Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
Каталози
:. По дати : Август  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook! Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook  Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Сравни цени с Книгосвят във Facebook! Книгосвят - сравни цени на книги
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Писмена реч
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

"СВЕ ЖАБЕ СУ ЗЕЛЕНЕ, САМО ЈЕ НАША ЦРВЕНА": ГРАФИТИ НА СПОМЕНИКУ СОВЈЕТСКОЈ АРМИЈИ И НА МАУЗОЛЕЈУ

Радост Иванова

web | Збогом диносаури...

Једна од фолклорних појава која је набујала после 10. новембра 1989.г. су графити - написи и цртежи непознатих аутора на зидовима административних и стамбених зграда, пролаза, ограда и др.

Графити, разуме се, нису новина за град, у коме је сваки становник навикао да среће навијање за фудбалске клубове или нове музичке групе не само посредством средстава масовне комуникације, него и преко натписа на зидовима. Још је познатија појава натписа и цртежа по јавним тоалетима који својим нецензурисаним садржајем најчешће изазивају негодовање. Макар и ретко, и у недалекој прошлости сретали су се политички графити - пожељни или одбацивани, зависно од њиховог садржаја. Данас, уз митинге, поворке, штрајкове и друга масовна испољавања протеста грађана, графити су постали стална компонента савременог градског простора. Намењени формирању одређеног друштвеног мишљења, својим атрактивним језиком, они буде емоције и размишљања.

У овом раду покушаћу да окарактеришем графите у Софији, и конкретније - графите на две "вруће" тачке престоничког центра - маузолеју и споменику Совјетској армији. Поштовани као светиње у периоду социјализма, они су се, управо зато, од 1990. до данас, претворили у објекте појачаног интереса од стране аутора графита. Неколико покушаја да се написи и цртежи избришу са маузолеја и споменика само су променили и актуелизовали њихов спољашњи изглед.

Бугарски графити нису били објект проучавања до овог момента1. Занимљива је, међутим, чињеница да су они оставили утисак на неке америчке научнике. Запажајући да написи и цртежи у јавним тоалетима (тзв. латриналије) нису феномен само америчке културе, А. Дандис тврди, како наводи Падни, да су они познати у Бугарској (Пуднеy 1954: 25; Дундес 1975: 189).

У свом истраживању овде ћу се највише ослањати на лична посматрања и снимке од 1990. г. наовамо, посебно на објављене написе и цртеже (Михајлова 1993: 104-109; Елчинова, Рајчева 1991: 22-40), као и на анкету са осамдесет четворо људи, од чега највећи део чине студенти Факултета словенске филологије Софијског универзитета "Св. Климент охридски", као и друга случајно и спонтано изабрана лица оба пола, различитог узраста, различитог социјалног положаја. Анкета има за циљ да, колико је могуће, да најадекватнију представу о односу људи према писању и цртању на зидовима, о односу према самим графитима, њиховим ауторима, објектима тог вида стваралаштва и др. Будући да овде није довољно мишљење аутора, већ је неопходна и објективна тачка гледишта споља.

Маузолеј Георги Димитрова је објект графита од дана када је из њега изнесено и на гробљу сахрањено тело бившег партијског и државног руководиоца социјалистичке Бугарске, тј. од 18. јула 1990. године до сада. Другим речима, то је дан када се тај споменик претворио у бивши маузолеј. То се десило под притиском масовних политичких протеста у време студентских штрајкова и демонстрација, када је у близини маузолеја био саграђен и пародијски град шатора, који су његови житељи назвали "Град истине". Појава графита пратила је сва протестна дејства опозиционе коалиције Савез демократских сила, био је у сагласности са гомилом ђубрета на тргу пред већ бившим маузолејом - израз неслагања са више од 40 година дугом влашћу Бугарске комунистичке партије.

Конкретни догађаји дали су повод и да споменик Совјетској армији постане стални објект аутора графита. Током лета 1993. г. активирале су се снаге које одбацују место тог споменика у центру Софије. Градска управа, подржана одређеним културним и политичким круговима је донела решење да га сруши, налазећи аргументе у његовом тоталитарном карактеру и малој уметничкој вредности. Чак су предузети и први кораци у том правцу изградњом скела како би почело његово рушење. И одлука и практичне мере наишли су на одлучан отпор велике групе софијских социјалиста антифашиста који су запосели споменик и нису дозволили његово обарање. Било је судара "плавих" и "црвених", интервенција полиције и других инцидената који су спречили градску власт да оствари своју одлуку. Од тих дана, међутим, споменик постаје објекат графита - место за безгласни спор и битку без крви између представника два табора Софијанаца, који су постали носиоци два супротстављена уверења.

 

Графити очима анкетираних

Велики бум натписа и цртежа после 10. новембра 1989. у принципу се не ограничава само на маузолеј и споменик Совјетској армији. За графите нема територијалних граница, али у највећој мери они су сконцентрисани у центру престонице, у близини поменутих споменика. Избор тих објеката за исписивање и одржавање графита, разуме се има своју мотивацију, али у односу према том виду делања, друштвено мишљење је оштро подељено. Како бих била ближе објективној истини, овде ћу се позвати на одговоре из анкете у којој су прва два питања имала за циљ да објасне однос према графитима као појави друштвено-политичког и културног живота Бугара данас. Садржај питања је следећи:

"Одобравате ли писање и цртање на маузолеју и споменику Совјетској армији?" и "Зашто то одобравате или не одобравате?" Док прво питање тражи јасан и категоричан одговор "да" или "не", друго има за циљ да образложи одговор на прво питање, па велики број одговора нуди нијансе у одбацивању или подржавању појаве.

