ГРЕХ ИВАНА БЕЛИНА

Йордан Йовков

web

Иван Белин је волео да пажљиво загледа сваку ствар, да добро проникне у све, све да разуме. Иначе га не би пратила слава, према којој ни сам није био равнодушан, да је човек који види знамења, открива пророчанства и предсказује догађаје који се обистињују. Ено га, наслоњена на свој криви штап, опет он нешто гледа. опет стоји на месту као укопан. Малочас Је ту била бела вучица коју он види већ други пут, окомила се на његово стадо. Није направила никакву штету, јер су је пси нањушили и отерали. али Иван Белин још стоји и гледа за њом. Она је сада већ далеко. Средином поља виде се пси како се враћају, ту и тамо међу шибљем црне се њихови хрбати или им стрче високо повијени репови, са дугом, у два правца раздвојеном длаком, као нојево перје. А даље од њих, пећ на до маку да превали и последњу узвишицу, налази се бела вучица. Мада већ изван сваке опасности, она још увек јури уморним и неуједначеним галопом. С времена на време се зауставља, осврће се и гледа за собом. Затим опет јури. Најзад, пошто се последњи пут зауставила, што је потрајало нешто дуже, она настави своје бекство, само сад мирније и равномерније. У исто време она промени правац и крену у правцу запада, према њивама. Иван Белин се загледа још пажљивије. Он прати вучицу, чак и не трепће, нешто прорачунава. У очима му. у којима као да блистају сузе, блесну ватрица, а испод седих бркова заигра осмех. "Види, види помисли и заклима главом - види, у чему је ствар! Не крије се она у шуми, већ ту, у њивама..."

Иван Белин не сумња у своје откриће. Окреће се и погледа на запад: на тој страни поље се постепено спушта и губи у даљини, све докле сеже поглед. И тамо, на самом дну хоризонта, види се простран, као угљен црн и према унутра увучен лук. То је шума. Са доње стране шуму обавија плавичаста измаглица, а сунце, које се примиче западу, чини ту маглу прозрачном и прелива је у ружичасто. Преко црних гребена које врхови дрвећа уцртавају на просутом небеском злату букти распламсали жар. Велика и страшна је та шума, али је веома далека. Тешко је и веровати да вучица долази из те даљине и опет се тамо враћа. Пре би се поверовало да се она скрива ту негде, у њивама. Жита су класала до висине човекова стаса, у њима се може сакрити не један, већ хиљаде вукова.

Као и увек, Иван Белин се поноси својом проницљивошћу. Он креће да дотера своје стадо, осмехује се, крепко корача кроз високу траву, а његов бели овчарски штап премеће се испред њега и прави још дуже кораке. Кад стиже својим овцама, он их покупи одовуд одонуд, наслони се потом на свој штап и опет се загледа за вучицом.

Обасјано меком светлошћу сунца на заласку, све на тој страни види се веома јасно. Блистају зелене пољане а из удолина се помаљају тамне сенке, беле се путеви а зелено море њива на западу, заливено сунцем, таласа се и блешти. Ближе овамо је вучица бела мрља усред зеленила. Она јури све у истом касу, мирно, равномерно, не зауставља се, не њушка и не осврће се. Стар и искусан овчар је Иван Белин. Он зна да тако јури један пас или вук само кад добро зна куд иде. Он се још једанпут увери да сигурни правац којег се држи вучица није случајан, већ да је то прави најкраћи пут до њене јазбине.

Иван Белин такође не сумња да вучица има младунце.

У неколико махова он ју је могао видети сасвим изблиза. Виђао ју је када се она, непримећена од паса, непримећена и од њега самог, појављивала на једва педесетак -шездесетак корака, као да је из земље ницала. Овце би рукнуле на једну страну скупивши се у гомилу, као да их је вихор захватио, а пси, оставши за њима. већ би летели према њој брзином танета. У простору, рашчишћеном пред њом, стајала би она како се и зауставила, још увек са ногом у вис, непомична и неодлучна. као да јој је било тешко да се врати натраг. Заборављала би да бежи, заборављала би да мисли на своје спасење. Њене стиснуте чељусти би се отварале, њен црвени језик остајао би да виси њишући се у такту њеног убрзаног дисања, очи би јој мало зажмиркале и остајале упола затворене. А то што Иван Белин никако није могао заборавити, био је тај поглед и те очи, којима су само речи недостајале. У њима није било страха, није било забринутости за себе. ни за шта што би се налазило ту унаоколо. У њима је горела ватра другог једног бола, дубоког и тужног. Као да је неко руком притиснуо срце Ивана Белина и он све разумеде: те очи и та туга у њима били су му познати. То су биле очи сваке мајке, свеједно да ли је она човек или звер...

