Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
Каталози
:. По дати : Август  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook! Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook  Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Сравни цени с Книгосвят във Facebook! Книгосвят - сравни цени на книги
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Писмена реч
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

БЕЛО - ЗЕЛЕНО - ПЛАВО - ЦРВЕНО: ЗАСТАВА КАО ЗНАКОВНИ СИСТЕМ У БУГАРСКОЈ КУЛТУРИ

Радост Иванова

web | Збогом диносаури...

Ствари су одувек играле прворазредну улогу у ритуалима. Не може се, међутим, рећи да је исти однос према њима у култури у прошлости и данас. "Језик" ствари има наглашен приоритет у ритуалима традиционалне културе. Он је нешто прилагођенији предавању информација од вербалног језика (Бајбурин 1989: 85). Сразмерно ограничен и поједностављен, овај "језик" има своје место и у савремено доба. Због тога је владање језиком ствари подједнако важно за откривање семиотичких аспеката ритуала и ритуализованих појава некада и сада, као и за откривање размене између једних и других.

Разлика у "језику" ствари од ритуализоване културе настаје као резултат различитог приступа процесу њихове симболизације. У архаичним друштвима овај процес на почетку установљава Творац Васељене, а човек само треба да продужи његово дело, да "понавља" акт стварања. Тако процес саздавања ствари улази у општу космолошку схему (Бајбурин 1989: 64). Другим речима, ствари архаичне и традиционалне културе као плод митолошког стадијума људског сазнања, подлежу и лингвистичком, и другим видовима описа. По Ју. М. Лотману и Б. А. Успенском "...предмети овог света се описују помоћу исто таквог света, саграђеног на истоветан начин. Да би опис створеног био адекватно схваћен, неопходно је установити правила идентификовања сличности (Лотман, Успенскиј 1973: 283).

У савременим ритуалима и ритуализованим ситуацијама процес симболизације је привидно једноставнији и у великој мери је потчињен једној претходној конвенцији и условности. У исто време један аналитичан поглед показује да ствари нису тако произвољне као што изгледају на први поглед и да у овом случају делују законитости које могу да се открију само ако се потражи веза са традицијом и особеностима људске психе. Разлике у приступу семиозе код древног човека и савременика произилазе из разлика у односу између човека и ствари. По Г. Франкфорту, тај однос може да буде изражен формулом "Ја - То" и "Ја - Ти".

Однос према првој формули, према научнику, означава научно познавање ствари, док други тип односа претпоставља дијалог између равноправних партнера. Природа, природно окружење уопште, с којим човек улази у дијалог, схвата се као живо биће (Франкфорт 1984: 25). Управо овај однос имеђу човека и природе даје право А. К. Бајбурину да посматра сродност ствари с митом (разумевање као приповедни текст) (Бајбурин 1981: 215-216).

Циљ рада који се излаже је да открије сличности и разлике у семиози ритуализоване ствари у традиционалној и савременој култури. Као објект пажње изабрана је застава. Аргументи за њен избор су следећи. Застава је ствар са високим семиотичким статусом - поседује искључиво знаковни карактер, због чега се појављује само у ритуализованим ситуацијама или при извођењу ритуала. Осим тога, то је ствар која једнако припада како прошлости, тако и нашој савремености.

 

Застава у традицији бугарске свадбе

Не постоји обред у традиционалној бугарској култури у којој застава игра толико важну улогу колико у свадби. То је један од њених најкарактеристичнијих атрибута, поред обредних ствари као што су свадбени колач, свадбено дрвце, китице, венци и др.

Свадба, која је по Е. М. Мелетинском млађи и индивидуализовани ритуал (Мелетинскиј 1976: 267), у исто време је ритуал довољно стар, да не би тражили директан израз социјалних конфликата и њихово решавање у обредима. Веза између њих је посредована митолошким мишљењем с његовим специфичним принципима одражавања стварности, испитиваним и откривеним у радовима низа научника. Као најважнија црта у том мишљењу истиче се поимање природе и друштва у бинарним опозицијама. Еволуција у класификујућој делатности митолошког мишљења довела је до сложенијих просторних модела, по којима се формира и низ обредних ствари. Без сумње, свадбени барјак, као и свадбено дрвце и други свадбени атрибути су обредне варијанте таквог сложеног просторног модела, какво је дрво света. Дрво света или космичко дрво, како пише В. Н. Топоров, је слика неке универзалне концепције, која током дугог времена одређује модел света, људских заједница Старог и Новог света (Топоров 1972: 93). Због тога ће се даља анализа кретати ка откривању семиозе, ка процесу симболизације и његовом односу према свадби као обредном процесу, који треба да преустроји патријархални род у кризном моменту.

Семиоза свадбеног барјака у суштини је процес његовог идентификовања са дрветом света. Другим речима, човек традиционалне културе прави барјак по слици и налик на то дрво. А "слика" и "сличност" су оне митолошке представе и веровања, које је он наследио од својих предака. Када поставља знак једнакости између својих представа и веровања о дрвету света са различитим предметима из природе и реално постојећег света, човек изводи једну врсту класификационе активности. Он успоставља правила идентификације и ствара једну нову ствар, која је, сама по себи, сложен знаковни систем.

Семиоза свадбеног барјака претпоставља низ идентификација, потчињених истим оним бинарним опозицијама којима се описује сваки митолошки знаковни систем. Вертикална трочлана структура дрвета света например, састављена од доњег, средњег и горњег дела (корен, стабло, врх), веома јасно организује структуру барјака, у коју улазе барјактар (као доњи део), прут са платном (у средини) и биљни украс са воћком (на врху). Хоризонтална структура дрвета света, која је најјасније изражена у вези са средњим делом или стаблом дрвета, пројектује се на платно барјака и његову боју.

Поистовећење барјактара са корењем дрвета света је једно од основних сличности које су у основи семантике свадбеног барјака. Барјактар у свадби најчешће постаје девер - млађи нежењен брат или братучед младожење.

