ЗАКЛИЊЕМ СЕ ДА ЋУ ЖИВЕТИ

web

Трећи је дан како мама хода и плаче.
Трећи је дан како мама плаче и хода.
Ја тражим њене очи, али
она стрепи од мог погледа.
У ствари мама је већ одавно у црнини.
Међутим, то нисмо запазили -
јер хода на прстима. Док није пала.
Док у њеним очима не засветлуца крст.
Крст који годинама носи.
Крст који годинама постаје све тежи.
Она се боји многобројних питања.
А ја сам стално запиткивала.
И пуно сам чепркала по души -
не осећајући да на то немам права.
Мама чека да дође ветар.
Само јој је он остао веран.
Она носи велики бол
и нико је не разуме.
Мало спава. И плаче. Толико.
Обећала сам јој да нећу умрети.