Ето откуда у вучице толико храбрости да напада посред бела дана. Ето откуд је она црпла снагу да се брани, зашто је, мада мршава и изнурена, тако застрашујуће шкљоцала зубима да су велики и љути пси одскакивали у страну, као опарени.

Иван Белин прекиде ток својих мисли, јер је у исто време посматрао вучицу и видео да она нешто предузима, али још није могао да погоди шта. Вучица се беше зауставила, ступала је лагано као да вреба. и бацала се одједанпут, као што чине мачке када хоће да улове миша. Тело јој се при том извијало у луку, њен дугачки реп превртао се у ваздуху. Те скокове она је поновила још неколико пута. Иван Белин се осмехну: вучица се играла мачке и миша, био је то најнедостојнији лов за једног вука. Али није било друге. Кад није успела да се дочепа неког јагњета, требало је бацити нешто у трбух да се завара глад, јер јој је јазбина била близу. Ту ће она, посустала и изнемогла, лећи у жбуње међу оглодане кости, а њени рунтави вучићи, невини и жестоки у свом незнању, као сва деца, незајажљиво ће и лакомо почети да вуку њене мршаве груди. Она ће, пак, заборавити на себе и изоштреним слухом и продорним оком, упаљеним ватром тог истог бола који је видео Иван Белин, ослушкивати и бдети, да се не би појавила каква опасност, не по њу, већ по њих...

Иван Белин уздахну и пође да дотера стадо. У таквим тренуцима он је постајао самилостан и срце му се отварало за сваки туђи бол. Вучица је била нестала у њивама, али он се и даље окретао и гледао на ту страну. Мисли су му биле неповезане и искидане, и он је мислио час на вучицу, час на своје »слове. Али све је то било испрекидано, замагљено; јасна је била једино туга која му је испуњавала срце. Тада се некако изненада смрачило. и на небу изнад бледог запада, као крупан Драги камен, сину вечерњача. Заћарлија прохладни ветар испуњен мирисом биља, засвираше цврчци, а у мраку, широка и умилна, разлеже се песма прапораца. Нешто вечно, непроменљиво и мудро уређено осети Иван Белин и срце му се испуни милином. Он подиже очи ка звездама, али сада не да тражи у њима знамења и пророчанства, већ му се учини да види очи божје. Мисао му се опет враћа вучици: "И она је жив створ, и њу је створио бог - мисли он искрено благ и добар. И мати је, и децу прехрањује..."

* * *

Прошло је неколико седмица а Иван Белин никако да види белу вучицу, па је готово на њу и заборавио. Као и у сваког човека, лако се мењало и његово расположење. Сада га је бринуло нешто друго: посматрао је како се нижу сува и топла јутра, без росе, без влаге, сунце је изгревало руменије него икад а небо било сиво и мутно. То су били знаци према којима је Иван Белин предсказивао сушу. И доиста, суша је већ наступила и из дана у дан бивала је све већа, Али Иван Белин је знао како теку те свете ствари и није падао у очајање.

"Не бојте се, момци - говорио је. - Бог зна свој посао. Нек је сада врело, пече се хлеб. А кад прође жетва, кад се са њива одвезе летина, указаће се стрништа до колена. Тад ова стока не само што ће имати да пасе, већ ће почети и да цркава што се прејела."

Ово је Иван Белин говорио малим пастирима који су се свакога дана окупљали око њега. Дојучерашњи ђаци, они су дали своје испите, и са по једном торбицом о рамену и једном свиралом за појасом, гонили су на пашу по коју овцу. За њих је Иван Белин био велики ауторитет, мудар човек кога је красило све што треба да буде својствено једном правом овчару. Па и сам његов изглед је привлачио и изазивао наклоност. Он је био висок, кошчат човек, и док су му коса и бркови били бели као снег, веђе су му остале сасвим црне. Због тога лице као да му беше подељено на два дела: намрштено и помало строго од очију до носа, и насмејано и весело ниже носа. А и говорио је развучено, лагано, али неким дубоким, пријатним и свежим басом. Какве све приче и згоде није знао, и једним малим лукавством, које његови слушачи никад нису примећивали, постизао је то што други ни добрим ни злим нису могли постићи. Кад би га млади пастири окружили, он би се опустио, олењио, не би устао ни за шта на свету. Тада би прекидао причу на најзанимљивијем месту и рекао: "Дедер, Милане, пођи, болан, и врати ону стоку. Иде право у њиве!" Или: "Стојанчо, узми тестију са магарца па отрчи и донеси мало свеже воде са извора. Хајде! Ми ћемо те сачекати, па ћу вам онда испричати шта је овчар казао царици..." И деца су га слушала. Али понекад би Иван Белин постао још лукавији. Постоји једно место око великог извора где увек, чак и за време највеће суше, има добре траве. То место Иван Белин је хтео да сачува за себе и да од њега удаљи младе овчаре, те да би их заплашио. причао им је, нарочито у сумрак, да тамо, из Великог извора, ноћу, кад је месечина, излази из воде један бели биво, с таквим великим роговима к таквим страшним очима...