Потреба постојања родбинске везе и сам њен карактер најбоље се види у старинским варијантама свадбе у Западној Бугарској, где улогу барјактара испуњава стари сват (старојко). Ово обредно лице, по мени, заслужује посебну пажњу, јер задржава неке архаичне црте. На првом месту је природа његовог сродства са младожењом. Карактер сродства не може да се сматра случајношћу, јер представља једну од најтипичинијих црта у структуирању свадбе. Стари сват је рођак младожење - он је његов ујак (брат његове мајке), зет (сестрин супруг) и др. Као рођак младожење, стари сват, међутим, никад није крвни сродник његовог оца. Ако је ујак момка, његова веза са оцем је само по сватовској линији, тј. преко мајке. Покровитељство мајчиног рода, и конкретније - ујака (авункулуса) над сродником је реликтна црта присутна је код многих народа у прошлости, али и данас (Генчев 1974: 100).

Као неодвојиви део обредног лица свадбени барјак, фактички, симболички "понавља" његову посредничку улогу. Њега прави стари сват или га као последњи добија у дому младожење. С њим он предводи свадбену поворку до невестине куће, где га спаја са барјаком невесте и носећи ту двојну заставу, одводи младенце у нови дом. Тако се стари сват имплицитно повезује са барјаком, улази у његову семантику и постаје израз двојства свог и туђег рода, сродног и несродног, мушког и женског.

У улози старог свата откривају се и друге архаичне црте, али овде је довољно истаћи да се као старији рођак и најважније обредно лице у свадби западних Бугара, стари сват, у суштини јавља као посредник између рода младожење, укључујући његове мртве и живе чланове, и младог брачног пара који продужава овај род. После примања хришћанства, као једини представник младожење признаје се кум, а улогу старог свата као барјактара започиње да испуњава девер или ређе кум. Снижавање нивоа по линији родбинске хијерархије, изражено у замени старог свата девером, у суштини не противречи принципу посредовања. Као што је било споменуто, за девера се бира брат или братучед младожење који треба да има живе родитеље. Он, макар и посредно, преко својих родитеља, остварује везу младе породице са мртвим и живим представницима рода. Барјактар као обредно лице које носи барјак, долази да замени прекинуту везу одсеченог дрвета, које служи као дршка барјака са његовим коренима и да успостави нову, социјалну везу са родом и родбинским прецима. Другим речима, барјактар скреће семантику свадбеног барјака ка коренима рода и формама покровитељства над новоствореном породицом. Веза са ујаком, а одатле и са мајчиним родом, говори о већој архаичности. Учешће млађег брата или братучеда у свадби као барјактара означава само покровитељство рода, које у патријархалном друштву јесте покровитељство очевог рода.

Иако је структуирање свадбеног барјака као семантичке целине непотпуно и нејасно без барјактара, ипак основна семантика је усредсређена на саму ствар. Зато је друга сличност, сличност између стабла дрвета света и дршке барјака. При овом поистовећивању спроводи се идеја о смисаоној аналогији између представа Бугара о митолошком моделу, с једне стране, и патријархалног рода, с друге.

У већини случајева за дршку барјака се изабира прут од дрвета одређене тврдоће и чврстине. Осим тога дрво треба да буде право и дугачко. Врсте дрвећа које одговарају тим условима су буква, дрен, клен, јасен и др. У другим случајевима, дрвеће од којег се прави барјак треба да буде плодно, због чега се избор прави између јабуке, крушке, шљиве, дуње и др. Првенство у плодности међутим увек се даје јабуци. Можда управо због тога семантика плодности се најјасније експлицира кроз врх барјака, на који се забада јабука или друга воћка.

Прут и јабука заједно повезују тврдоћу, чврстоћу, животну силу уопште, са плодношћу. У том смислу оне су у односу "мушког" према "женском". Овај однос се подржава и формом самих предмета, као и преовладавајућим граматичким родом коришћеног дрвета. Тако и ту откривамо уграђену идеју о образовању породице. С друге стране, као део дрвета света, плод метонимијски замењује само дрво. При том, у свадбеном барјаку фигуришу два дрвета: једно је представљено прутем, носиоцем мушког принципа, а друго - плодом, носиоцем женског принципа. Тако спајање прута и плода језиком обреда "понавља" мит о стварању првог људског пара од два дрвета (Топоров 1980: 397). То значење је још јасније изражено у случајевима када у свадби има два барјака - мушки и женски, и сваки од њих је одговарајући симбол младожење и невесте. Тада свадбени барјак добија свој завршни вид после везивања једног за други као знак остварења брака. Осим тога, као што казује В. Н. Топоров, у слици двојног дрвета и одговарајуће у двојним плодовима је садржана идеја изобиља, вишег степена плодности (Топоров 1980: 397).

Плодност није једино значење плода. Веома често јабука је позлаћена (облепљена вараком - танким листићима злата - прим. прев), јер златаста боја симболизује вечност, светлост огња (Аверинцев 1973: 46, 49). Постављена на врх свадбеног барјака, позлаћена јабука одговара космичком врху, где је небески огањ - сунце.

Симболике вечности тиче се и зеленило украса на барјаку, Најчешће коришћена зимзелена биљка јесте бршљен. Од цвећа обично се употребљава босиљак - свеж или током зиме сасушен. Његов пријатан мирис се чува чак и у том стању због чега је он у народу изједначен са зимзеленим биљкама. Зеленило и цвеће свежином и трајношћу, и зеленом бојом, додају нову дозу вечности и непролазности симболици осталих компонената свадбеног барјака.