Резултати анкете су следећи: На прво питање шездесет осморо анкетираних или 81% је одговорило "не", седморо или 8% - да, а деветоро или 11% је одговорило "да и не" истовремено, што указује на извесну условност у одговору на друго питање. Највећи број анкетираних је дао негативан одговор - двадесет петоро објашњава свој однос према писању и цртању чињеницом да зидови маузолеја и спо-меника совјетској армији нису предвиђени за то, да ти споменици нису одговарајуће место за графите, да графити уништавају њихову фасаду. У нешто више одговора, седам од тих двадесет пет, негативан однос је дефинисан као угрожавање националних вредности, упропашћавање националне гордости, непоштовање сопствене историјске прошлости и др. Шесторо анкетираних налази да то није начин исказивања расположења, осећања, убеђења и др. према одређеном проблему, или да има и других примеренијих начина за то. Тако су усмерени и одговори да су писање и цртање на таквим местима скрнављење (2), вандализам (1), простаклук (2), гнусно (1), вулгарно (1), криво схваћена демократија (1), ниска култура или недостатак културе (9), недостатак васпитања (3), неинтелигентно (1), простаклук или простота (бугарска простота) (7). Релативно велики део негативних одговора (18) се сабира око мишљења да су зграде и споменици са графитима, по њима, ружни. С тачке гледишта пренесене информације један од анкетираних сматра да они не говоре ништа ново. Шесторо људи није дало одговор на друго питање или не могу да објасне свој негативан однос.

Анкетирани, који су дали позитиван одговор на прво питање (седморо испитаника), објашњавају свој однос на два начина. Првој групи се допада што сиви зидови града престају да буду толико суморни, зид исцртан спрејем изгледа свежији или бесмислени споменици "соц-реализма" постају привлачнији. Други начин одражавања позитивног односа имају људи који виде у написаном и нацртаном вид социјалног одушка или политичке споменике схватају као симбол нечег измишљеног што не заслужује да буде поштовано. Други виде у графитима израз бунта, одрицања. Један од одговора тежи да покаже толерантност ка појави, кроз прихватање графита као део културе нашег века.

Анкетирани који су дали одговор "и да, и не" истовремено (деветоро), у оцени појаве најчешће полазе од садржаја самих графита. Они их прихватају када су интересантни и оригинални, када могу да насмеју читаоца или ако цртеж има уметничку вредност. Не прихватају их јер је већина нецензурисана, представља шунд или кич. Осим тога "упропашћавају ентеријер" (вероватно града - Р. И.).

Подаци из анкете показују велику превагу негативног односа према графитима на маузолеју и споменику Совјетској армији. При томе, негативан однос се не заснива толико на одбацивању самих графита колико на позитивном односу према споменицима једног поколења, једне епохе, једне идеје. Независно од њихових високих или ниских уметничких одлика, њихове идејне тежине и односа анкетираних према изнесеним вредностима и идејама, они остају на пиједесталу у очима људи управо зато што су споменици. Као потврду, цитираћемо један од одговора анкетираних којим се детаљно образлаже одбацивање писања и цртања:

"Сматрам да то није начин да човек изрази своја осећања или виђења одређеног проблема. Донекле су мотиви таквог понашања разумљиви, али они не могу да служе као оправдање за такво понашање, тим пре, јер ти споменици имају одређену вредност као израз датих идеја за велики део становништва. Према томе интервенције на споменицима јесу интервенције на идеалима и вредностима немалог дела друштва што је недопустиво у демократским односима које претендујемо да градимо."

У негативном односу према писању и цртању по маузолеју и споменику Совјетској армији садржан је и један други момент, који скоро да није експлициран у одговорима, али који може да се прочита између редова. То је негативан однос према незензурисаном карактеру дела графита, бесмислености других и највише несагласности са садржајем трећих. Тај моменат посебно се добро открива у одговорима "да и не". На питање одобравају ли писање и цртање неки анкетирани одговарају на следећи начин: "Само неки" или "Зависи од тога шта је написано или од начина на који је то написано".

И ту, међутим, треба да истакнем да у већем броју случајева негативан однос одређује објект на коме су графити - маузолеј и споменик. У тим случајевима анкетирани, уопште, прихватају графите на зидовима - "на непретенциознијим местима", на зидовима Нотаријата например, али не одобравају било какво нарушавање споменика културе. У једном случају колебање анкетираног произилази из колебљивог односа према самим споменицима-симболима:

"Не бих заузела тврду позицију. Пре прихватам и тај начин (писање и цртање на зградама-симболима) односа према нашој стварности, позиције - опозиције ка прошлости. Сматрам зграде-симболе и написе на њима за равноправне партнере у области шунд уметности, кича. Немам ништа против њега, то је изузетно сведочанство - знак мишљења анонимне масе Бугара... "

Макар и мали, проценат позитивних одговора о писању и цртању на маузолеју и споменику Совјетске армије је значајан као чињеница. Такво одобравање графита најчешће прозилази из негативног односа према самим споменицима. У том случају не одобрава се толико садржај графита, већ њихова функција - израза протеста, одрицања, бунта. Ево и једног примера који открива патос подршке:

"Одобравам није тачна реч за мене, али да, свиђају ми се, идеја је изврсна, нисам против ни у ком случају. По целом свету срећу се таква места, зидови у великим градовима, код нас је различито, разуме се, и неки се љуте што се пише на та два "здања", али ја мислим да је то чудесно. Израз бунта, одрицања, чак је каткада и леп, нов, маштовит, оригиналан, то је хроника једног поколења. Неки исто тако жале бели мермер, за наружено памћење...Има других, ужаснијих ствари за којима (треба) ронити сузе..."

Функција графита да изражавају протест, одрицање и чак бунт је директно повезана са њиховом улогом "вида социјалног одушка", као што је запазио један од анкетираних. У једном прелазном тренутку, као што је садашњи, деценијама потиснута социјална напрегнутост се ослобађа у размерама већим од нормалних и добија форме необичне за свакодневицу. Поред других масовних протестних исказивања (митинзи, штрајкови, поворке и др.), графити доприносе испољавању утицаја на јавно мнење ради његовим манипулисањем у жељеном правцу.