Иван Белин је имао још једну необичну црту у својој нарави. Он није често пио, није био пијаница. Али кад би прошло месец - два како није залазио у село, он би изненада, без икаквог повода, не мислећи и не спремајући се на то, као да га је привлачила нека сила јача од његове воље, напуштао стадо, пустивши да се о њему стара његова жена или неко други, а сам би отишао у крчму. Долазио је тобож да себи купи дувана, фитиљ за кресиво, другу какву ситницу, поручивао би само по једну чашицу ракије и једнако журио да пође кући. А ускоро би почињао и са оканицом и напио се како ваља. Тада би забацио на теме велику шубару, открио би лице упола бело, упола црно, очи би му остале у мраку засењене црним веђама, али му осмех не би ишчилео испод великих бркова. И пијан. Иван Белин је био исто тако безазлен и доброћудно весео, као кад је малим пастирима причао приче. Правио је смејурије, играо, звиждао, при чему је надувао образе и колутао очима. И често је Иван Белин завршавао весеље тако што би му у касну ноћ, кад би се одлучио да пође кући, ноге отказивале послушност, и пошто до његове куће води једна узбрдица, он би се почео служити и рукама и тамо стизао бауљајући.

Једнога дана, два месеца откако је видео белу вучицу, Иван Белин осети како га зове неки тајанствени глас, остави свој гуњ, торбу и штап, па пође у крчму. Весеље је одмах почело, јер се у крчми затекао и Васил Чубра. Он је био вршњак и пријатељ Ивана Белина, али није веровао ни у његова предсказања нити у приче које је приповедао. Међутим, волео је да му противуречи и да га изазива - не због нечег другог, него да се насмеју или да се нађе неко ко ће их частити. И сад, када је Иван Белин, пошто је месецима ћутао у пољу, почео причу о свему што му се било нагомилало на души, Чубра му је нешто веровао, нешто није. Веровао је када су чаше биле пуне, све је одрицао када су оне биле празне. А када су мало више попили, између њих плану таква препирка, да када би их видео неко ко их није познавао, сигурно би помислио да ће ови људи сваког тренутка скочити један на другог и потући се.

Али и Иван Белин није допуштао да ствари теку тек тако. Када би видео да његова предсказања о суши и о новим ратовима не помажу, потражио би нешто друго чиме би зачудио и покорио тог јогунастог човека. Тако се он после неког времена диже, заклати се на својим дугачким ногама, подиже своје црне веђе и повика Чубри:

- Слушај, знаш ли шта сам сазнао?

- Ништа ти ниси сазнао - одбруси му Чубра.

- Јесам...

- Ђавола јеси!

- Ха-ха-ха... - насмеја се Иван Белин и затресе своју огромну телесину. Ђавола... ха-ха-ха... Реч си ми из уста узео. Па ђавола и знам, да! Знам где се крије бела вучица, видео сам и њене вучиће. Има их двоје, на, оволицни су...

Чубра га је гледао подругљиво.

- Ухватићу их! - викну Иван Белин, љут због тог погледа.

- Ухватио би их ти, само кад би било неког да их држи.

- Ухватићу их!

- Де, де! Пусти их нек поживе, животињице...

Крчмар Радослав донесе нову оканицу са ракијом и Чубра мало попусти. Али, као што људи једнако понављају неку фразу која им се случајно задржала у памети, тако и Иван Белин ни о чему другом није умео причати него о вучици. Препирка поново плану.

- Могу! - викао је Иван Белин.

- Де, де! - изазивао га је Чубра.

Тада Иван Белин устаде, натуче велику шубару на очи, као што је чинио увек кад би се лаћао каквог посла, и брзим корацима пође вратима. Тамо се он окрете и прелазећи руком преко дугих бркова рече Чубри:

- Видиш, ове ћу обријати ако ти не донесем та два вучића! Причекај, причекај само мало, па ћеш видети...

