Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

ПОСЕТИО ГА БОГ

Станислав Стратиев

web

Почело је случајно и чини се у шали.

Написао је молбу за курс за преквалификацијуу Смољану, потписао се и помислио да треба да је да кмету на параф.

Коса слова су се лепо ређала, нигде није било мрље или колебљивости и он се задовољно завали у столицу. Јесење сунце је осветљавало малу собу која је служила као канцеларија директора школе.

Седео је тако неко време питајући се да ли ће му кмет одобрити, а затим се сети да је он кмет.

Покривене каменим плочама и потонуле у траву и кестен, сеоске куће су биле празне. Петнаестак стараца мотало се по околини и чекало ред за одлазак на онај свет. Ничег другог није било. Ни деце, ни њихових родитеља. Школа је била празна и кметска управа је била празна, и крчма је била празна.

Одавно, пре много година, сви су се преселили у Смољан и Пловдив, или пак онамо куда су их ноге однеле.

Он је био и учитељ, и директор, и кмет, и управник поште, и крчму је могао да отвори кад би било људи да у њу уђу.

Овде је дошао још као млад и остао зато што у граду није могао да издржи ни пола године алергија му је правила проблеме са дисањем и плућима.

Најпре је био учитељ, затим директор школе, а потом, с постепеним одласком управника поште, кмета и осталих, постао је све у селу.

Заузео је све званичне функције, слали су му написе из округа, билтене, наредбе, позиве за семинар и позивали у Смољан да реферише. Власт је имала своје разлоге да буде тако; док год буде власти, биће и села. Надали су се да ће се људи вратити у забачено село само километар удаљено од границе правили су планове о развоју сеоског туризма, о јахању коња током летњег одмора, о изворима минералне воде које само што нису почели да искоришћавају.

Године су пролазиле, село је све дубље тонуло у траву и коров али се ништа није мењало.

Живео је поред школе, у великој кули од камена, са женом.

И она је била учитељица, овде су се упознали, овде узели, било је то одавно, више се није сећао кад је то било и да ли је уопште и било.

Она је учила децу док је било деце а после је остајала код куће, читала је, изводила на пашу обе козе, скупљала лешнике и шипак, пекла је кестен и увече су га јели седећи на каменом прагу док је сунце споро залазило иза планинског гребена.

Једном, најчешће крајем месеца, он је силазио до Момчиловаца и узимао новине. Били су на њих претплаћени, сакупљали су их и испоручивали су му одједном.

Читали су их сваког дана, ред по ред, све док не дође крај месеца и он не сиђе да узме нове. Никад их нису читали с краја. Желели су да о догађајима читају онако како су се збивали, један за другим.

Кашњење од месец дана није им сметало, овде је време протицало на другачији начин.

Кад би доле дошао крај света, овде би о томе сазнали кроз месец дана.

Баци поглед на молбу. Обично би писао: "Да! Може! Дајем сагласност!", па би се потписивао. После тога би је марљиво заводио и ударао печат у деловоднику. Сва документација му је била у савршеном реду. Словио је за кмета са најбоље сређеном документацијом.

Али своју молбу није парафирао. Уместо тога, на своје изненађење, написа: "Не! Претерује са разним преквалификацијама!", па се потписа одлучним потезом.

Увече, кад се вратио кући, док је хлеб умакао у пилећи паприкаш, рече:

- Знаш шта, онај надувени ћуран, кмет, не пушта ме на курс у Смољан!...

Жена се запрепасти и кашика у њеној руци остаде да виси у ваздуху.

Он умочи хлеб у паприкаш, задржа га који трен и продужи:

- Превише сам одлазио на преквалификације! То ми је рекао он, исти тај који стално иде на семинаре и саветовања!

Жена га је гледала и није знала шта да каже. Он јој упути сумњичав поглед и каза:

- Штитиш га зато што га волиш! Одавно сам те приметио... Увек имаш неки посао у општини. Често залазиш у кестенову шуму...

Оптужба није била ни мало пријатна и жена нехотице рече:

- Водила сам козе на пашу.

- Водила на пашу!... Као да мене водиш на пашу, али истераћемо то на чистац!...

Удари песницом о сто, просу вино и изађе.

Те ноћи жена му не заспа. Лежала је поред њега у кревету и кроз главу су јој се мотале разне биљке, лековити прахови и разне враџбине са угљевљем...

