ČOVEK - PENIS
(elegija)

Alek Popov

web

Dok sam čekao da se ostali okupe za večeru, donesoh odluku kako nema smisla da sam sedam za sto, pa se uputih u šetnju do obližnjeg keja.

Nisam bio gladan. U Zamku su nas hranili više nego obilno, ali je danas rođendan Olinu i tim povodom neko je predložio da trknemo do restorana u selu. Ideja mi se nije nešto dopala, jer je bila povezana sa izlišnim troškovima a najviše sa izlišnim razgovorima. Pa ipak, nije išlo da se odvajam od društva... Zato sam rešio da krenem malo ranije od ostalih, ako ništa drugo da uživam prolazeći kroz vinograde u specifičnoj samoći i miru.

Dugi letnji dan se gasio na vrhovima Alpa. Blizu obale ljuljuškala se ogrlica od lišća i vodenog bilja. Nad jezerom Leman treperila je tanka izmaglica večernjih isparenja. Jedan usamljeni čamac sekao je bešumno zelenkastu vodu. Primetih crvena leđa muškarca koji je vrteo veslima. Zatim mi do ušiju dopre nekakva pesma. Melodija je bila tako tužna da me nešto štrecnu u grudima. Pramac brodića se ispravi ka keju. Postepeno su reči pesme stigle do mene: uhvatih slovensko ime, koje me natera da pažljivije oslušnem. Pljesak vesala sve se više približavao a sa njime je rasla i moja potpuna neverica i uzbuđenje.

- Izvinite, mesje - počeh nestrpljivo, čim je dno brodića zastrugalo po keju, - vaša pesma me duboko potresla... Da ne znate slučajno nešto više o njenom poreklu?

Ribar me pogleda sa izvesnim čuđenjem. Bio je jak, zreo čovek , iznad pedeset godina. Veđe su mu bile potpuno bele, a vene se isticale na žilavim rukama.

- Da, to je duga priča - reče, - ali ako imate malo vremena sa zadovoljstvom ću vam je ispričati.

Zašto da ne, rekoh sebi. Večera neće nikuda pobeći. Sedoh na kej i obesih noge nad vodu. Ribar se sagnu i poče da raspliće mrežu u koju se behu uplele grančice i drugo smeće.

- Bilo jednom jedno dete... - poče neočekivano pevajućim glasom.

Dozvoljavam sebi da odavde pa nadalje prepričavam priču svojim rečima, budući da je njegov govor bio pun zavisnih rečenica (što je razumljivo za ljude njegovog kova!), a ne želim ni da trošim dragoceno čitaočevo vreme.

Još sa svojom pojavom na belom svetu, Luka Madić prouzrokovao je težak kulturni šok u zatvorenom društvu svoga rodnog grada. Proneo se glas da je to loš znak i ljudi su razmišljali da li da ga ubiju da im je mirna glava. Došao je da ga vidi i lokalni sveštenik i samo je ruke podigao ka nebesima... Za svaki slučaj posavetovao je narod na ne dira dete, jer ono što je pisano biće, i da se znaci moraju uvažavati.

To se dogodilo 1980. godine, negde u Bosni...

Ti Madići imali su već petoro dece, pa su rešili da Luku ostave u bolnici da ih ne sramoti po narodu. Ali ne lezi vraže, javio se neki bratanac od majke i rekao: - Ja ću da uzmem to dete, nema da brinete. Zvali su ga Đura i voleo je da popije. Nije bio loš čovek, ali ni dobar. I tako, uzima on dete i nekako ga čuva do šeste godine, a zatim počinje da ga pokazuje na vašarima.

Pet marki karta.

U ono vreme jugoslovenski pasoš je važio po celoj Evropi i njih dvojica su obišli sve postojeće i nepostojeće vašare. Đura je zaradio grdne marke. Kupio je nov kombi, podigao kuću-palatu i već se spremao da nađe neku skromniju nevestu, kad izbi rat. Kao grom iz vedra neba! Obistinila se zla kob: pola grada je zaklano, među njima i Lukini roditelji... Zapeo Đura da beži. Usput je kombi naleteo na minu i kabina se razletela na sve strane - bufff!

I to je bio njegov kraj.