Зашто су изабрани баш маузолеј и споменик Совјетској армији за објекте графитиста, већ се разабира из неких горе наведених одговора анкетираних. Ради потпуности овде ћемо дати и резултате директних одговора на то питање у анкети. Само двоје анкетираних је одговорило да не зна зашто; двоје допуштају да је избор случајан, а троје није дало одговор. Највећи број анкетираних - двадесет петоро људи или 21% - сматра да избор пада на те објекте зато што су то споменици-симболи, амблематична места, политички објекти: "То су највећи и познати симболи (у архитектури) једне одређене идеологије", "оличење прошлог режима" или "доскорашњи кумири". Друга велика група анкетираних - двадесет троје људи или 19% - налази да су ти споменици згодни објекти за графите зато што се налазе "пред очима друштва" - на јавним, централним, кључним местима, поред којих пролази много људи и сигурније је да ће бити запажени и прочитани. По трећима - једанаесторо људи или 9% - избор је направљен с циљем да се покаже непоштовање, неуважавање споменика. По њима графити "детронизују симболе". Поред тога "...ти споменици су најлакша жртва за људе с ниском културом", код њих се најлакше протестује и они су најлакши објект за жврљање" или "Бивше светиње при евентуалном преврату расположења најлакше бивају наружени. Неки деле мишљење да "су то наметнутни споменици без реалне вредносне симболике за ученике. Постфактум - реванш" или "Неки изражавају однос према споменицима, а други пишу само из простаклука". Блиски по смислу горњим су и одговори осморо људи (7%), по којима избор наведених споменика зависи од времена у коме живимо; од политичке ситуације: "...просто историјско-друштвени момент је одредио и предодредио управо та два (споменика - Р. И.) ". Осталих двадесет анкетираних, или 17% дају различите одговоре, међу којима заслужује пажњу следећи: ти споменици су изабрани, "јер место допуњава идеју и смисао графита"2.

Одговори анкете показују да и маузолеј и споменик Совјетској армији нису случајна места. Они су доиста смештени у центар престонице, али њихова централна позиција пре свега је резултат главног идејног значења у идејно-политичком животу земље у периоду социјализма. Маузолеј је био партијска зграда број 1. Као бивша гробница Георги Димитрова и симбол комунизма та зграда је била доступна само за (бивше) главешине, измериве са покојником, које су примале параде и демонстрације трудбеника. Она је била недоступна за обичне људе који су имали право само да се у одређене дане и сате клањају пред балсамованим телом вође. Совјетска армија, у чију је част био подигнут и други споменик, била је симбол извојеване власти комунистичке партије. Два симбола једне епохе, једне прошлости која је још у зору демократских промена постала предмет одбацивања, заједно с борбом против лидера тоталитарне власти. Борба за ликвидацију тих симбола графитима у суштини је један од облика борбе заузимања центра од стране противника тоталитаризма.

У том смислу графити су део социјалне активности одређених група.

Но ко стоји иза тих кругова?

Поново ћемо потражити одговор међу анкетираним. "Ко су евентуални аутори написа и цртежа на маузолеју и споменику Совјетској армији? " - то је питање на које смо добили следеће одговоре:

Најчешће сретани одговори одређују ауторе графита према узрасту. По тридесет осморо испитаника или 32% то су тинејџери, пубертетлије, ученици, војници, млади људи анархистички "настројени", бунтовни и скептични према свему и свакоме", "млади који се досађују", грнџари (група слична панкерима, прим. прев.) и сл. Четири анкетирана допуштају да то нису само млади људи - "Узраст нема значаја. То је питање менталитета". Један од њих (седамнаестогодишњак), не без осећања хумора одговара: "Пензионери - они су увек незадовољни".

Значајан део одговора одређује ауторе графита с тачке гледишта њиховог културног и интелектуалног нивоа. По двадесет и два одговора или 18% то су лумпени, људи са ниском културом, мало васпитани, примитивни људи, проста маса, пискарала, простаци, глупаци, тупаци, отпаци од друштва, хулигани, магарци без посла... Други део анкетираних - деветоро људи или 8% виде графите и њихове ауторе добронамерније, чак са извесном снисходљивошћу. Они их одређују као весељаке, шегаџије, спадала, "најнеочекиванија лица - најчешће - шаљивџије и усамљеници", мангупи, "људи које воде осећања, а не разум" или "људи слободнији, са мање задршке".

Политички контекст аутора види тринаесторо анкетираних или 11%. По њима, то су "ватрене присталице политичких снага, политички фанатици", "људи који имају нешто против система који је саградио споменике, и на тај начин се свете", "људи који траже начин да изразе уверење, осећања која су дуго времена била свесно потискивана", "људи без посла, али ангажовани због пристраности", "нетрадиционалне групе", националистички настројени, неонацисти, секташи и др. Усамљени су одговори који заступају схватање да су аутори графита "фанови одређених музичких праваца", "људи заинтересовани за графите-уметност", "људи који хоће да се направе важним" и др. Има и случајева да не могу да дају одговор или сматрају да свако може да буде аутор графита.