Хоризонтална структура дрвета света је пројектована на други основни део барјака - његово платно. Оно се карактеризује четвртастим обликом и комбинацијом црвене и беле боје - знаковима који одређују барјак као атрибут свадбе, или конкретније - свадбене поворке. Његово значење се најбоље експлицира у процесу његове израде, која прати ток свадбе. Формирање брачног савеза у патријархалном друштву претпоставља активност младожењине стране и његовог рода. Она се испољава у кретању свадбене поворке коју предводи барјактар са барјаком до девојчиног дома, преузимању невесте и њеном одвођењу у дом младожење. Због тога, пре поласка свадбене поворке започиње и прављење свадбеног барјака у дому младожење са постављањем црвеног платна преко прута. Процес прављења се продужава и код невесте, где се под црвеним платном и поред њега качи бело платно. У другим случајевима црвеном барјаку младожење присаједињује се готова бела застава невесте. Та најраспрострањенија варијанта недвосмислено повезује црвену боју са младожењом, а белу са невестом. Веза црвене боје са мушким принципом и беле - са женским на први поглед као да противречи универзалним класификацијама боја, по којима се црвена боја обично тумачи као боја женске крви (менструалне, порођајне и др.), а бела као - мушка оплодна сила (сперма), здравље и власт и др. (Тернер 1983: 81-83). Ствари се, међутим, разјашњавају када се се обрну у оне варијанте заставе, у коме платно није изгубило своје значење предмета обредног одела младожење. Такав је случај, например, када се мушки барјак прави од црвеног појаса мушкарца, а женски - од беле прегаче или пешкира који испуњава функцију беле прегаче. Та појава није случајна, није касна трансформација добијена заборављањем смисла. Она произилази из бинарне структуре свадбене ношње младенаца, комбинације белог и црвеног, називане мартеница. Нешто више Г. Михајлова одређује венчани костим невесте као "велику мартеницу", у којој бела и црвена боја улажу своју моделативну улогу у његов смисао (Михајлова 1981: 63). Међутим, место те две боје у ношњи невесте и младожење је различито. Код невесте црвена боја је повезана са горњом половином тела (црвени вео, црвена хаљина, црвени кожух и др.), а на доњем преовладава бела (бела прегача, бела кошуља/сукња).

Код младожење је обрнуто - на горњој половини тела преовладава бела боја (бела кошуља, бели пешкир), а на доњој половини је црвена боја (појас). Постаје јасно да се специфика боја на барјаку формира према стварима и бојама ствари које су повезане са доњом половином тела или органима плодности оба младенца. Обредно прављење барјака у суштини је процес симболичког свлачења младенаца, скидања њихових делова одеће (појас и прегача) са доње половине тела. Даље обред илуструје процес обртања вредности, када горњи делови мушкарца и жене и одговарајуће боје остају доле, а њихови доњи делови, метонимијски представљени одговарајућим деловима одеће и уздигнути на прут барјака, заузимају горњу позицију. Њихово сједињавање на врху барјака "понавља" амбивалентност свадбене ношње и означава стварање породице, схваћене као обнављајуће силе, као симбол плодности.

Наведене мисли потврђују и нека веровања и животни поступци Бугара повезани са појасом и прегачом. На пример, у Југозападној Бугарској верују да ако мушкарцу падне појас, родиће се дете (Иванова 1984: 162; Иванова 1987: 82). Белу прегачу су у Бугарској носиле само девојке и удате жене, до 45-50 година, тј. она је била део одеће жена само у периоду њихове плодности (Михајлова 1980: 66).

На крају, процес спајања барјака експлицира се кретањем свадбене поворке, коју води барјактар са црвеним барјаком младожење. Та поворка је слична наступању силне војске која треба да надвлада противљење девојчиног рода и да насилно одузме бели барјак невесте. У том смислу црвени барјак младожење симболизује агресију код мушкарца усмерену на проливање девичанске крви невесте, а предавање белог барјака невесте је знак за предавање жене под покровитељством мушкарца и прелаз у родност и плодност. То значење потврђују случајеви у којима, ако се у време прве брачне ноћи покаже да је невеста дефлорисана, другог дана свекрва јој скида белу прегачу (футу) и у њој износи ђубре пометено из собе младенаца (Михајлова 1980: 63).

После свршетка свадбе, барјак се уништава, а предмети и њихова својства задобијају првобитне семантичке особености, тј. бела боја заузима своје месту у низу на мушком, своје, високо, небеско и др, а црвено - на женском, туђем, ниском, земаљском итд.

Вертикална структура свадбеног барјака добија следећи вид. У његовој основи је родовски посредник (стари сват или девер) - обједињујућа карика мртвих и живих представника рода. Над њим се уздиже прут са заставом, који носи симболику чврстоће, животне силе и плодности рода. На врху је златна јабука (или воћка уопште), која симболизује потомство које осигурава вечност, непролазност људског рода. Хоризонтална структура, изграђена од атрибута младенаца или њихове апстракције - црвено и бело платно - представља присаједињење нове породице старом родовском корену - јединој форми живота и бесмртности у патријархалном друштву.

Аналогија свадбеног барјака са дрветом света актуелизује митске представе о животу, из кога избија животна сила, бесмртност, вечност у природи и друштву, нераскидива веза и хармонија између природне и социјалне сфере живота. У том смислу свадбени барјак је обредна варијанта дрвета живота (Топоров 1980: 396).

У сфери природе вечност је изражена кроз природне компоненте барјака, коме се приписују космичке размере. Последње су уметнички претворене у песме које се певају у моменту његовог прављења и представљају га као дрво високо, које је забило врх "ју видно небо", с гранама "до чрна земља", "Ц'фнало бел-червен трендафил, вр'з е вр'зало златна јабалка" (Маринов 1892: 73-74).

Компоненте из сфере културе (пешкир, прегача, појас и др.) уносе конкретизацију у значење дрвета живота, када га претварају у дрво рода, у симбол патријархалног рода. У центру родовског дрвета су атрибути младенаца. Под њима је барјак - веза између покојних и живих представника рода, који прате поход младожење за невесту. Над њима је плод - потомство.

