* * *

web

У дупљама, где звижди
чајник кад је време влажно
и швајцарски сат
зазвони, а ћутао је,
видим како рука може
да дрема док хлеб ломи
и прозрачну буђ гледам
у очима што пролазе.

А сан редовно долази
са јасним и неоптерећеним смислом,
и то ме подсећа на старогрчки
који сам предавао делфину.
У шупљинама сањам
вечерњу рукавицу
негде изгубљену
заједно са плавим прстеном.

У поноћном пиркању
виолина, у силуетама
светионика, где
ветар свеће гаси,
ћутећи - одједном
зазвони моје срце.
Будим се. Дан започиње.
Немам времена за сузе.
Ја живим - ја поричем
самог себе. Изгледа да у мени
вечерња рукавица
један друкчији живот има.
Спава рука са хлебом, буђ
ће ми вид одузети,
али осмех ми у дупљама
светли као искра.

1965

© Никола Инджов
© Мила Васов, превод на сръбски език
=============================
© Електронно списание LiterNet, 22.10.2003, № 10 (47)

Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас - тематичен брой), Белград, 1996.