Као што показује анкета, главна су три показатеља по којима анкетирани одређују ауторе графита на маузолеју и споменику Совјетској армији: узраст, интелектуални ниво и политичка припадност. Младост је неоспорно један од најкарактеристичнијих црта аутора графита. Прво, зато што је младеж најнезрелија и осећа се најнеодговорније према културном наслеђу, као и пред законима земље. Осим тога, они располажу са довољно слободног времена и дозвољавају себи да га расипају, а да им то не оптерећује савест. И на крају, натписи и цртежи које остављају на споменицима су за њих питање личног самопотврђивања. Графити се гледају и читају, одобравају или одбацују..., али у свим случајевима њима је само писање и цртање делатност која их прави "херојима" и уздиже их у сопственим очима. Посебно када су натписи политички - може да се каже да је то и форма социјализације ове младежи, начин њиховог прикључивања политичком животу земље - независно од тога да ли је та форма најсрећнија. Нема сумње да се иза те делатности у много случајева налазе политичке наклоности родитеља, широка породична и школска средина или пријатељи. Ако данас још нисмо дошли до праве информације о тим питањима, та појава има своју аналогију у недавној прошлости. По исказима М. Г. из Софије (старог преко 50 година), када је био мали, учитељи су терали децу да пишу по зидовима "Смрт Трајчу Костову", "Смрт Титу" или да цртају Тита са медаљама и крвавом секиром у рукама. По истом информатору "Исписивање неког (педесетих година) није значило да имаш проблеме са властима. Прогањани су само антикомунистички натписи".

Осим горе реченог, младо доба најчешће се повезује са ниским интелектуалним нивоом, недостатком доброг васпитања или ниском културом. У праву су, међутим, они анкетирани по којима писање и цртање није само питање узраста. У многим случајевима политичка борба добија екстремне форме због којих је могуће допустити да и одрасли људи учествују у том делу. Више графита се појављује у тренуцима политичке кризе, у време одржавања политичких протеста. У том смислу графити су једна од форми протеста - форма која не припада само најмлађим, већ и најстраснијим присталицама политичких партија и коалиција, најзагриженијим и највише оптерећеним злобом и мржњом према социјалистичкој прошлости која их је гушила и мучила. По М. Г. из Софије, Чеси су војевали графитима против инвазије 1968. г. Они су користили зграде око Прашке тврђаве (Пражскý храд), јер су се тамо окупљали Пражани и сви гости Прага. Информатор памти такав напис "Русовé, тáхнéте дому" (Руси, купите се кући). У време демонстрација и митинга, графитима ратују против демократских промена у Русији и одрасли комунисти који не могу да се одвоје од стереотипа старог мишљења, изграђених током више од седам деценија (кадрови виђени на телевизији).

Није увек писање и цртање по зидовима питање ниског културног нивоа. То најбоље доказује кратко саопштење које се појавило у јуну 1994. г. у штампи. У њему се казује:

"Државни законодавац Флориде даће 30 часова друштвено корисног рада, пошто га је скривена камера уловила да маже спрејом зидове на згради у Мајамију.

'Он ће да чисти графите', рекао је адвокат конгресмена Карлоса Валдеса. Његов клијент се сложио на добровољни рад у градској чистоћи, да би се спасао од оптужбе за вандализам коју је спремао суд. Глобу од 1100$, међутим, није га заобишла, као и обавезан курс из лепог владања

Валдес је био снимљен да шара спрејом по згради у којој станује његов непријатељ. Скривена камера је била тамо монтирана пошто су зидови били више пута наружени" ("24 часа" 1994).

Наведени случај јасно говори не само о културном нивоу аутора графита, о његовој скривеној борби са политичким противником, већ и о односу месних власти са сличним појавама. Суд не опрашта поступак, које се сматра за вандализам, независно од тога што је његов аутор личност на високом положају, законодавац САД.

У Бугарској графити у пракси никада се нису сматрали тешким вандализмом, али су увек били објект друштвене осуде. Карактеристичан пример за то је "зид" Нотаријата, који се налази на углу између улица "Граф Игњатијев" и "Патријарх Ефтимије". То место је испуњено написима-порукама легендарном Битлсу Džону Ленону. Сви покушаји да зид буде очишћен су узалудни, јер се сваке године написи обнављају. Како пише Л. Јосифова: "Сада то једва да оставља на неког утисак, али пре седам година на истом том месту гневни милиционери су грдили и сакупљали ученике који су дошли да обележе 8. децембар - дан када је био убијен велики музичар". И не само то, бивши разред госпође Лили Минчеве, који је окачио цвеће на прозор Нотаријата 1986. г., је настрадао због тог "скандалозног" поступка и њиховом разредном старешини било је наложено да брани своје ученике од њихове сопствене комсомолске организације... док се све није стишало (Јосифова 1994: 22).

Док се у том примеру срећемо са традицијом писања графита одређене тематике и на одређеном месту, много су чешће спонтане реакције у вези са неким догађајем у сфери музике или фудбала. То посебно важи за фудбалске утакмице и њихове навијаче који су у јулу 1994. имали многобројне могућности да падају у егзалтацију поводом победа националне фудбалске селекције на светском првенству у САД. Није изостао ни одушевљени напис на "македонском" језику на десној страни маузолеја: "Са Вардара поздрав за Ристу Стоичкова и све наше у Америци Бугаре Битољчане". Тај графит, иако у сфери фудбала, није без политичког значења. Његов аутор, очигледно из Битоља, објашњава радост бугарских суседа из Републике Македоније, који у те дане успона и победа нису закаснили да се идентификују са својом бугарском браћом.

У недалекој прошлости власт је најстриктније пратила написе и цртеже политичког садржаја. Као што је већ споменуто, политички графити који су подупирали власт, били су у извесном смислу и подстицани и подржавани. Потпуно је супротан био однос према графитима усмереним против комунистичке власти. Судске власти су њихове ауторе ислеђивали и санкционисали као дела против народа. У том погледу сродне су и друге земље бившег социјалистичког лагера, а посебно бивша ГДР, чији је берлински зид, који је делио источни и западни део града, био стални објект графита. Писање и цртање на том зиду сматрано је нарушавањем немачко-немачке границе и угрожавање источнонемачког поседа.

Осим тога у том контексту, сви графити, независно од њиховог садржаја, добијали су политичку важност због чега је активност твораца графита била и кажњива. Аутори графита несумњиво су осећали опасност свог делања, а гласине говоре о несрећним људима који су "ишчезавали" пошто су их открили и ухапсили источнонемачки граничари (Стеин 1989: 100).

