ВУЧJЕ НОЋИ

Емилиjан Станев

web

Предвече, кад се магла над пољем разишла и снег на који су падали последњи сунчеви зраци постао црвен, пет вукова који су лежали у проређеној шуми близу пута поше ка планини.

Ишли су ка југу где су се белели снежни врхови обасјани залазећим сунцем, где су блештали врхови окренути ка плавом и ведром небу.

Ни један вук се не окрену да још једном баци поглед по местима по којима су читавих шест дана лутали у потрази за храном. Сада су се плашили чистине пред собом, плашили су их правилно поређани телефонски стубови у чијим је жицама свирао ветар, плашила су их огољена стабла нагнута као штапови крај сеоског бунара који се једва распознавао на хоризонту.

Погнуте главе и опуштених репова, са њушкама на које се нахватало иње од паре која им је излазила из ноздрва, споро су се вукли један за другим.

На челу је ишао вођа. велики црвенкасти вук, упорно загледан испред себе као да је гладним погледом посматрао неку тачку у планини плашио се да је не изгуби из вида. За њим је ишла смркнута и зла вучица, а иза њих два стара вука и, сасвим на зачељу, бели вук.

Био је најситнији и увек је био на зачељу. Длака му је била глатка, а ситна глава више је подсећала на пса него вука. Није гледао сурово и мрачно као његови другови, а у меканом кораку било је нечег забринутог и неповерљивог. Често би застајкивао и копао по снегу јер би намирисао неку кост, миша или кртичњак који су други заобишли.

Шест дана ни један од вукова ништа није појео. Бели вук је својим псећим инстинктом поред једне штале нањушио скелет од јесенас и две коњске ноге. Он мало заоста за осталима и поједе оглодане кости које су вириле из земље и снега, али му оне не утолише глад, већ само завараше стомак.

Сада је постао опрезан. Вуци су се све више кошкали између себе и све чешће им се кострешила длака на леђима. Данас су лежали у шумици далеко један од другог и гледали се тешким, врућим погледима. Два стара вука вребала су један другог, а гладна, нестрпљива вучица покушала је да цео чопор наговори да завија. Чим је схватила да нико није пошао њеним стопама, она поче да се умиљава сваком вуку понаособ, подло покушавши да га угризе.

Бели вук је веома добро знао шта значи бити угризен. Знао је да ће бити још горе ако вук почне да се дави с њом. И пошто га глад тако снажно није мучила, понашао се разумно хитро и спретно избегавао је њене зубе, није се жестио ни одговарао. Она га је брзо оставила на миру јер је његово спокојство одвраћало од даљег задиркивања. Али неизбежни тренутак кад ће један од вукова стати приближавао се. Бели вук је осећао приближавање тог тренутка. Повремено би пожелео да завија и тада би чучнуо у снег и узбуђено посматрао бескрајну плавичасту равницу над којом се спуштао сумрак. Желео је да напусти другове, али се плашио самоће. Час их је сустизао, час опет заостајао и некако чудно пратио бистрим погледом све док се нису изгубили у широкој, шумом обраслој долини одакле је почињала планина. После их је бешумно сустизао, бешумно попут сенке која се бешумно по снегу вукла поред њега.

Чопор је напустио долину и застао у једној густој шумици у којој је ноћило јато врана. Ту, на малој и влажној пољани вукови су застали и дуго слушали узбуђено грактање врана. Касније је бели вук угледао своје другове како се пењу уз падину. Пошао је за њима.

Обасјана месечином планина је светлуцала као да је од сребра. Мрачна су била стабла по којима се нахватало иње, као јаме су зјапиле њене долине и клисуре утонуле у снег и оковане мразом. Вуци су загледали падине по којима су најежена стабла личила на људе утонуле у снег. Погледи су им горели. С времена на време би подизали главе и кад би спазили крупне плавичасте звезде и окрутно лице месеца испуштали би тих. пригушен урлик који је личио на псеће прозевање.

Тако су ишли падином док нису стигли до врха. Два стара вука спремала су се да скоче један на другог, а вучица је с времена на време покушавала да завија.

Вођа одједном стаде, окрену се и баци поглед на своје сапутнике. Затим се удаљи и чучну у снег. Вучица стаде поред њега. Стари вукови, савијених репова, почеше да реже један на другог. Чопор направи мали круг.

Бели вук схвати да се тај страшни тренутак приближио.

Кроз црна стабла шуме могао је видети гладне очи својих другова. Вукови су се меркали стојећи на превоју по којем је дрвеће бацало своје мрежасте сенке.

Дрхтећи читавим телом, бели вук се спреми да завија, захваћен снажним узбуђењем које га је заповеднички гурало ка превоју. Поглед му се заустави на једном од два стара вука. Окружен другима, пробадан њиховим погледима, један вук је дрхтао тако снажно да га ноге нису држале и тело поче полако да му пада на земљу. Другови и вучица већ су му се приближавали и одједном скочише на њега.

Бели вук спази како вођа загризе вука за врат и обори га на леђа.

Борба је била кратка. Стари вук се брзо предаде. Његово топло тело раскомадано је за час и свако од његових другова узе свој део.

Кад утолише глад, вукови почеше да завијају. Први је почео црвени. Сагну огромну главу, сави реп и започе са неколико ниских звукова који су се постепено појачавали у хладној тишини планине. За њим се зачу алт вучице. Она је своје завијање завршила главе подигнуте ка небу, са веома тужним призвуком, а одјек је све то поновио још неколико пута.

