1.
Дубоко и чисто небо, моја етерична неизбежност,
волим твој лик плаветни и твоју ведру нежност.
И моја душа наличи на твоје плаветнило,
моје широко небо - домовино сунца и буре крило.
У земаљском урлику бескраја ја страдавам и жедно се
губим,
и у своме земаљском страдању тебе сањам и бескрајно
љубим.
А на крају, када све потоне у проклетство и црнило,
небо моје чисто и дубоко, узми мене ти у своје крило.
Христо Јасенов (Христо Павлов Туџаров) рођен је 1889. године у Етропољу. У априлу 1925. године ухапшен је у Софији и ишчезао без трага. Судбина Јасенова је једна од најтрагичнијих у бугарској књижевности. Дело: Витешки замак, 1921.
© Христо Ясенов
© Зоран Вучић - превод, 1996
© Издателство LiterNet, 27.
04. 2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност
јуче и данас"), Белград, 1996.