Како анкета, тако и аналогни примери показују да независно од тога да ли су аутори графита млади или не, да ли је њихов интелектуални ниво висок или низак, у политичкој борби маса, неки појединци се препуштају свом афектном стању и долазе до крајности својим поступцима, прекорачујући норме доброг васпитања и закона о чувању јавног реда.

 

Графитисти и њихове поруке

За разлику од других форми протеста, као што су митинзи, поворке, штрајкови и др., у којима чланови групе личним учешћем показују да се не боје да изађу из своје анонимности и стану отвореним лицем иза својих захтева, писање графита, не само да је анонимно, већ је и нелегално. То је чин политички агресивног понашања (Стеин 1989: 100) који нарушава општеприхваћене норме. Због релативно неанонимног карактера других форми масовног протеста учесници у њима теже да се придржавају општељудског морала и социјалних норми. У графитима захтеви и емоције њихових аутора често су доведени до крајности, јер они сматрају да су анонимни и не носе одговорност за своју активност. На пример, одбацивање једне политичке фигуре или партије везује се за жељену смрт или се употребљавају такве инвективе које су у другим околностима апсолутно неспојиве са друштвеним или личним моралом.

Садржај натписа и цртежа није увек у вези са специфичношћу два споменика и нема увек политички карактер. Напротив, ту се јављају и имена омиљених састава (Дони & Момчил), и фудбалских клубова, и дечји цртежи, и уобичајене латриналије и др. Али чак и ти графити у свом новом контексту добијају ново звучање. Посебно садржај таквих написа као "клозет", "Фуцк офф", "Схит!", цртежи гениталија и др. изједначавају намену маузолеја као гробнице, места вечне прославе вође који оличава социјалистичку Бугарску са функцијом јавног тоалета. Тако њихово значење, сводећи се до значења тоалета, снижава, одриче узвишену семантику маузолеја као бивше светиње и придаје политичку важност графита, независно од њиховог сопственог садржаја. Ипак, на општем фону, латриналије нису толико честа појава, као што се ни политички графити не срећу често у тоалетима (Dundes 1975: 185-186); Reich, Buss, Fein, Kurtz 1977: 189).

Написи и цртежи с политичким карактером количински преовладавају над осталим, због чега им се и посвећује пажња. У овом случају текст је у директној зависности од контекста. Има разлике између графита који су исписивани на истом споменику у различитим временским периодима, као и међу написима и цртежима исписиваним на различитим местима. У том смислу садржај графита на маузолеју се разликује од оних на споменику Совјетској армији.

 

Место за вође

Непосредно после датума када је маузолеј Георги Димитрова постао бивши маузолеј, зидове су му покрили написи и карикатуре од којих су неке биле објављене на страницама часописа "Б’лгарски фолклор" (Михајлова 1993: 104-109). Најуопштеније речено, они се деле на две тематске групе. Једну представљају различите карикатуре Тодора Живкова. Други део графита посвећен је БКП и позивима на њено обарање или са својеврсним карактеристикама партије датим са различитих тачака гледишта. Покушај да буду избрисани графити "првог таласа" довео је до промене изгледа маузолеја. Томе су допринели масовни протести СДС-а у вези са изгласавањем неповерења влади у Парламенту премијера Филипа Димитрова - бившег лидера "плаве" коалиције. Учестали митинзи и друге масовне манифестације СДС током 1993 године, проглашавање председника "црвеним", били су повод за нови талас графита - овај пут усмерен углавном против Жеља Желева. Ти графити и до данас (пролеће 1995 године) формирају спољашњу слику бившег маузолеја. Независно од њихове разноврсности примећују се нека понављања, која, на први поглед случајне карактеристике претварају у закономерне појаве.

Једна од сталних карактеристика маузолеја су графити са именима Тодора Живкова и Жеља Желева. То је објашњиво, као што је објашњиво зашто негде има графита, а другде их нема. "Графити привлаче графите", говори М. Смит (Smith 1986: 101), а имена привлаче имена, ми бисмо додали. Међутим, ваља приметити да постоји избор у привлачењу имена и тај избор је у зависности од категорије "вођа". У овом случају име "вође и учитеља бугарског народа" Георги Димитрова, у чију је славу био саграђен маузолеј, привлачи имена других вођа после њега и претвара маузолеј у место за графите посвећене вођама.

Друга стална карактеристика је унутрашња и може да буде откривена само кроз анализу. То је у вези са маузолејом као гробницом, местом повезаним са смрћу вође и његовим слављењем. Само уклањање балсамованог тела Георги Димитрова из маузолеја садржи у себи елемент одрицања од претходне вредности самих носилаца тих вредности. То је само по себи форма исмевања или скрнављења, макар и не тако јасно изражена. Зато су пак, графити посвећени Тодору Живкову једно јавно исмевање његовој социјалној смрти, његовом паду са места првог партијског и државног руководиоца социјалистичке Бугарске које је заузимао скоро 40 година. У једној карикатури, на пример, Тодор Живков је приказан као спасилац своје партије - нацртан је са високом капом са натписом: "И саве партy" (на енглеском језику). Друга представља бившег лидера са орденима. Трећа га приказује како седи на тоалетној шољи и не одваја се ни на том месту од новине "Работническо дело", органа своје партије (Михајлова 1993: 105-106).

