 |
Издателство |
:. Издателство
LiterNet  |
Медии |
| :. Електронно списание LiterNet |
| :. Електронно списание БЕЛ |
:. Културни
новини    |
Каталози |
| :. По
дати : Март |
| :. Електронни книги |
| :. Раздели / Рубрики |
| :. Автори |
| :. Критика за авторите |
Книжарници |
| :. Книжен
пазар |
:. Книгосвят: сравни цени  |
Ресурси |
| :. Каталог за култура |
| :. Артзона |
| :. Писмена реч |
За
нас |
| :. Всичко за LiterNet |
Како беху тужни моји дечји дани!
Колико је било суза у потаји!
Ту су моји рани снови развејани
и велика бура нада мном се сави.
Ту сам чуо узвик - престани
да идеш и дираш - то су забрањени
плодови љубави - на злој страни
и твоји ће снови бити заробљени.
И данас одлазим у тај сетни град,
у једини дом моје судбине бездомне,
одлазим а утехи сам нерад -
заогрнут велом пустоши огромне.
Црне су ми мисли и тамна је срећа,
па не желим више ничег да се сећам.
Димчо Дебељанов рођен је 1887. године у Копривштици. Погинуо је у Првом светском рату 1916. године крај Демирхисара у тридесетој години живота. Дебељанов је једно од најсјајнијих имена у бугарској поезији.
Дела: Песме, 1920. и Златни пепео, 1924.
© Димчо Дебелянов
© Зоран Вучић - превод, 1996
© Издателство LiterNet, 15. 04.
2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност
јуче и данас"), Белград, 1996.