Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

ВЕЧНА И СВЕТА

Петър Карангов

web

Скоро три четвртине века фигура Јелисавете Багрјане оплемењивала је хоризонт нашег културног и књижевног живота. У звучности њеног имена, у изразу и покретима. у речима и на њеном лицу, набораном од година дугог живота, било је нечег узвишеног. Први пут сам је видео почетком 50-тих година у Клубу културних посленика, у улици Раковски у Софији на једном књижевном сусрету. Био сам изненађен мелодиком њеног гласа у коме није било ни театралности, ни опоетизирајуће патетике - само мелодијско - лирски и интонацијски тачан однос према речима које су градиле атмосферу и смисао њених песама. Опет негде крајем 50-тих година, на једном поетском рециталу у истом салону Блага Димитрова је представила њено стваралаштво. Багрјана је седела са некаквом огромном ћутљивом присутношћу, као да је покривала позорницу на којој су у ствари били један црни клавир, једна глумица и једна столица на којој је седела песникиња. Слушао сам стихове у прекрасном извођењу Иванке Димитрове, примао и доживљавао величину те поезије - разумљиве, Дубоке, искрене - узбуђивао се. Када се рецитал завршио и Док су одјекивали бурни аплаузи побегао сам напоље као да сам се постидео својих суза, а после тога, читаве ноћи и наредних дана хтело мн се да учиним неко добро дело, осећао сам приврженост према литератури и одушевљавао ме је у ствари смисао и значај поезије у нашем животу, или барем у мом животу.

Касније, са годинама, Јелисавета Багрјана и Дора Габе као да су се претварале у симбол вечности и светости поезије. Верујем да смо се сви молили да живе још дуго те две светице бугарске поезије. Оне су оличавале неисцрпну моћ стваралаштва - највиши смисао самог живота - биле су преображене у једну наду за све нас, у један пример.

Памтим како је Дора Габе пре неких година дошла на свој последњи Управни одбор, већ доста стара и доста болесна. Усред седнице, мимо било каквих тачака дневног реда, она је одржала осећајну реч. Обраћајући се свима, који су били и који нису били у сали, она се опраштала од нас. од света, дрвећа и неба, од људи и цвећа, казујући нам колико нас воли и колико воли живот, остављајући нам завештање да будемо великодушни и да ценимо живот, да га поштујемо и да га испуњавамо садржином док имамо снаге и док још можемо да радимо. Затим је отишла и сви наши разговори, бриге и одлуке изгледали су мали и безначајни.

Исти угођај сам имао увек када сам узимао Багрјанине стихове. У њеним најлепшим песмама има некакве магичности, некакве неухватљиве чаробности, у њима дише бескрајни простор, сила самог живота, сјај и његове загонетне дубине, бескрај, небеса. Њене се речи крећу и живе као планете и звезде у хармоничном свемиру. Само присуство песникиње свуда где се појављивала доносило је друге мере вредности, на други начин су се равнале ствари, речи, људи, време, живот и смрт, распадања и вечност. Те две велике бугарске песникиње - Јелисавета Багрјана и Дора Габе, које су као звезда двојанка обасјавале културни живот последњих деценија, деценија динамике, борби, буке машина и ратних дејстава, срушених зидова и умирућег дрвећа, нових и умирућих револуција - као да су дошле из друге епохе и друге цивилизације, са другачијим, дубоким, садржајнијим поимањем света. Оне су понеле некакво непознато, ново мерење нашег тродимензионалног света.

Сада их обе нема. После Доре Габе Багрјана је, у ствари, остала још усамљенија у својој величини, у својој уморној женствености и интелектуалној усредсређености. Она се претворила "... у овом веку бетона, машина и радија, мучних рушења и лудих тражења,/ хаоса и неизбистреног сутра" у симбол поезије, љубави, тежње ка хармонији и моралној постојаности. Нежна и такорећи бесмислена изгледа улога поезије у динамици догађаја: "Шта је наша бескорисна лирика, браћо моја? -/ жалосно завијање бескућних псета према месецу.../ Зар смо криви што смо рођени не јуче или сутра - већ данас,/ не под западним плавим светлостима живе,/ не под егзотичним зрацима Тропике Рака -/ а ту, где нам сви ветрови платна надувају/ и где се преплићу разнобојне заставе?.