У графитима тог периода није поштеђен ни Александар Лилов, који је кратко време после 10. новембра 1989 до 1990. г. био руководилац БКП. Један од цртежа представља петокраку са насликаним кукастим крстом у њој, а под петокраком је написано име "Вандер Лилов" - перифраза имена Ван дер Лубе - подметача пожара Рајхстага у Немачкој 1933. г. Спајајући презиме лидера БКП са делом имена Ван дер Лубеа, аутор графита у суштини поставља знак једнакости између два имена, чиме упућује пажњу на фашистички карактер комунистичке партије. Поређење фашизма с комунизмом у том периоду било је, тако да кажемо, у моди, тек што је изишла и постала широко популарна књига Жеља Желева "Фашизам" (Желев 1990). У тој књизи кроз анализу фашизма оцртавају се прикривени трагови комунизма. И још нешто - кроз поређење два имена - Лилова и Лубеа - прави се алузија на учешће БКП (БСП) у потпаљивању Партијског дома у августу 1990. г., као и на лудост лидера, која произилази, по аналогији, из лудости потпаљивача. Док највећи број карикатура Тодора Живкова носи незлобиви хумор исмевања и подсмевања, то одбацивање правог председника Желева има много оштрије форме и често је доведено до крајности. Један део графита на маузолеју, а и на околним зградама (на бившем партијском дому и по булевару "Цар Освободитељ") су покушај кратке карактеристике и имају констатујући карактер. Они карактеришу председника истицањем одређене његове црте која га представља у негативној светлости. На пример:

Желев је национални преступник!
Или енглески вид тог написа:
"President" Jelev is nacional criminal"
Желев је црв.
Желев је обрезан3

Графити овог типа носе информацију која одражава поглед на свет једне људске заједнице. Информација није сасвим нова - она је позната у овој или оној форми, другим речима она је продрла и у масмедије, чула се у паролама и говорима на митинзима, демонстрацијама и др. Али само ту, написана у сенци анонимности и нелегалности, она добија своју крајњу форму одрицања. Та информација на зидовима бившег маузолеја, у самом центру престонице и Бугарске, постаје посебно актуелна и важна када је политички живот земље у кризи. Преносиоцима њену истину није нужно доказивати. Она не може да буде оповргнута и у њу нико не треба да сумња, као што нико хиљадама година није сумњао у истинитост мита. У том смислу осмотрени графити се приближавају фолклорним веровањима која су специфичан израз или материјализација мита (Беновска 1994: 28). Слично веровањима они имају морално-нормативан карактер и теже да увере своје читаоце у једно убеђење, једно схватање које претендује да говори апсолутну истину. Осим тога, исписивањем својих дела на централним местима, и на енглеском језику, аутори графита рачунају на најшири круг читалаца и присталица који дају подршку.

Писање графита на енглеском језику има и друге мотиве. Осим уверења да ће на тај начин графити постати доступни и странцима у Бугарској, примећује се и жеља њихових аутора да се придруже пракси масовних протестних покрета у неанглојезичким срединама у којима се основни захтеви и пароле исписују и на енглеском језику. То је, тако да кажемо, њихов "допринос" укључивању Бугарске у Европу, а зашто не и у Америку, мада су правописне грешке у нескладу са нараслим самоосећањем њихових аутора.

Када се графити јављају истовремено са масовним политичким протестима, они се претварају у њихов део. Зато и централно место, које заузимају и моменти врхунаца, у којима се појављују, као и крајња експресивност и доприносе формирању оне емоционалне атмосфере тих манифестација која их приближава сакралној атмосфери обреда. Као компонента једне кризне политичке ситуације, они на свом "језику" понављају информацију која је већ позната из говора говорника, из парола учесника митинга, из масмедија... Можда управо графити, са својим крајностима у захтевима и оценама, уносе ону дозу надекспресивности и надемоционалности која је неопходна да се сигурно преда и прихвати основно саопштење. Фактички, они су својеврсни чувари информације, налик миту, "понављају" је на свом језику, умножавају је на различитим нивоима у систему који, у датом односу, могу да се посматрају као аналогни митовима (Топоров 1979: 43).

Осим истакнутог значаја да дуплирају и допуњавају смисао и патос политичког протеста, графити су носиоци и још једног додатног значаја - управо, да чувају информацију у времену. То јест, масовни протести се гасе, али као што казује латинска пословица "Верба волант сцрипта рестант" ("Речи лете, писано остаје"). Другим речима, графити чувају памћење онолико дуго колико се чувају на зидовима. У томе је управо и њихов самостални значај.

С друге стране, написи и цртежи на зидовима, лишени свог директног политичког контекста - масовних протеста, постепено губе своју актуелност. Са карактеристикама и оценама доведеним до крајности, они најчешће противрече општељудским моралним нормама. Зато их, чак и када садрже информацију коју подржава велика група људи, одбацују као форму изражавања, као језик који није прихватљив за званичну етику.

Међу различитим констативним графитима на маузолеју, крупним словима исписан је на обе стране око врата плави напис који одликује метафоричка форма:

Све жабе су зелене
само је наша црвена.

За разлику од других графита, не помиње се име, али се оно подразумева. У лику жабе закодиран је председник Жељо Желев - поређење је засновано на спољашњој сличности која се открива и у вицевима и у загонеткама и др., као нпр. у следећој загонетци:

- Зашто када Тодор Живков и Жељо Желев држе говоре Тодору Живкову дају чашу воде, а Жељу Желеву - не?
- Зато што ће Жељо Желев да скочи у чашу.

(Зап. М. Б., 40. г., Софија)

Покушај опрезне игре с ликом откривамо и у метафори графичког коментара у листу "Антени" где испод слике две жабе са уздигнутим главама над водом читамо следећи дијалог:

- И ми смо дали нешто политичарима...
- Свака жаба да зна барицу имаш у виду?

(Новина "Антени", 20. април 1994, с. 3)

Јасно је, да је реч о "путујућем" лику који се у метафоричкој или директној форми јавља у различитим усменим текстовима. У овом случају аутор графита рачуна на познавање поређења. Надаље, он "додаје" нову одлику познатом лику - ту да је жаба црвена, што чини лик јединственим и апсурдним. Тако и тај графит допуњава смисао осталих, јер, слично њима, и он констатује "издају" председника Желева "плаве" идеје, његов политички, а следствено и морални "пад". За разлику од других, међутим, овде метафора премешта одрицање из сфере озбиљног у сферу неозбиљног, забавног и смешног.