Иван Белин се запути право својој кући. Кад стиже тамо, он без речи стаде превртати по долапима и сандуцима и нешто тражити. За то време баба Бела га је грдила што је дечака самог оставио са овцама, али Иван Белин ћути, не говори чак ни шта тражи, само се смеје под брком. Најзад нађе једну врећу, прегледа да ли је читава, па је остави на страну. Затим узе своју стару кримску пушку, испроба је дигнувши и спустивши обарач, па и њу стави до вреће. Али кад извуче једно дугачко уже и њиме се поче опасивати, очи бабе Белине постадоше велике и округле од запрепашћења. Гледала га је и није знала шта да каже.

- Додај ми сад сапун - рече Иван Белин једнако тако тајанствен. Идем да се бесим...

- Боже, господе! - крикну жена и прекрсти се. - Ти да си луд, јеси луд, али си сад сасвим полудео!

И као што је увек чинила кад јој је било најтеже, она се , рашета по кући и стаде викати и запевати.

Иван Белин је климао главом и смешкао се. Затим узе врећу и пушку, напипа свој велики овчарски нож, да се увери да ли му је за појасом, и изиђе.

* * *

Касно после подне Чубра, пошто је мало одремао, изиђе на улицу. Мада није веровао у пророчанства Ивана Белина, он ипак диже очи, разгледа небо са свих страна и увери се да све доиста указује на сушу. Сенке су већ биле стигле до пута, а било је још врело, прашина је палила. Чубра се осмехивао, јер се беше сетио Ивана Белина. Али је он веровао да је баба Бела успела овога пута да уразуми старца и да га пошаље овцама.

Изненада зачу се граја и Чубра погледа на ту страну. На завијутку пута, из Горње махале, појави се велика гомила људи. Шта се то догодило? Деца и жене истрчаше из кућа и појурише да виде. Врисак, повици. Али као да се не беше догодило неко зло. Гомила се приближавала. Један висок човек стрчао је изнад свих глава и на леђима нешто носио, нешто пребачено попреко, како обично овчари носе овцу или јагње. То је било нешто бело и велико, што ипак није личило ни на овцу ни на јагње. "Маро! Хеј, Маро! - чу се пискави глас неке девојчице. - Дођи да видиш вука, вука!" И доиста, Иван Белин - Чубра га је познао - зајапурен и уморан, долазио је носећи вука на раменима.

"Де, де!" - прошапта Чубра по свом обичају, и сам не верујући својим очима.

Гомила га захвати и понесе. "Има и вучића! - викала су деца. - У џаку су!" Пред Радосављевом крчмом Иван Белин се заустави и збаци свој терет. На земљи се испружи страшна и огромна звер. То је била она иста вучица о којој су сви слушали. Уста су јој била зачепљена тољагом, а она је сва била тако увезана и омотана ужетом, да није могла ни да угризе нити више да отвори и затвори уста. На једном њеном боку црвенела се велика рана. Вучица је била жива, али је, изгледа, већ на издисају. Очи јој се час затварају, час отварају. У врећи, баченој поред ње, мичу се две живе лопте.

Иван Белин, тамнији него икад око очију, и испод црних веђа, веселији и насмејанији другом половином лица, кратко и одсечно прича како је уловио вучиће и како је потом устрелио и саму вучицу. Сви га слушају, гутају сваку његову реч и гледају час у њега, час у испружену страшну звер.

- Бре, Иване, шта учини, Иване! - викну Чубра успевши да се пробије кроз гомилу.

Иван Белин подиже своју огромну шубару, као да му поглед недостаје испод тамних веђа, али боре око његових седих бркова се смеше,

- Види! - кратко и са поносом каже и показује на вучицу.

- Де, де - мрмља Чубра сав сметен - де, де!

Иван Белин развеза врећу и показа вучиће. Они су слични малим кучићима, само су им уши начуљене, сиви су и рунтави, са плавим као бисер очицама. У том тренутку вучица је - то су касније причале жене међу собом - лагано отворила очи и опет их затворила.

Иван Белин опет завеза врећу. Радозналост гомиле беше задовољена. И док мушкарци у групицама још увек нешто разговарају, жене већ хватају децу за руке да иду, али не могу очи да одвоје од вучице и ћуте.

- Јадница! - прошапта неко.

- И дечицу има... боже...

И све те мајке упућују сада Ивану Белину погледе у којима светлуцају мржња п гнев.

Затандркаше кола и зауставише се у близини. Коњи се пропињу и фркћу. То је Чубра.

- Хајде, Иване! - довикује он. - Дај овде вукове. Хајде, да зађемо од куће до куће. Нек свако да по нешто. Такав је обичај. Свако треба да да, јер сви имамо стоку...