Њена поезија испуњава скоро цео наш век. Као свака велика поезија, она не припада никаквим режимима и социјалним системима. Она је једино бугарска. Зато што у себи садржи питања свих времена. осећања, женственост, непокорство и модерну осећајност Бугарке и уопште жене 20. века. Када помислимо само да је Јелисавета Багрјана два пута дочекала Халејеву комету и преживела два последња светска рата, да су јој недостајале само две године за прославу стогодишњег јубилеја - намеће се закључак да она сама заиста представља једну епоху, да је живи сведок целог нашег 20. века, његових социјалних, политичких, научних и уметничких открића и тражења, успона, процвата и падова његове културе и уметности, његових филозофских тражења, заносног напора и пробе људског духа, људске моралности. Она је била једна од највећих песникиња овог века, а овде - на Балкану - највећа. Наша Габријела Мистрал, Емили Дикинсон или Ана Ахматова. Са мало речи је тешко да се оцени значај њеног стваралачког дела. Може само још једном да се истакне његова величина, особено место Багрјане у националном духовном животу и националној уметничкој литератури. Као свако дубоко оригинално стваралаштво, та је поезија непоновљива и срећно усамљена - тешко можемо наћи њене непосредне претходнике или настављаче. Можемо рећи да је стваралаштво Багрјане повезано и са модерним, авангардним кретањима у европској уметничкој култури, не налазећи у њој само циљно форма-стваралаштво. Душевно, осећајно и доживљено она изражава младост епохе са свим неизвесностима, заносима, одушевљењима и очекивањима... И, разуме се - протест и бунт жене која одбацује еснафску ограниченост:

Сломи кључаонице зарђале!

Направи ми пут преко тамних коридора!

И све то - натопљено синовском оданошћу својој земљи и својој природи. Зато, где год да оде - на далеком брегу узбурканог Атлантика, у Бразилу или у планинама Словеније, песникиња ће увек бити "тамо - где успомене чекају, црни крстови раширених руку, и брига је вечито иста - одакле бежим и де се увек враћам!"

23. марта ове године песник Ватјо Раковски је дошао кући и саопштио ми да је умрла Јелисавета Багрјана. Помислио сам - данас треба да ударају звона цркве Александар Невски, Бугарска треба да сазна о смрти своје велике песникиње. Историја бугарске књижевности је затворила своју последњу класичну страницу. Име Багрјане остаје записано поред имена Ботева, Вазова, Славејкова, Јаворова, Дебељанова. Кирила Христова, Смирненског, Вапцарова, Далчева. Био је леп први пролећни дан ове године. Субота. Помислих и ово: као да је знала и када да напусти овоземаљски свет - крајем недеље, почетком пролећа, на крају века. Какав испуњен п Целовит живот!

1977. године. почетком новембра, заједно са Јел. Багрјаном, Петром Динековим и Димитром Талковим - стручњак за општу фонетику на софијском универзитету и мој уважени пријатељ (већ покојни) - отпутовали смо у мој родни град Сандански. Отишли смо тамо на позив локалних писаца и градских власти. Некада, као млада, током 20-тих година, Багрјана је живела у малом тадашњем селу Свети Врач, познатом по својим лековитим минералним бањама. Домаћини су пожелели да песникиња остане неколико седмица у сада модерном туристичком насељу - најтоплијем граду Бугарске познатом по својој чудесној микроклими. Јесен је дуга и топла, зима кратка и такорећи без снега. Један од циљева тог позива било је и очекивање да ће Багрјана написати стихове о "белом граду". Багрјана се сећала петролејки у минералним изворима и једног свог падања у један од њих које се замало није трагично завршило по њу, сећала се велелепних цветова нарова, сиромаштва, дуванских низа, стаклено бистре Бистрице, сиромашних и радних житеља и очуване прекрасне природе. Тада Свети Врач као да је био на крају света - далеко од великих градова, путева, од цивилизације. Дотле се путовало скоро цео дан пругом уског колосека која је дуго и уморно вијугала Кресненском клисуром... Затим, на крају клисуре, пружа се долина чак до грчке границе код Куле, са великом Струмом усред ње, са многобројним одливима и блатима где је цветала маларија.

Песникињу смо сместили у једном апартману градског хотела Спартак. Багрјана је одлучила да остане десетак дана. Позвао сам госте да одемо да им покажем моју родну кућу, двориште са ловоровим дрветом, два нара у башти, позно јесење цвеће. Моја мајка нас је дочекала на степеништу. Са својих 78 година једва је ходала, скоро непокретна због артритиса. Багрјана, шест година старија од ње, попе се степеницама и пружи јој руку. "То је песникиња Багрјана" - рекао сам, Не знам да ли јој је то име значило нешто - била је потпуно неписмена, ниједан ред није прочитала у свом животу и стално је проклињала сиромаштво и пољске радове по кукушким пољима који јој нису дозволили да се школује. Будним тамним очима мајка погледа жену пред собом и пољуби је у руку. То ме је избезумило. Ко и шта је подстакну да направи тај гест? Сада га приписујем оном невидљивом, неухватљивом, али реалном постојању царствености, духовне моћи и непоновљивости, што је било својствено Јелисавети Багрјани.

Данас, опраштајући се од ње, ми се клањамо њеном светлом лику, љубимо јој истањену, благородну и уморну руку са дужним поштовањем за песме које је оставила Бугарској, заувек!

 

 

© Петър Карангов
© Денко Рангелов, превод, 1996
© Издателство LiterNet, 02. 07. 2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.