Posle dva sata naišla je patrola SFOR-a. Kad su videli pretureni kombi, vojnici su stali da vide nema li šta da se ukrade. Pogledali su unutra i zinuli od užasa... U jednom uglu je gorko cvileo Luka Madić. Oporavivši se od kulturnog šoka, vojnici su ga iz sažaljenja odveli u prvu poljsku bolnicu. Pri pogledu na mladića, i sestre su doživljavale šok, ali se tu zadesio neki dr. Gesler, dobrovoljac Crvenog krsta i on je ovladao situacijom. Taj Gesler je imao izvesne naučne ambicije i smesta je izveo računicu - slučaj Madić može mu ubrzati karijeru. Osim toga, bio je i žalostiv čovek i hteo je da nesrećno siroče poštedi surovosti na svetu. Nedugo posle toga, Luka Madić se našao u jednom medicinskom zavodu na obali čuvenog jeyera Leman, gde je podvrgnut najdetaljnijim ispitivanjima.

U to vreme imao je četrnaest godina i za oko je predstavljao tužan prizor. Imao je sitno, nemoćno telo, sa krivim nogama, malu glavu i detinje lice. Tom ružnom organizmu priroda je prikačila gigantski polni organ, dugačak skoro sedam stopa! Instrument je istovremeno bio naoružan odgovarajućim testisima, koji su dosezali do zemlje. Luka Madić je imao naviku da sedne na njih i da se tako odmara. Iz bolnice su mu dali specijalna kolica: kad bi poželeo da ode negde, tovario je na njih aparaturu i gurao je pred sobom. To bi izazivalo izvesni metež po hodnicima, mada mu je instrument bio uvučen u sasvim prikaldnu presvlaku sa crvenim i plavim prugama. Sestre bi se razbežale, a pacijenti lepili za zidove kao stenice... Luka Madić se smušeno dosećao uzroka tom metežu i duboko je patio, zato što je iznad svega tražio bliskost i ljudsku toplinu. Aki jedini njemu bliski čovek je bio i ostajao dr. Gesler.

U međuvremenu je Geslerova karijera krenula u željenom pravcu. Objavio je beybroj radova po celom svetu i stekao ogromnu slavu. Počeli su da ga zovu na sve strane na konferencije i simpozijume. Na ta putovanja, razume se, vodio je i mladića kako bi na licu mesta ilustrovao dati slučaj. Postepeno ljudi su počeli da mu dolaze na predavanja ne toliko zbog njihovog sadržaja koliko radi razledanja. Na kraju krajeva, naučni krugovi takođe imaju želju za razonodom. Taj Gesler nije sasvim bio imun na iskušenja Mamona i kad je shvatio odakle duva vetar, smesta je seo i napisao knjigu: Penis moj prijatelj ili nešto slično. Knjiga je postala istinski bestseler i prodala se u milion primerak u svetu, pa čak i u Bugarskoj. A opet, oni iz Holivuda samo su na to čekali... Gesler je zaradio gomilu dolara i kupio kuđu na obali jezera - pročutog Lemanskog jezera, gde svi pametni svetski ljudi žive u atmosferi neuznemiravanog spokoja i harmonije sa svojim bankarskim računom. (On je ženu već imao, makar i ružnu, ali kad je doneo malo para, ispalo je da i nije tako ružna.) Svo to vreme Gesler, koji je inače bio hrišćanin, osećao je izvesnu grižu savesti da se koristi bednim siročetom i na svaki način se trudio da mu potpomogne duhovni razvoj. U tom pogledu, međutim, nije imao ko zna kakav uspeh, jer se pokazalo da je Luka Madić dosta zaostao u mentalnom razvoju. Zbog gigantskog penisa u mozak mu nikad nije dolazilo dovoljno krvi. Što je sa svoje strane vodilo do velike smušenosti u njegovoj sposobnosti rasuđivanja. Luka Madić je teško pamtio, nije znao da čita, niti da računa. Često mu se vrtelo u glavi. Najviše je voleo, razume se, da gleda televiziju, naročito MTV.

Kao svaki pubertetlija, naravno...

U bolnici je bio neki Kunc (ili Kuno), koji se starao o mladićevoj higijeni, prao ga je gumenim crevom, brisao itd. Isti taj Kunc, dokazano pokvaren tip, doneo je mladiću prljave časopise koji su otkrivali ljudski polni život sa njegove najživotinjskije strane. Madićeve oči smesta su se iskolačile i on je počeo da se uzbuđuje. Kuku majko! Na sreću, zavrtelo mu se u glavi i onesvestio se. Došli su sestre i lekari i nekako ga osvestili. Kunc je, napokon, dobio otkaz, a Gesler je preduzeo sve mere da se to ne ponovi, jer je procenio da ako mladić dobije erekciju, čitava će mu krv otići u penis i mozak će ostati uskraćen.

