Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

ОРЛОВИ

Ангел Каралиjчев

web

Ветар пирну и зелене ливаде зашумеше као облаци. Два бела маслачка завртеше се кроз ваздух. Зачуђено застадоше изнад откоса, окренуше ка извору и наставише разговор. С друге стране, изнад велике међе, њиве запљуснуше жути таласи. Са закаснелих дивљих макова падали су листови.

Жељо се ослони о косу и загледа у Каљу: много је лепа. Овог лета је као напукли пупољак јабуке. И груди су јој једрије. Јелек их једва држи. Плод. Кожа, изложена сунцу, потамнела је. Руке су јој ојачале. Да му није снаја... Жељо ју је

гледао како, подигнуте сукње, вешто набада сено дворогом дрвеном вилом. Како се. испод кошуље натопљене знојем, савија млади и гипки стас.

Каља осети његов поглед и нагло се окрену. На ведром лицу заигра јој лак осмех. Жељо спусти поглед, стави руку у појас, извади црну табакеру, сави цигару и дуго покушаваше да упали кресиво. Као маслачак, као уздах, из уста му изађе бели дувански дим.

Једна велика плава сенка брзо пређе преко откоса, преко скупљеног сена и потону у сребрно врбово лишће. За њом још брже пролете друга. Каља стави руку на чело, подиже поглед: два орла јурила су се на небу.

- Жељо, види!

- Где?

- Горе: орао и орлица. Јуре се.

- Ко зна, можда су мужјаци.

- Нису.

- Како знаш?

- По крилима: орао има већа крила.

Жељо дуго гледа две птице које су се гониле по небу и као да чује задихано махање њихових крила. Његова снаја се протеже.

- Ох! Жедна сам!

- Да одем да напуним чутуру.

- Иди, али не задржавај се.

Жељо пође ка колима.

- Слушај, Жељо. пожури! Горим. Слушај ово: да смо ти и ја орлови... да обоје имамо крила и да полетимо изнад ливада. Као ветар. Ја ћу бити орлица. Можеш ли ме стићи, орле? Погледај ме у очи. Срамота га. И то ми је мушкарац. Беба. А, можеш ли?

Жељо подиже поглед:

- Шта хоћеш?

- Хајде, крећи, изгорећу од жеђи. Шта се предомишљаш? Лажем те да ти можеш бити орао!

Жељо сагну главу, откачи чутурицу са лотре, спусти се према брду и утону у врбак. Изнад извора рукама је захватио хладну воду и пљуснуо успламтело чело. Срце му је снажно ударало. Шта је хтела снаја?

Жедна је. Трепери. Опасна жена.

- Погледај ме у очи!

Њене очи. Зелене као дубоки вир испред деда Пејове воденице. Горе притајеним пламеном. Као да јој је нека стара чаробница дала да пије из чиније са девет биљака набраних на вилином гумну и она, кога год погледа, очара га. А можда је и тако. Ко зна шта ради баба - Рада - њена мајка. Кажу, виђали су је како гола хода по њивама. Гађали су је - али је метак није хтео. Месец је у мерач скидала. А њен отац - Кањо Циганин - ко зна одакле га је ветар донео у Змејово. Дошао је једног пролећа и почео да ради као надничар код деда -Ивана Хаџије. Почне ли Циганин да ради - нема му равна.

Ишло му је од руке. А недељом, кад узме ћемане, у коло су се хватали и млади и стари. Десна рука му је била мало крива и једне ноћи, када је побегао са деда - Ивановом кћерком, свим Змејовчанима било је криво. Нико није пошао да га гони, јер је криворуки Циганин знао да користи и гудало и нож. Кренули су Делиорманским планинама и три године нико их није ни видео, ни чуо за њих.

Четврте године змејовски печалбари прошли су равном Добруџом и на пољани поред једног села застали су испред циганске черге. Свратили су и имали шта да виде: деда -Иванов зет поправља стару мерицу, а крај њега једно зеленооко Циганче. Са реке им се приближавала Циганка са тестијом: Рада, деда - Иванова. Хаџија им је послао абер да се врате у Змејово, да му пољубе руку: опростио би им. И они се вратише. Довели су и Циганче са шареним гаћицама и зеленим очима. То је била Каља. Деда поп засукао рукаве, крстио га. Жељо га памти као мусаво.