Процесуални карактер свадбеног барјака ствара услове за још веће "прецизирање" семантике у одвојеним етапама његове припреме. Када су на свадби два барјака или када израда барјака започиње у дому младожење а завршава у дому невесте, његов првобитни облик корелира са младожењом, постаје његов симбол. Барјак који се прави код девојке, до његовог спајања са момковим, је симбол невесте.

И тако, свадбени барјак је и дрво живота, и дрво рода, и симбол младожење, и симбол невесте. Разноврсност у нијансама не треба да нас изненађује, јер то је једна од основних намена симбола у оквирима смисаоне целине, каква је у овом случају свадба.

Моделовање свадбеног барјака према космичком дрвету установљава неке принципе који се прате у великој разноврсности варијаната.

На првом месту сакупљањем ствари, патријархални Бугарин, обликује значење новог обредног предмета - свадбеног барјака - по митолошком моделу, потчињеном принципу превладавања опозиције "мушко-женско" и симболичном сједињењу младожење и невесте. Другим речима, у свадбени барјак је уграђена идеја о стварању брачног споја, најјаче изражена повезивањем беле и црвене боје.

Друго, кретање свадбене поворке се симболички поистовећује са митолошким преласком из стања космичког реда ка космичком хаосу, експлицирано и кроз обртања ствари, одговарајуће боје, које добијају нова значења. Црвена постаје знак не само мушкарца, већ ниског код мушкарца, његове снаге и агресије, а бело - високог код жене - плодности и њеног предавања под покровитељство мушкарца.

Треће, моделовање свадбеног барјака, иако се придржава митолошког модела, подложно је једној сталној тенденцији ка апстраховању значења саставних компоненти. На рачун изгубљеног облика ствари веома нараста улога боја. Боје обухватају симболику ствари и постепено усмеравају на себе целу идеју брака.

 

Бугарска национална застава

Ако отворимо било који речник или енциклопедију, видећемо да је одређење заставе начињено по принципима савременог дескриптивног знања и садржи два основна момента. Први је њен опис као ствари, који у предњи план истиче платно и његову боју (или боје). Други момент наглашава симболичко значење заставе - то је симбол или амблем неке групе људи - националне, војне, партијске или професионалне.1

Како дефиниције, тако и пракса, показују да су боје заставе, форма, размере и др. питање условности и договора, који прихвата одређена људска заједница: држава, партија, организација и др. Као најбољи пример за реализацију таквог договора је државна застава, што је од највећег значаја за бугарску историју и културу од ослобођења Бугарске од турског ропства до наших дана.

Изглед бугарске државне заставе први пут је званично одређен Трновским уставом, усвојеним 16. априла 1879. године у Трнову. У чл. 23. Устава говори се: "Бугарска народна застава је тробојна и састоји се од беле, зелене и црвене боје, постављене хоризонтално" (Устав 1879: 7). Овај јасан и категоричан текст не објашњава зашто су творци првог бугарског устава прихватили ове боје за државну заставу и зашто су их поређали овим редоследом.

Постоји низ покушаја да се објасне три боје на бугарској застави и њихова веза са претходном традицијом, сазданом у националослободилачком покрету у бугарским крајевима током 19. века. До средине 19. века бугарска тробојка је фактички непозната, а заставе бугарских револуционара пре тога су биле једнобојне - зелене и црвене, а једна песма коју је записао велики бугарски песник-револуционар Христо Ботев, говори и о белим заставама:

Изашла је бела Рада
На планину на ројнину,
Та побила три барјака:
Први зелен, други црвен, -
А пак трећи бело сукно,
Бело сукно голубово..

(Клинчаров 1940: 15, 27)

Појава прве бугарске тробојне заставе је повезана са именом познатог истраживача народног живота и револуционара Г. С. Раковског.

Она је била направљена 1862. г. од свиле и била је зелена, бела и црвена са златним лавом на зеленом пољу (Кузманов 1971: 187-188; Трајков 1974: 238). Тробојну заставу оставио је војвода Филип Тотјо, али је редослед боја на његовој застави био обрнут од реда на застави Раковског, тј. црвено, бело и зелено. Од тада има података и о другим заставама аналогним наведеним, са црвеном бојом на врху (Стојчев 1941: 7).

Прву тробојну заставу - прототип националне бугарске тробојке је сашила је Стиљана Параскевов у Браили у предвечерје Руско-турског рата 1877-1878. г.2 Мотиви за слагање боја у низу бело - зелено - црвено и до сада су остали недовољно разјашњени. Претпоставља се да је у израду заставе уграђена идеја о сродности са руском заставом (бело - плаво - црвено), јер је отац споменуте девојке, Ив. Параскевов, био русофил (Стојчев 1941: 18). У том распореду сам Параскевов је дао следеће објашњење: "Бело ће да буде горе, јер 'Бело' и 'Бугарска' започињу словом 'Б'. Чим је бело горе, то значи да ће и Бугарска бити горе, у смислу да ће се ослободити..." (Стојчев 1941: 18).

Тробојка установљена Трновски уставом 1879. г. потврђује се и чл. 97 устава који је усвојила Велика народна скупштина 4. децембра 1947. г., а лево на белом пољу поставља се грб Народне републике Бугарске. Нешто касније, 1967. г. законом се одређује симболика непромењене тробојке. По закону бела боја симболизује мирољубивост, трудољубивост и друге врлине бугарског народа; зелена - везу државне заставе са заставом бораца за национално ослобођење, плодност бугарске земље и љубав народа према домовини; црвена - победу социјалистичке револуције у Бугарској и спремност бугарског народа да брани њена достигнућа (Закон 1967: 1-2). Даље је детаљно описана и симболика сваког од елемената грба: зупчаник и житни класови, лав, небеско-плава боја поља и црвена петокрака. Други закон, 1975. г. делимично мења грб и његову симболику, али застава остаје непромењена (Закон 1975: 5). Последњи устав из 1991., узимајући у обзир традицију, прихвата исту тробојку за државну заставу, али скида грб, не замењујући га новим.

