систем вредности али и неке своје, на први поглед, подударајуће црте. Све ово има свој језички израз, при чему није реткост да је у истој форми садржај сасвим или за нијансу различит. Чак када су у питању блиски језици као што је на пример случај Бугарске и Србије, такозвани синдром малих разлика - од неких навика, преко хране, преко другачије организације неких друштвених, привредних, образовних и културних структура - показује да је за новинарство терен веома "клизав" и тражи познавање детаља, опрезност и више пажње.

И на ширем, и на ужем плану интеграционих процеса, судећи по медијама, можемо да констатујемо да се још увек Европљани слабо познају и да је још увек јединственост у разноврсности добра идеја, али - далеко је од реалности.

© Ценка Иванова
=============================
© Електронно списание LiterNet, 11.06.2005, № 6 (67)