Неколико дана пре тога селом је обилазила додола призивајући кишу, али такве галаме и такве вике није било као сада због вукова. Кола су кривудала улицама, заустављала се пред капијама, гомилале су се жене и деца. Пси, осетивши мирис вука. почињали су да завијају. А Чубра је неустрашиво дизао вучицу да је покаже, њен велики труп би се оклембесио а на њеном белом крзну, као црвен мак, блеснула би на сунцу њена крвава рана.

Чубра је затим показивао вучиће. Понављало се увек исто: жене су давале шта су могле гледајући хладно и непријатељски.

"Јадница... јадница..." - слушао је за собом Иван Белин.

То је почело да га збуњује. Да би се охрабрио и заварао, он се силом смешио, али осмејак му испаде некако прејак и пун снебивања. Он се препусти Чубри као роб. Често би се замислио говорећи као за себе:

"Би што би, само шта могу..."

Чубра му је додавао боцу с ракијом и нудио га:

- Пиј. Имаш право да пијеш. Истребио си вукове, искоренио си их. Пиј!

И Иван Белин је пио, мада више није осећао укус ракије. А затим је опет понављао као да себи говори: "Би шта би, само шта могу..."

Није могао да се разгали ни увече, када се опет, пошто је кући однео вучиће и вучицу, вратио у крчму и са Чубром продужио да пије. Као да је заглупео и подивљао, није му било до разговора, беше изгубио вољу и жељу за све. У више махова Чубра би га видео како опушта главу утонувши у мисли, и да би га пробудио, морао је да га ухвати за раме и продрма,

- Пиј! - говорио је Чубра. - Шта имаш да размишљаш. Нема више вукова, очистио си их!

И Иван Белин је пио. Пио је толико много да када је требало да пође кући, морао је опет бауљати служећи се и рукама и ногама.

Кад се вратио својој кући, он затече баба - Белу на средини собе на коленима, клати се напред-назад и као да нешто пева. Пева или можда плаче. Она се не окрете и не погледа га. Али повиси глас и поче још јаче запевати. Иван Белин се довуче до постеље у другој соби. баци се на њу, кућа се накриви, заљуља и са њим заједно као да потону у неку провалију.

По навици, он се пробуди рано. Изиђе напоље - танки месечев срп беше се зауставио изнад саме црте коју су извијали тамни брегови. Бледа светлост обасјавала је двориште, али је дрвеће било црно, црне сенке су оивичавале стрехе и ограде. Као да је трње било позабадано у капцима Ивана Белина, глава му беше тешка, као да му се за леђима налазио процеп, и он није знао где је био до сада и зашто није са својим овцама. Али помисао на овце оживи у њему јучерашњи дан и он претрну. Сети се свега, али је тек сада схватио шта је то радила баби Бела, синоћ, кад се вратио кући. Она је седела на коленима на средини куће и није певала, већ тужила. И ређала имена његова два сина, помрла негде на бојним пољима...

Он се брзо врати у кућу, нађе један жижак, узе шибице и пође до стаје поред овчијег тора где је био оставио вучицу. Отвори врата, уђе у помрчину, запали жижак и подиже га. На поду, испружена и укочена, лежала је вучица. Поред ње, до њених опуштених груди. стајали су вучићи. Једно је спавало а друго било на ногама. И оно које је било будно, окрете се и погледа Ивана Белина својим плавим бисерним очицама. Рука Ивана Белина задрхта и жижак затитра.

* * *

Иван Белин се поново изгуби у пољу међу овцама и још је ређе навраћао у село. Чешће су га виђали мали овчари. Као и раније, он им је опет приповедао своје приче. Али се догађало да њима дојаде те приче, обузимала би их нека несташна веселост, па би почели да задиркују старца и да му се подсмехују.

- Деда Иване - питали су га - да ли су порасли вучићи?

Је ли истина да ћеш их пустити кад одрасту?

Друга су лежала подаље и зато су била још дрскија.

- Деда - Иване - довикивао је један дечак - да ли је тачно да те баба Бела туче?...

А опет трећи:

- Деда - Иване, де нам покажи како се иде на четири ноге...

Иван Белин би погледао преда се, заклимао главом и насмешио се. Затим би дигао руку у правцу Великог извора, раширио прсте, на лицу би му се појавио страх и он би почео причу о биволу који одонуд излази, са таквим великим роговима, таквим страшним очима...

© Йордан Йовков
© Цвета Котевска, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 16.05.2003, № 5 (42)

Други публикации:
Тематичен брой на сп. "Савременик" (Бугарска књижевност јуче и данас), Белград, 1996.