Друга, по количини, мања група графита на маузолеју су речи или изрази у заповедној форми, који испуњавају функцију позива на деловање или заклињање. Такви су например:

Доле БКП
Избори
Смрт лукавом Жељу
Оставка
Издајник.

Ти графити ни по чему се не разликују од парола избачених у усменој или писаној форми на митинзима, у поворкама и другим масовним протестним манифестацијама. Посебно први - "Доле БКП" - се од најчешће изношене пароле претворио у својеврсни лајтмотив митинга "плаве" коалиције (Иванова 1991: 63-71). И графит, као и парола по садржају је заклињање с негативним предзнаком, клетва која призива уништавање, обарање, уклањање, тада, партије на власти и њених лидера (Иванова 1994: 165-171). Слично класичним клетвама тај графит је експресивна формула одбацивања која у себи носи унутрашње својствен стереотип традиције. И ту, као код парола, тај стереотип потхрањује крајности због чега је одбацивање, најчешће, исказано кроз призивање смрти.

 

"Рат" графитима

Ако се графити типа заклињања ређе срећу на маузолеју, они заузимају водеће место међу политичким натписима на споменику Совјетској армији. Различита је и њихова тематика, која је најчешће повезана са тематиком самог споменика, подигнутом у славу погинулим совјетским војницима током Другог светског рата. Ту се "сударају" два супротна схватања, два односа - за и против хитлерофашизма, изражена у њиховим крајњим формама одбацивања од стране антифашиста и на слављењу од стране неонациста:

Смрт фашизму
Слава фиреру
(март 1994)

Јасно је да је овде реч о дијалогу посредством графита између две поларизоване групе - присталица БСП и СДС. Тај дијалог често налази израз и у боји спреја или боје којима су исписани сами написи. По бојама може да се установи који је од написа први, а који је доцније исписан. Пример за то може да се види на предњем делу споменика где је црвеном бојом и крупним словима написано:

Смрт фашизму
Доле СДС!

Додатно је плавом бојом обрисан напис "Смрт фашизму", а од скраћенице "СДС" другим написом је прецртано прво слово "С", тако да је остало да се прочита само "Доле ДС". Осим тога изнад два написа је нацртан и кукасти крст. Другим речима, одбацивање "Плаве" коалиције се замењује са одбацивањем једне државне институције недалеке прошлости - Државне сигурности.

Аналоган случај је и са графитима на задњој страни споменика, где је до 28. марта 1994. г. стојао напис: "Слава фиреру", исписан црним словима и са свастиком налево од другог реда. Недељу дана касније изглед графита је већ био промењен. Жутом бојом преко старог написа исписан је нов, који је променио стари напис у његово одбацивање:

Слава мом курцу
Нацисти говна

Као што показују примери, сваки аутор графита који улази у "обрачун" са својим претходником, одбацује оно што је било написано. Он, међутим, не прецртава цео садржај графита, већ само један његов део. Остали, непрецртани део постаје основа за нови напис, чији је садржај супротан садржају првог. Два аутора графита користе различите боје показујући жељу да дијалог буде примећен, да се по сваку цену постави нов садржај. За тај циљ користе се и додатни знаци и симболи као кукасти крстови, абревијатура СС, осушени полувенац са црвеном крпом који виси на скелету и др.

Дијалози на споменику Совјетској армији су јак доказ рата без крви између радикалних присталица и СДС; они су сведочанство о потенцијалној напетости у друштву, које тражи одушка и налази га у различитим манифестацијама.

"Рат" графита показује се и као својеврстан наговештај судара и догађаја између присталица БСП-а и СДС-а пред спомеником Совјетској армији 9. маја 1994. године. Тамо су се "црвени" били сакупили на митинг прославе 49-те годишњице победе над хитлерофашизмом, а "плави" су организовали хепенинг, у коме су се изјаснили за демонтирање споменика и сакупљали потписе у подршку свом захтеву. Било је нужно да полиција металним оградама подели два скупа како чарке између њих не би прерасле у истинску битку.

Политички судари код споменика Совјетској армији показали су да графити, макар и одбацивани као форма ниске културе, макар и искључиви у свом садржају, каткада бесмислени, говоре о тражењу некаквог баланса у друштву, изражавају жељу за "регулисањем друштвене правде" (по М. Арнаудову), о успостављању политичке равнотеже у друштву.

Поред свега реченог, војна тематика споменика успела је да изазове и антиратна расположења аутора графита. То се најјасније види на цртежима на постаменту који испуњавају свако слободно место, на све четири стране споменика. Иако и дечији они одају стваралачке могућности једне искусније руке која се цртежима и знацима на свој начин супротставља ратном карактеру споменика. Често сретан знак анархиста, напис "Горчиво", исписан на неколико места на цртежима и познат као призивање љубави и пољубаца новосклопљеном брачном пару у време свадбе, као и називи модерних праваца у музици и састава, може да се сматра за индиректан, дискретнији, али јак глас против рата.

Антиратни смисао цртежа се дешифрује и у једном напису на леђима споменика:

Ја не желим да сам војник.

Није ли све то један закаснели одјек протеста хипија? Или "Горчиво" - својеврсна бугарска варијанта њихове девизе: "Маке лове нот wар" ("Водите љубав, а не рат"). Или можда "Горчиво" не носи неки дубљи смисао? Могли бисмо да претпоставимо да је његов аутор желео да помири две непријатељске групе, да их наведе да се сједине, да се споје као што младенци пољупцем утемељују почетак своје брачне везе. Није случајно што су поред преовлађујуће негативног односа према графитима, на питање: "Говоре ли вам нешто написи?" - неки анкетирани покушали да виде у њима и нешто друго, оригиналније, не само ниску културу: "Феномен цивилизације", "Обележје културе и политике трга", "Закаснели одјек графита на Западу, закаснелу еманципацију, али манифестацију слободнијег духа новог поколења".