После девет година разви се у наочиту девојку за којом су излудели момци. Да ли је и једна ноћ код ње на прелу прошла без туче? За њено цвеће и ножеви су се вадили увече на бунару. Срећа је хтела Жељовог брата...

Сунце га сачека на ливади, бљесну му у очима и мокро чело одједном се осуши.

Каља узе чутурицу, подиже поглед, затегоше јој се груди. Заиграше црвене минђуше. Поче да пије. Овлажише јој се осушене усне. Жељо се окрену, сагну, узе косу. Руке су му дрхтале као у старца.

Негде на плавом небу вила су се два орла. Можда су очи женке зелене. Како је велики замахнуо крилима, - налетеће на њу и удариће је - и обе ће птице, занете љубавном игром, пасти као камење у жуту раж. Кад би и он могао као орао!

Жељо је заборавио да је оно братовљева невеста и да је брат пазио да ни прашина не падне на њу, заборавио је да она носи на прсту жути бакарни прстен - дар његовог брата.

Ветар је звиждао изнад ливада. Коса је певала. Плави цветови падали су у нереду, издисали. Велики црни биво, који је подигао главу иза гомила сена, гледао је к удаљеној Черкјувској шуми. Пред косачевим очима играли су плави цветићи, крупна Каљина рамена и леђа црног бивола. Коса је шиштала, трава је беспомоћно падала.

Зар не може вечерас? Кад на село падне ноћ и цврчци запевају? Зар не може Жељо да је извуче кроз отворени прозорчић, испод братовљеве руке, док спава. Да је пребаци преко белог коња и удари га:

- Хој!

Залајаће пси, разлетеће се кокошке по њивама и док схвате шта се догодило, он ће утонути у дубоку Неркјувску шуму, где ће топот коњских копита ишчезнути у мекој трави. Целе ноћи летеће на месечини и ујутру, кад се небо зацрвени, зауставиће се на некој пољани и спустиће опијену снију на росну ливаду. Тамо, на пољану, где је некад њен отац раз-

влачио крпљену чергу. Коњ ће отићи да пасе, а он ће се сагнути да види како у зору горе њене зелене очи и загрлиће је као орао женку.

Коњ нека пасе росан!

- Жељо! Жељо!

Занети косац се трже.

- Брзо овамо!

- Шта је?

- Змија! Потрчи! Јао, мајко, како је велика!

Жељо остави косу и потрча. Прескочи откосе, зграби вилу, коју је снаја испустила.

- Где је? - упита косац.

- Ено је тамо. Отпузила је ка виноградима. Велика, велика као вила. Оде под међу! Пођи за мном!

Уђоше у ливаду са травом до појаса. Убрзо их захвати" врућ талас. Опојни мирис биљака и цвећа.

- Полако. Овде гледај. По леђима има црне тачке.

Жељо се сагну, разгрну траву, поче да тражи.

- Нема.

- Иди за мном, мало ниже, тамо где је сено изнад груди... Мора да се тамо сакрила... Хајде, дођи!

И она, окренувши се, погледа га, потрча и сакри се у високом сену.

Жељо је покорно стиже. Дрхтао је целим телом. Срце му је ударало као у добош.

- Где је?

- Овде.

Обоје се осврнуше око себе. Одједном Жељо скочи и зграби је. Почеше да се боре и задихани падоше у сено. Каља широко отвори очи, здраве груди јој се затегоше, протеже руке да га одгурне. Жељо је ухвати за рамена и она се опусти.

Зачу се пригушен шапат.

- Шта то радиш, брат ти оре иза врба?

- Нека.

- Јеси ли полудео?

- Јесам.

И он утону у зелени шум сена, у зелени пламен очију које су га гледале ошамућено.

Зелени цврчак тихо заклопара изнад њих. Угаснуше велике ливаде. Два орла нису била на небу. Били су пали у меку жуту раж.

 


Ангел Каралијчев рођен је 1902. године у Стражици. Умро је 1972. године у Софији. Каралијчев спада у врло плодне писце. Објавио је цео низ књига за децу и одрасле. Писао је приче и ауторизовао приче и легенде из бугарског и страног фолклора. Приче из књиге Раж откривају га као сеоског живота.

Важнија дела: Мауна -Лоа (поема). Краљевић Марко (по мотивима из народних песама), Раж (приче), Дукати (приче), Благо (приче) и др.

 

 

© Ангел Каралијчев
© Мила Васов, превод, 1996
© Издателство LiterNet, 20. 06. 2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.