Što bi značilo trenutnu smrt!

Od tog trenutka nadalje, život Luke Madića je postao sterilan. Sestre su obučene u bezoblične kombinezone sive boje a dužinom penisa su mu prikačili merne instrumente koji su očitavali njegovo stanje. Dopuštali su mu da gleda samo Cartoon Networks i sluša klasičnu muziku, od koje bi mu se uvek prispavalo, u krajnjem slučaju džez - ali toliko cool da bi posle toga dugo cvokotao zubima i ni na pamet mu ne bi padala erekcija. Gesler je inače bio rešio da ga kastrira da bi mu glava bila mirna. Tek što je izdejstvovao rešenje za operaciju, kad mu ispade da mora na kongres u Brazil. Ovog puta reši da mladića ne vodi sa sobom, jer u to vreme se održava čuveni festival u Riju, strahujući da mladić ne potpadne pod njegov jaki uticaj,,,

To se pokazalo fatalnim.

Na suprotnoj obali Lemanskog jezera, u gradu Evijanu, živela je lepotica Lazanja. Bila je udovica već deset godina i po mišljenju svih, koji su je poznavali, uključujući i njenog supruga - Bog da ga prosti! - bila je frigidna kao mamut iskopan iz alpskog glečera...Jednog popodneva, dok je dremala u vrtu, javio joj se anđeo gospodnji i rekao - Ženo, sledi me! Ona se malo začudila, ali je krenula, jer i bez ovoga nije videla osobit smisao u svom životu. Anđeo je odveo do pristaništa i rekao joj da uhvati brod do Lozane. S druge strane jezera čekao je jedan muškarac sa tablom, na kojoj je pisalo: LAZANJA. - Ja sam! - rekla je. Ovaj je dunuo u dva prsta i odmah dotrčaše trojica sanitaraca u zelenim keceljama. - Ovoj ženi je potrebna hitna pomoć, - reče odsečno. I tako, dakle, oni je hvataju, ubacuju u kola hitne pomoći i teraju u bolnicu. (Gesler samo što je otišao za Brazil.) Tu su se, razume se, dugo čudili koja je to žena, zašto je došla i na početku nisu želeli da je prime. No, kasnije, kad su joj proverili osiguranje, smilovali su se. Uzeli su joj odeću, dali joj spavaćicu i smestili je u jednu lepu sobu na drugom spartu sa pogledom na jezero. Udovica je sedela pokraj prozora, gledala ka rodnom Evijanu i pitala se: - Šta ću ja ovde, do đavola? Izašao je mesec. Prošla je sestra i dala joj je tabletu za spavanje. Tokom noći anđeo joj se ponovo javio i rekao: - Ženo, probudi se! Ona se smesta proboravila. - Sada će ti se otkriti tajna orgazma - kazao je anđeo i iščezao. Okretala se Lazanja po mraku, ali ništa nije primećivala. Napokon je načula nekakvo sumnjivo škriputanje. Polako je ustala i otškrinula vrata. Hodnikom je prolazio Luka Madić gurajući kolica i svoj instrument. Udovica je momentalno izgubila pamet i govor; noge su joj malaksale i pooče da lije teške, vatrene suze. Luka Madić se takođe ukopao u mesto otvorenih usta. Lazanjini telesni oblici nazirali su se ispod tanke spavaćice. Kad se malo pribrao, dogurao je svoj instrument do žene i prstima dodirnuo njene grudi kako bi se uverio da je stvarna. Ona je odmah prestala da plače, zgrabila ga i ugurala u sobu. A šta se tu dalje dešavalo, to niko ne može da kaže... Ujutro su našli dva tela. Kroz otvoreni prozor bilo je uletelo desetak galebova i halapljivo im kidalo belo meso.

Glasina o tragediji raznela se nadaleko i naširoko i tronula duše najokorelijih bankara. Od tog vremena na obalama jezera Leman peva se ova tužna pesma:

Luka Madić muškarčina je bio
i ko tojagu kurac vadio.
Njime je redom plašio žene
a one bežale ko polivene...
Al, jedna udovica bila.

I tako dalje.

Izgovorivši to, ribar produži da se zanima svojom mrežom, a ja pođoh zamišljeno strminom ka svetlima restorana Le vieux navire, gde je večera sigurno već započela.

© Alek Popov
© Velimir Kostov - preveo sa bugarskog
=============================
© E-magazine LiterNet, 23.04.2005, № 4 (65)

Gradina (Nis), № 7, 2005.