DAS SCHWEIGEN DER SIRENEN

web

Нас ће сирене ћутањем дочекати,
али како то сазнати када су нам уши запушене?
Пред Ничим ко ће да схвати
душе наше поезијом заслепљене.

Никад се у дому постојања није запевало
и никад нас тамо нису ни позвали.
Безбожничко и бездано небо над нама је било,
усред непомичних океана у тугу смо пали.

Ослобођен традиције и знамења
ниси допустио заборав свог дома.
За тебе није улог прозукли ваздух бола,
нити је земља ослонац сигуран од бродолома.

Нећемо стати на станицама епоса нашег,
ни једна обала није наша лука.
Не надам се у часу док мртвом машем
да ће међ живе да га врати моја рука.

У баштама нашим не певају птице,
сновима нећемо брдо оборити.
Из глувила тачно падамо на лице
у бездан где ћемо због издаје бити.

Из себе да истиснеш глупост неискрену
- у томе се можда састоји сазнање.
Пролазним даровима излишно претрпани,
сред ничијих вода вара нас то стање.

То је непрестано лукавство разума
у знаку сувишне јаве кад се јави.
Скривени и сами узалуд се траже
та чеда даљина несрећних љубави.

Да смо неопрезно занос потрошили нећемо знати.
као да стварно знамо цену откинутог звука.
И никада неће сирене запевати
ниједном Одисеју, или другом ког не чека лука.

© Златомир Златанов
© Мила Васов и Зоран Вучић, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 23.09.2004, № 9 (58)

Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас - тематичен брой), Белград, 1996.