 

Закључак

Било да су на маузолеју или на споменику Совјетској армији, графити су знак протеста. У већем броју случајева они су израз искључивог, нискокултурног, лумпенизираног, вандалског протеста. Можда још непотпуно освешћеног, неосмишљеног, можда веома дуго потискиваног и уздржаваног... Тај вид протеста доиста је чекао своје време и место - време масовних политичких протеста, када њихови аутори заузимају своје место у ангажованом политичком простору. То место, међутим, је негде далеко од центра - на периферији... Зато је, пак, у додиру са бившим тврђавама тоталитарне власти. И шта је лакше и неангажованије но да "анонимно" покажеш "моћ" над незаштићеним спомеником или одбаченом партијском тврђавом-гробницом?

У сваком случају графити заслужују пажњу, јер анкета показује да само 24% категорично не обраћају на њих пажњу, док их осталих 76% не избегава зато што су интересантни, зато што се намећу погледу, зато што је немогуће да не буду прочитани...

Графити на Берлинском зиду помогли су његово обарање и после тога, у виду скупих сувенира, били су сачувани за поколења.

Графити на Нотаријату навели су неке разумне и интелигентне људе међу новинарима листова "Стандард" и "Радио 99" да покрену иницијативу за постављање споменика Džону Ленону на зиду ("Стандард" 1994). Идеја је да се споменик довршава годинама... Сваке године 8. децембра. Лет ит бе!

Ред је на маузолеј и споменик Совјетској армији. Али не "то бе ор нот то бе", већ КАКО ДА БУДЕ!

 

 

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА:

В-к "24 часа" 1994. В-к "24 ч а с а", 16 юни 1994 г.

В-к "Стандард" 1994. В-к "С т а н д а р т", бр. 99. 5 август 1994 г.

Елчинова, Рајчева 1990. Е л ч и н о в а, М., Р а й ч е в а, В. Към характеристиката на един вид нови културни явления (Графи-чните текстове от студентската окупационна стачка и "Града на истината") - В: сп. Български фолклор.1990. Но 3, 22-40.

Желев 1990. Ж е л е в. Ж. Фашизмът. С.. 1990.

Иванова 1991. И в а н о в а, Р. "Сбогом, динозаври, добре дошли, крокодили": Политическите митинги и техните лозунги през погледа на фолклориста. - В: сп. Български фолклор 1991. Но 3. 63-71.

Јосифова 1994. Й о с и ф о в а, Л. Стената. - Във в-к "Стандарт", бр. 99, 5 август 1994, с. 24.

Михајлова 1993. М и х а й л о в а, К. Фоторазказ за новото лице на мавзолея. - В: сп. Български фолклор. 1993. Но 4. 104-109.

Топоров 1979. Т о п о р о в. В. Н. Об одном способе сохранения традиции во времени: имя собственнос в мифопоетическом аспекте. - В: Проблемы славянской этнографии. Ленинград, 1979, 141-149.

Беновска 1994. Б е н о в с к а - С у б к о в а . М. Тхе Мyтхологицал ин Фолк Белиефс. - У: Студиес ин Булгариан Фолклоре. Софиа, 1994. 94-110.

Dundes 1975. D u n d e s, A. Here I Sit. - A Study of American Latrinalia. - U: Analytic Essays in Folklore. Mouton, The Hague- Paris, 1975, 177-191.

Иванова 1994. I v a n o v a, R. The Incantation in the Modern Political Life of Bulgaria. - U: The Magical and Aesthetic in the Folklore of Balcan Slavs. Belgrade, 1994,165-171.

Пуднеy 1954. Р у д н е у, Ј. Тхе Смоллест Роом. Лондон, 1954.

Reich, Buss. Fein, R s i s h, W.. V u s s. R., F e i n. E., K u g t z T. Notes on Women's Graffiti. - U: Journal of American Folklore. Vol. 90. April-June 1977. No 356. 188-191.

Smith 1986. S m i t h, M. Walls Have Ears: A Contextual Approach to Graffiti. - U: International Folklore Review. 1986, Vol. 4. London, 100-105.

Stein 1989. S t e i n. M. V. The Politics of Humor: The Berlin Wall in Jokes and Graffiti. - U: Western Folklore, Vol. XLVIII. April 1989. No 2, 85-108.

 

НАПОМЕНЕ:

1. Пошто је ова студија била већ завршена и припремљена за штампу, појавио се кратак чланак Константина Рангочева и Олге Тунчеве: "Графити - покушај анализе" у часописуБългарски фолклор, 1994, 4, стр. 44-48. Он представља покушај класификације графита записаних у периоду 1985-1989. г., као и разматрања њихове локализације на територији престонице. Посебно је драгоцен прилог са графитима које је К. Рангочев записао у периоду од 1985-1988. г. (47-48). [обратно]

2. Неки анкетирани су давали и више од једног одговора, зато општи збир одговора надилази број анкетираних или 100%.

* Прошле године, зграда маузолеја у коме се раније налазило балсамовано тело Георги Димитрова је срушено динамитом уз доста муке, јер је грађевина била солидно направљена. Пре него што је маузолеј срушен, са његових зидова су очишћени графити, да би једно време, до рушења он служио као нужник. Након рушења ове зграде, на месту на коме се маузолеј налазио, било је организовано испијање јевтиног пива (прим. прев.). [обратно]

3. Правописне грешке у графитима су грешке њихових аутора.[обратно]

 

 

© Радост Иванова, 1997
© Дејан Ајдачић - превод, 2000
© Издателство LiterNet, 21. 09. 2002
=============================
Публикация в кн. на Радост Иванова "Збогом диносаури, добродошли крокодили! Етнологија промене", Београд, 2000.