Бели вук их је пратио док се чопор није растурио. Онда се вратио у долину, прошетао њом и побегао на њене јужне падине где је снег био плићи. За њим се у поље спусти и други стари вук. Само су вучица и црвени вук остали да лутају планином. Током хладних и ведрих ноћи стари вук је слушао њихово завијање и завијао и сам.

И дању и ноћу лутао је бели вук ћутљивим планинама или спавао заклоњен високим стенама одакле се могла видети равница покривена белим, високим сметовима и плавичасти дим, прозиран као магла која је скривала села. Глад га је мучила на смрт и само га је његов псећи нос спасавао у потрази за храном.

Једног мрачног јутра, кад је снег изгледао као димљено сребро, бели вук зачу људске гласове и њиштање коња. Долазили су са дна велике долине где су се посечена стабла црнела као кожуси од мечкиног крзна. Начуљио је уши и опрезно сишао у долину.

Доле, крај саме воде која је жуборила између камења, појавише се два коњаника. Шкрипутање залеђеног снега под коњским копитама било је тако снажно да се вук престрави.

Желео је да побегне, али му је причињавало задовољство да посматра коње који су се с муком пробијали кроз снег. Људи се зауставише на ивици долине. Ту су се задржали неко време, а потом усмерише коње навише, право ка малој пољани која је са свих страна била окружена ниском шумом.

Тек тад бели вук примети да се за једним коњаником вуче нешто ужетом везано за седло. Инстинкт му је говорио да је реч о замци.

Остаде на средини пропланка а јахачи окренуше коње и ћутећи се вратише истим путем.

Вук је дуго стајао на једном месту. Желео је да сазна шта лежи на средини пропланка. да оњуши коњски траг, да види нису ли људи негде успут заборавили нешто што би се могло појести. Из искуства је знао да се тамо где пролазе људи увек може наћи храна. Али му је у кретању коњаника и у њиховом брзом и тихом повратку било нечег сумњивог.

Омириса ваздух неколико пута и, не осетивши ништа, саже главу и упути се у супротном правцу, кроз ретку букову шуму. Ту је било зечјих трагова. Лутао је тамо амо као ловачки пас, на крају нађе зеца, појури га и заборави на коњанике.

Али у подне, кад га је глад принудила да лови мишеве, опет се врати у букову шуму и чу сојке и свраке у долини. Заустави се и ослушну.

Гласови сојки били су све снажнији понекад су били радосни као да је тамо пир, понекад уплашени и промукли, наговештавајући опасност.

Бели вук се упути ка долини и док је ишао над шумом пролете неколико сврака, чак се чуло како секу ваздух. Схвативши да се окупљају око неког леша, спусти се низ брдо, откри коњске трагове и одмах осети мирис свеже одране овце. Мирис је долазио из широке бразде у снегу где су је коњаници оставили за собом.

Мирис овчетине га је излуђивао. Уста му се испунише пљувачком и принудише да се оближе дугачким, црвеним језиком.

Без икаквог опреза он крену ка пропланку, али убрзо застаде и накостреши се. Ушао је у траг вучице и великог црвеног вука. Би му јасно зашто сојке тако уплашено гракћу. Црвени вук и вучица налазили су се у близини.

Осматрајући својим страсно узбуђеним очима вук опрезно крену ка пропланку. Кроз густо, црно грање спази да је снег угажен и жућкаст и да на сред пропланка лежи нешто. У близини је по врховима жбунова чучало јато сврака и сојки. Нису се могли видети ни вучица ни њен сапутник.

Бели вук се опрезно искраде из шуме и још једном зачуђено осмотри цео пропланак. На врху клеке стајала је сојка. Она га спази, али не загракта, већ заћута као да је болесна и као да се сва смрзла. То га још више зачуди. Затим уочи искидани овчји труп. Унутрашњост јој беше извађена. Глава јој је лежала окренута на страну, без очију које беху искључале свраке. С друге стране је у жбуну. простревши се целом својом дужином, непомично лежао црвени вук. Дугачка њушка била му је забодена у снег а ноге чудно савијене. Мало даље виделе су се веђе вучице.

Накострешене длаке, с репом подигнутим навише, бели вук се врати назад и појури кроз сечену шуму, дрхтећи од страха.

Већ је свитало. По тамном, пуном небу шумски врхови изгледали су црње и мрачно непокретни. Јато сврака и сојки ћутећи је стајало са стране. Птице су главе сакриле у своје нежно перје као да су се спремале да заспе. С времена на време јављао би се промукли птичји глас, као да је говорио осталима: "Храбро, храбро!" - али тај дречави глас једва да се чуо.

Те тамне и хладне ноћи бели вук завијао је жалостиво, подигавши своју псећу главу ка тужном небу које се спремало за невреме. Чак се ни одјек није чуо, као да је читава планина постајала глува од мраза.

Емилијан Станев се потврђује као успешан савремени писац романом Иван Кондарев. То је широка епска фреска бугарског живота у драматичном историјском времену после Првог светског рата. Посебну вредност имају његове ране приче везане за живот у провинцији и анималистичка проза која, после Јордана Јовкова, у њему има најзрелијег настављача.

© Емилиjан Станев, 1943
© Мила Васов, Велимир Костов, превод, 1996
© Издателство LiterNet, 12. 06. 2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.