Прво питање које се поставља је зашто се после једнобојних застава бугарских бораца за национално ослобођење у другој половини 19. века код Бугара појављује тробојка. И друго, зашто управо бела, зелена и црвена боја постају основне боје на бугарској застави.

Није искључено, као што дозвољавају неки аутори, да су на појаву тробојке утицале заставе Велике француске револуције (1789) (Клинчаров 1940: 22). Цео 19. век и посебно шездесете и седамдесете године за Бугаре су период широког народног буђења, период појачане револуционарне делатности коју прате уздизање парола и стварање застава, амблема, знакова, униформи и др. (Стојчев 1941: 17). Њихови аутори и носиоци су угледни прегаоци Бугарског препорода. Независно од туђих утицаја и моде у овом специфичном стваралаштву, аутори првих тробојки несумњиво су били чврсто везани за свој народ, и сами су имали естетско-психолошке црте традиционалног Бугарина, а већина од њих су били добри познаваоци народне старине. Зато неће бити претерано ако се каже да порекло тробојке има своје корене у традиционалној бугарској култури, у њеном односу према шареном, разнобојности, који је у углавном формиран кроз обреде (Петканова 1982: 13-27; Петканова 1983: 3-18). Ту је неспоран најјачи утицај свадбеног барјака и његове палете боја, коју чине бела и црвена боја платна. Обредни избор боја се појачава и разноврсношћу боја у заставама бугарских хајдука и револуционара с краја 18. и почетка 19. века, које су, иако једнобојне, биле у истој палети боја: зелено, црвено и бело.

Нема сумње да се црвена и бела боја, које представљају апстрактно развијену црвену мушку и белу женску одећу на свадбеном барјаку, укључују директно у националну тробојку и као боје, и као њихова комбинација. Посредније је укључивање зелене боје. Независно од тога што ова боја постоји на свадбеном барјаку у виду вечно зеленог биља, ово биље је прилично касно, и то само у неким крајевима Бугарске, замењено зеленим платном. Ту пре може да се претпостави обрнут утицај - националне тробојке на свадбени барјак (Иванова 1984: 62; Иванова 1987: 27). Директнија веза, у овом случају, постоји између зелене боје на националној застави и зелених застава бораца за национално ослобођење, које су преовладавале међу разноврсним једнобојним заставама. Гора и планина, у којима су они проводили свој живот од раног пролећа до касне јесени, су предодредили и њихово давање предности зеленој боји - боји живе природе или живота уопште. Избор ове боје појачава тада још жива представа у традиционалном мишљењу Бугара о изради барјака по моделу "чудног" дрвета. У том смислу може се тврдити да је, макар и посредно, зелена боја на националној застави повезана са биљним украсима на свадбеном барјаку, као и са представом његовог митолошког пралика.

О сличности између националне и свадбене заставе говори и распоред боја. Већина застава, позната од средине прошлог века су са црвеном бојом горе, као и на свадбеном барјаку. И у једном и у другом случају, црвена боја се одређује као главна симболика акције, борбе, агресије, крви. Њено постављање на врх заставе бораца за слободу, у главни, горњи положај, означава јасну спознају њеног значења. Њено уздизање било је знак за сакупљање, обједињавање и започињање активних дејстава, почетак напада и борбе против туђина, непријатеља. Чак и када је Уставом (1879) већ био установљен редослед на националној тробојци са белом бојом на врху, постојала је пракса, у време рата, да се бугарска застава окреће, тј. да се тробојка поставља са дршком са црвеном бојом на врху (Стојчев 1941: 8; Енциклопедија 1981: 748). Одатле, обрнутним путем стижемо до закључка да постављање беле боје горе, на уставно усвојеној тробојци 1879. године није случајно. Ту није реч о некритичком прихватању овог редоследа боја у једном моменту када је Бугарска започела да изграђује свој статус самосталне независне државе. Бела боја, која се у свим културама једнозначно повезује са позитивним начелом, у бугарској застави се поставља горе, да означи мир који наступа после рата за Ослобођење, добробит, силу и моћ; национално достојанство и моралну чистоту. Он се претвара у знак животности и дуговечности бугарске нације. Тако црвена и бела боја улазе у националну тробојку као спој два супротна стања државе - стања мира и стабилности и стања националне кризе и рата. Постављена у доњи положај, црвена боја изражава спремност да се заштити мир и целовитост бугарске нације, државног суверенитета. Зелена боја као боја живота симболички разграничава, дели мир од рата и уписује се имплицитно у симболику оба стања, у стање мира она улази са значењем живота и вечности, а у стању рата - са вечном живом спремношћу за очување мира.

Правно-нормативна симболика закона из 1967. г., у неким аспектима се приближава својим значењима тек исказаног тумачења, али садржи и покушај да се веже са неким произвољним значењима. Постоје тенденције, на пример, за њено повезивање са социјалистичком идејом, при чему се значење црвене боје своди на знак победе социјалистичке револуције у Бугарској и спремност бугарског народа да брани њена достигнућа - значење које није издржало време. Одбацивање комунизма и пут ка демократији вратили су Бугарима општељудске вредности заставе и њеног значења. Ово је неспорни доказ снаге културно-психолошких стереотипова, наслеђених традиционалним мишљењем и преношеним од поколења на поколење, чак без јасне свести о њиховом смислу.

