 |
Издателство |
:. Издателство
LiterNet  |
Медии |
| :. Електронно списание LiterNet |
| :. Електронно списание БЕЛ |
:. Културни
новини    |
Каталози |
| :. По
дати : Март |
| :. Електронни книги |
| :. Раздели / Рубрики |
| :. Автори |
| :. Критика за авторите |
Книжарници |
| :. Книжен
пазар |
:. Книгосвят: сравни цени  |
Ресурси |
| :. Каталог за култура |
| :. Артзона |
| :. Писмена реч |
За
нас |
| :. Всичко за LiterNet |
* * *
Да ли неизречене речи пеку,
зар укроћена крв хучи,
или ново јутро отвара
моје успаљене очи?...
Знам већ како промичу пожари
преко трава, преко жита, преко душа,
или како се растају другари
и идеал се један руши.
И замиру заборављене буре,
као да у свему престаје глас.
Али отроване температуре
гуше сваког од нас.
И овако се стаде топити
као танка воштана свећа.
Тражиш да те огреје сиротињска срећа,
на коју се можеш ослонити.
Пред очима ти предодређен понор,
који предсказује смрт и крај,
и једна незаштићена Домовина,
која је обећавала рај...
Павел Матев рођен је 1924. године. Био је председник Савеза бугарских писаца и министар културе Бугарске. Објавио је више књига.
© Павел Матев
© Момир Тодоров, превод, 1996
© Издателство LiterNet,
16. 08. 2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност
јуче и данас"), Белград, 1996.