Следећег дана вратио се на ручак добро расположен. Испивши три чаше вина, похвали се:

- Данас је код мене долазила она ништарија, директор школе, са приговором! Замисли само! Јуче га нисам пустио на курсеве у Смољан! Повисио је тон, тражио објашњење! Кад сам га дохватно - направио сам га на ништа! Хоће да оде! Па, нек иде, ионако овде нема ђака већ десет година!

Жена се потпуно збуни.

- Поврх свега, оптужује ме да ми је његова жена љубавница, можеш ли да замислиш?! Она оштроконђа! Као, ишли смо у кестенову шуму и не знам шта све не... Замисли само?!

Дани, који су се ређали после тога, били су велико искушење за његову жену.

Почела је да живи са тројицом мужева.

И управник поште ушао је у њен живот, неочекивано је почела да добија чудне телеграме, писма из којих је испадало јесење цвеће, звали су је у одавно опустелу и полу разрушену пошту по неке пакете без пошиљалаца, на непостојеће разговоре с људима које није познавала и који нису могли ни да се остваре јер су жице одавно иструлиле под крошњама дудовог дрвећа.

Схватила је да јој се управник поште удвара; упорно, на старински начин, љубио би јој руку и скидао капу црвенећи.

Неочекивано и за њу постала је кметова љубавница. Срели су се у кестеновој шуми, љубио је по опалом лишћу, дуго су лежали у гледали у јарко плаво небо позног лета. Крили су се чак и од коза и залазили дубоко у шуму где људска нога није крочила. Тајна, забрањена љубав њу је подмлађивала, захватило је нешто непознато, ново и опорог укуса.

Директор школе ју је пратио, правио јој скандале и поче увече да пије, да ћути и уздише.

Једног дана диже секиру на кмета, јурили су се кроз село, урлали су и поплашили старце.

После као да се примири, само је ћутке пио и правио скандале кмету које је управник поште стишавао и њих четворо су увече седали да играју карте, да пију вино и једу печено кестење.

Тако су им текли дани; у почетку она му је правила мађије, палила је црни конац, стављала ивањско цвеће и ђавољу траву, кувала их је и давала му да попије, а касније такав живот је почео да јој се допада, различит и горак, пун неочекиваних обрта и доживљаја, с тајнама и надама, с љубавним писмима и ноћним скандалима. Био је толико другачији од живота којим су до тада живели. На жалост, дошао је касно, у јесен њиховог живота.

Није мислила да јој је муж чудак, нити да треба да се промени. Схватила је да га је посетио Бог и живот је ишао даље.

 


Станислав Стратијев (1941). Право име Станко Стратијев Миладинов. Рођен је 1941. у Софији. Завршио гимназију у родном граду (1959) и бугарску филологију у Софији (1968). Уредник листа Стршљен. Од 1976. је драматург у Сатиричном театру у Софији. Приповедач, новелиста, сатиричар, драматург. Написао: Усамљене ветрењаче, приче, 1969: Тројански коњ, хумористичке приче, 1971; Дивља патка међу дрвећем, приповест, 1972: Пејзаж са псом, хумористичке приче. 1977; Римска бања, комедија, 1977; Детаљи са пејзажа, приповести. 1978; Сако од велура, комедија. 1979; Аутобус, комедија, 1982; Капетани из Баскијског залива, приче и приповести, 1982; Драме, 1984; Детаљи са пејзажа, Балкански синдром, драме, 1990; Последњи биоскоп, новеле и приче, 1991; Бугарски модел, сатиричне минијатуре, 1991; Упражњавање различитости, приче, 1991; Стојан, сатиричне минијатуре, 1992.

Стратијев је најигранији савремени драматург у иностранству. Његове сатиричне драме следе једну карактеристичну балканску комедиографску традицију (Ј. С. Поповић, Јон Лука Карађале, Иван Вазов, Б. Нушић, Ст. Л. Костов) чију је форму дао Добри Војников насловом своје комедије Лоше схваћена цивилизација. Стратијев (као Пољак Славомир Мрожек и српски колега Душан Ковачевић) сједињује комедиографску традицију са модерним театром апсурда. Аутор прелепих минијатура у прози. Стратијев је дебитовао као приповедач и остао веран причи и новели. За разлику од прећутне сатиричне црте у комедијама и минијатурама у својој приповедачкој прози Стратијев је лирски одухотворен у разоткривању драма јунака који и при свом трагичном крају остају верни исконским моралним вредностима.

 

 

© Станислав Стратиев
© Мила Васов, Велимир Костов, превод на сръбски
=============================
© Електронно списание LiterNet, 11.07.2004, № 7 (56)

Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас - тематичен брой), Белград, 1996.