И на крају, постављање грба на државну заставу, који симболизује основне политичке, економске и социјалне силе, је својеврсно "прецизирање" претерано апстрактних симбола боја, њено сужавање и објашњавање. Кроз изглед ствари представљених на грбу, постиже се она семантичка пуноћа заставе, кроз коју она функционише као знаковни систем. На фону стабилне тробојке најчешће је мењан грб. Није случајно грб социјалистичке Бугарске био скинут после 10. новембра 1989. г., а више од пет година покушаји да буде усвојен нов грб остају без успеха. У годинама транзиције у којима живимо, лествица вредности је побркана и нестабилна. Нестабилност у политици, економији и култури показује свој утицај на установљавање симбола-предмета и њиховог распореда на грбу. Избор и градирање симбола може да се постигне само после уношења јасноће у трајне тенденције и вредности за један, макар и ограничен, али дужи период друштвеног развоја. До доласка таквог периода недостатак грба на бугарској тробојци ће бити индикативан за стање прелазности и нестабилности у свим сферама друштвеног развоја.

И тако, правно-нормативна одређеност тробојке и организација боја на бугарској националној застави није произвољна. Туђи утицаји, мода, одушевљење социјалистичком идејом, случајности и др. не могу да буду искључени из семиозе, али главна је улога културно-психолошких стереотипова. Национална застава није копија било које заставе (свадбене, револуционарне итд.), али она се појављује и формира као знаковни систем у вези са бугарском културном традицијом и њеним односом ка комбиновању боја. С једне стране, то је гаранција за њену постојаност и стабилност, а с друге, могућност да се постављају и мењају грбови, амблеми, написи и др. ствара услове за промену значења, за њихово ограничавање или ширење у зависности од политичког, економског и културног система. У том смислу национална застава је носилац бугарске културне традиције и истовремено с тим је производ свог времена.

 

Партијске заставе

Слично националној застави и код партијских застава семиоза је далеко од директног поистовећења с митолошким представама и веровањима. Зато и сам процес израде нема оно значење за семантику саме заставе, као код свадбене, на пример. Ту је главна улога боја, које постају центар целог смисла.

За разлику од националне заставе, где се семиоза одвија као процес сједињавања боја-симбола, код партијских застава тај процес је супротног смера. Он циља да ограничи и издвоји једну-једину боју, у коју се улаже главна идеја партије. Иако је и ту реч о договору при избору боја, треба одмах да подцртамо да тај избор ни у ком случају није произвољан. Он је ограничен неким оквирима, постављен је у одређене зависности.

На првом, макар и не најважнијем месту, је традиционално осећање боја Бугара, које се испољава у избору боја и њиховој симболици у вези са универзалним класификационим схемама и њиховом рецепцијом. Стереотипови у коришћењу боја без сумње су незаобилазни у било којој сфери живота, укључујући и партијски живот.

На другом месту, то је зависност партија једне од друге. Уколико су више супротстављене по идејама, утолико се и боје на њиховим заставама бирају тако да се разликују и контрастирају. У том смислу има значење и хронологија стварања партија. Тј. свака следећа партија се прилагођава претходним, које су већ створиле своје знаке и симболе.

На трећем месту, више него код националне заставе, улогу игра туђи утицај. Он долази из међународне заједнице партија, јер је и настанак партија у извесном смислу процес међународног утицаја и сарадње.

Овде предложена анализа нема за циљ да обухвати све партијске заставе. Наша пажња биће усредсређена на семиозу застава које се најчешће намећу погледу на масовним политичким скуповима у наше дане и чији носиоци су главни у политичком животу земље.

После дуготрајног периода тоталитаризма и једнопартијског система, са масовним протестним покретима, од 10, новембра 1989. г. започео је и процес настајања партија: стварање једних, обнова других, промена трећих. Заједно са идејама, оне су утврђивале своје присуство и симболима: заставама, амблемима, знацима и др. Независно од партијске многообразности, барем у почетку, заједничко свим новонасталим или обновљеним партијама било је супротстављање БКП-у. То је веома брзо довело да стварања СДС као коалиције партија и успостављања двополног модела са одговарајућим супротним знацима и симболима у политичком животу Бугарске.

Како полазимо од двополног модела партија у савременом друштву, започећемо анализу са партијским заставама једне стране пола - БСП, која је дошла до тог имена пролазећи кроз етапе БРСДП, БКП (т.с.) и БКП. Ово је нужно и због хронологије ствари, која, као што смо споменули, сама по себи утиче на процесе у формирању знакова.

Не подлеже сумњи да је црвена боја ове партије једна од стереотипних боја, која је основна како на свадбеном барјаку, тако и у националној застави. Даље, црвена боја, корелира најчешће са крвљу, апстрахује се и преноси на догађаје и идеје, остварене кроз проливање крви. Још на крају прошлог века, при оснивању првих месних организација БРСДП стварају се прве црвене партијске заставе. По званичном објашњењу њихова боја је узета са заставе Париске комуне 1871. г. (Енциклопедија, II 1981: 749). Са идеалом стварања једног новог света по моделу Париске комуне, бугарски социјалдемократи оног времена су користили већ готове, створене симболе. На тај начин застава новоформиране партије се удаљује од стереотипа традиције, шири своју семантику и кроз нове идеје, уграђене у њу, придружује се међународном комунистичком и радничком покрету. Ово налази допунски израз и у осталим амблемима и симболима на застави: црвена петокрака, срп и чекић, црвена ружа данас и др., као и у паролама: "Пролетери свих земаља, уједините се!". У суштини, та парола недвосмислено потврђује интернационални карактер заставе, основане на заједничкој идеји, заједничким интересима, и заједничкој борби.

Симболика црвене боје за БКП показује се не само у пасивном наслеђу Париске комуне. Оружана борба и извојевана победа 9. септембра 1944. г., у пракси је показала да симболи нису само проста апстракција - при одређеним условима они могу и да се остваре.

Друга партијска сила - Савез демократских снага - као коалиција партија, је основана у децембру 1989. г. Идеје коалиције и време њеног стварања - један век касније од БСП - су главни фактори који утичу на семиозу и утврђивање нових симбола и знакова. Овде традиционално формирање знакова не игра ону улогу коју је играло у прошлости. Пре значења ту је било прилагођавање већ постојећим знацима и симболима и стварање нових који би били различити и чак супротни симболима партије-столетнице. Зато СДС бира за своју заставу плаву боју, као боју контрастну црвеној.

Плаве заставе се нису наметнуле одједном у животу коалиције. Оне су прошле кроз један период испитивања и утврђивања. То ће речи, да је требало да се испуне оним садржајем који најпотпуније одговара циљевима и задацима борбе - мирном прелазу ка демократији.

Плава је једна од основних боја свих универзалних класификација.3 Она је основна и у палети боја Бугара, у којој се најчешће везује за чисто небо, спокојство и мир. С тим значењем плава боја је постала оваплоћење идеје о прелазу ка демократији без проливања крви. Плаве заставе су, у суштини, биле она привлачна сила која у себи концентрише садржај и смисао парола - писаних и усмених - уздизаним у време масовних протестних окупљања. Нису случајно митинзи и демонстрације СДС на почетку били "преплављени" паролама, а заставе се или нису виђале или су биле велика реткост. Веома брзо заставе су замениле пароле. Застава као ствар постала је "тесна" плавој боји и она се "разлила" по људима, по њиховим капама, шаловима, кошуљама и машнама, блузама и хаљинама, тракама и балонима, па чак и на врпцама и значкама на њиховим кућним љубимцима. Тако се СДС посредством плаве боје идејно прикључио и међународној демократској заједници држава Источног блока. Осим тога, плава боја била је несумњиви израз жеље бугарских демократских снага да се присаједине Европској заједници.

Несумњиво, боја може и треба да се тумачи као носилац идеје искључиво у контексту партијских манифестација. Нису ретки међутим случајеви када су неке присталице свесно демонстрирале припадност СДС-у или БСП-у, наглашавајући на својој одећи плаву или црвену боју или јарко плаво или јарко црвено одело у свакодневном животу. Тотална политизација и двополни модел изоштрили су чак и рецепцију свакодневне одеће као "седесарске" или "бесепарске", уколико је преовладавала плава или црвена боја. Нису ретки случајеви да су људи, познати по својим "седесарским" идејама морали да одговарају на задиркивања због црвеног шала или кошуље. Или обрнуто.

Процес утврђивања плаве заставе уз "плаву" идеју касније је био праћен и другим процесом који се испољавао у нијансирању основне боје. Како у идејном, тако и у реално-колористичком аспекту, плава се разгранала у једну богату палету тонова, од најсветлијих које се граниче да белом све до најтамнијих плавих. Реални израз нијансираног могао је да се посматра у време масовних манифестација СДС када су многобројни продавци нудили заставице у свим нијансама плаве. Ма колико да је то изгледало као лукав трговачки трик за задовољавање естетских разлика, оно је у себи крило смисао и реалног расцепа унутар саме коалиције. И његов ефекат није изостао. Резултат је био виђен на изборима у децембру 1994. г., када је јединствена БСП победила са великом предношћу расцепљен, "раскидан" и у бојама разједињен СДС.

Поред застава партија двополног модела пажњу заслужују заставе Бугарског земљорадничког народног савеза. Сложена судбина те партије од њеног настанка у предвечерје 20. века до наших дана је узрок за постојање две заставе, које је представљају у политичком животу земље данас: наранџаста - БЗНС "Александар Стамболијски" и зелена - БЗНС "Никола Петков".

Наранџаста као главна боја БЗНС се повезује са земљом и њеним плодовима - зрелим житом. То је и у сагласности са девизом земљорадника - "Хлеб, мир, власт народа", као и са зеленом детелином са четири листа - симболом среће и вечности.

Наранџаста као нијанса жуте са примесом црвене приближава земљорадничку заставу црвеној боји и поставља је ближе застави БСП, него застави СДС. Такво стање одговара и реалној ситуацији сличности идеја између данашњег БЗНС "Ал. Стамболијски" и БКП (БСП)4. С друге стране, обновљени БЗНС "Н. Петков", чија застава носи једну од основних боја - зелену - ближа је или се поклапа са плавом СДС и њиховим идејама. Није случајно још пред прве демократске изборе у Бугарској, 1990. г. дошло до расцепа у БЗНС, а њихова идејна и колористичка оријентација према БКП или СДС нашла је израз у пародијској пароли: "Доле БКП, доле СДС и њихове БЗНС!". Јасно је зашто ни наранџаста ни зелена партија нису могле да играју улогу центра са самосталним значењем у политичком животу, а и данас те партије и даље су разједињене и нијансирају црвене или плаве партијске снаге, без свог, самосталног места у политичком животу. Зато, ако треба укратко да одредимо најкарактеристичнију симболику земљорадничких застава, то је нијанса која нагиње црвеној или плавој.

Очевидно, у вези партија и њихових идеја са бојама налази се нешто много старије, архаичније нешто што се сачувало до наших дана у форми културних стереотипова. Ти стереотипови најчешће нису освешћени, али они се непрестано јављају у једној или другој форми, они су она "формула бесмртности" (по Св. Захариевој), која је једино у стању да синхронизује идеје и боје, партије и заставе. У овом смислу не бисмо били далеко од истине, ако тврдимо да идеологија игра улогу при одређивању боје, као и да је боја индикативан знак за идеологију одговарајуће партије. Речено се потврђује и последњим изборима за народне посланике у Парламенту у децембру 1994. г., када су вођене дискусије да ли играју улогу боје гласачких листића. Била су прављена и статистичка испитивања ради установљавања до ког степена боја утиче на модерни политички живот. Независно од тога, велике партије и партијске групе бесно су се бориле за "своје" боје. Не зато што нису веровали у писменост својих присталица и њихову способност да се оријентишу у политичким околностима, већ зато што су били свесни несвесно успостављене везе идеја са бојама, која је много јача од људског разума.

Једном изградивши своје културне моделе, традиција се не одваја лако од њих. Свесно или не, она упражњава контролу кроз све оне мисаоне и емоционалне реакције, које утврђују, налажу и одржавају моделе традиције. То је и механизам ширења симболике боја и на предметима на заставама, одређујући уграђене идеје једнозначно као црвене или плаве, наранџасте или зелене...

И на крају, ако погледамо све партијске заставе као на збир боја, видећемо да њихов спој поново репродукује ону палету боја која их приближава тробојки националне заставе, а тако и застави традиционалне културе.

Ту је црвена са својим стабилним присуством у бугарској култури, која одговара неизменљиво стабилним позицијама БСП, утврђеним у политичком животу земље већ сто година.

Ту је плава са својим нијансама од светлог до тамног, која носи разнолики карактер новостворене опозиције, но у сваком случају контрастира црвеном.

Ту су и наранџаста и зелена, које су стабилне у палети боја традиције, али њихова симболика је призвана да осигура непролазност и вечност употребљених идеја само као алтернативу црвене или плаве идеје. Барем за сада...

Мај 1992

 

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА:

Аверинцев 1973. А в е р и н ц е в, С.С. Золото в системе символов ранневизантийской культуры. - В: Византия, южние славяне и древняя Русь, Западния Европа. М., 1973.

Бајбурин 1981. Б а й б у р и н, А. К. Семиотический статус вещей и мифология. - В: Материальная культура и мифология. Сборник Музея антропологии и этнографии XXXVII. Ленинград. 1981.

Бајбурин 1989. Б а й б у р и н, А. К. Семиотические аспекты функционирования вещей. - В: Этнографическое изучение знаковык средств культуры. Ленинград, 1989.

Генчев 1974. Г е н ч е в, Ст. Кумството у българите. Прояви. Основни черти. Исторически корени. - В: Известия на Етнографския иститут и музей, кх.xв, С., 1974, 89-112.

Енциклопедија 1981. Е н ц и к л о п е д и я   Б ъ л г а р и я. Т. 2. С., 1981.

Закон 1967. З а к о н за държавното знаме на НРБ. - В: Държавен вестник, бр. 48. С., 20 юни 1967.

Закон 1975. З а к о н за изменение на Закона за държавното знаме на НРБ. - В: Държавен вестник, бр. 95, С., 12 декември 1975.

Иванова 1974. И в а н о в а, Р. Българската фолклорна сватба. С., 1974.

Клинчаров 1940. К л и н ч а р о в, Ив. Произход и начало на българското национално знаме и герб. С., 1940.

Конституција 1979. К о н с т и т у ц и я на Българското княжество. Търново, 1879 година, априлий 16 ден.

Кузманов 1971. К у з м а н о в. П. Кнез Иван Кулин. С., 1971.

Лотман, Успенскиј 1973. Л о т м а н, Ю.М., У с п е н с к и й, Б. А. Миф - имя - культура. - В: Труды по знаковым системам. ВИ, Тарту, 1973. 59

Маринов 1892. М а р и н о в, Д. Жива старина. Етнографско фолклор-но списание. Трета книга, Русе 1892.

Мелетински 1976. М е л е т и н с к и й, Е.М. Поэтика мифа.М., 1976.

Михаилова 1980. М и х а й л о в а, Г. Обредната функция на престилката в българското народно облекло. - В: Въпроси на етнографията и фолклористиката.С., 1980, 58-66.

Михаилова 1981. М и х а й л о в а, Г. Костюмът в българската обредност. - В: Обреди и обреден фолклор. С., 1981, 52-84.

Петканова 1982. П е т к а н о в а, Д. За цветовете в българската народна песен. 1. Подбор и употреба. - В: Български фолклор Но 3. С., 1982,13-27.

Петканова 1983. П е т к а н о в а, Д. За цветовете в българската народна песен. 2. Белият и черният цвят. - В: Български фолклор. Но 1. С., 1983, 3-18.

Стојчев 1941. С т о й ч е в, Ив. За първообраза на българското знаме според чл. 23 от Конституцията, С.. 1941.

Топоров 1972. Т о п о р о в, В. Н. К происхожденню некоторых символов. - В: Ранние формы искусства. Москва, 1972.

Топоров 1980. Т о п о р о в, В. Н. Древо жизни. - В: Мифы народов мира. Т. 1. Москва 1980.

Трајков 1974. Т р а й к о в, В. Георги Стойков Раковски. Биография. С., 1974.

Тернер1983. Т э р н е р, В. Цветовая классификация в ритуале ндембу. Москва, 1983.

Франкфорт 1984. Ф р а н к ф о р т, Г. А., У и л с о н, Дж., Я к о б с о н. Т. В преддверии философии. Москва, 1984.

Иванова 1987. И в а н о в а. Р. Традитионал Булгариан Wеддинг. Софиа, 1987.

Schubert 1988. Schubert, G. Farben und ihre simbolic bei den Bulgaren. - Б: Втори международен конгрес по българистика. Доклади 15. Фолклор. С., 1988. 46-71.

 

НАПОМЕНЕ:

1. Види, на пример, дефиницију у Български тълковен речник, Софија, 1976, с. 254, по којој је застава: "Платно са одређеном бојом или бојама, које служи као амблем државе или организације." Аналогне су дефиниције и у другим речницима и енциклопедијама, на пример: Кратка българска енциклопедия, т. 2, Софија, 1964, с. 426; енциклопедия България, т. 2, Софија, 1981, с. 748. и др. [обратно]

2. Застава Стиљане Параскевове је сачувана и чува се у Националном војно-историјском музеју у Софији. [обратно]

3. По класификацији источних народа, чије трагове откривају неки бугарски аутори, основне боје су смештене на две осе у пресеку оријентисане у правцима света: исток - запад и север - југ. Један крај хоризонталне осе у правцу истока је носилац зелене боје или њеног двојника - плаве, а други - западни - одговара белој. На вертикалној оси доњи или јужни крај је носилац црвене, а горњи или северни - црне (Schubert 1988: 66-68). Ова оријентација боја према правцима света очигледно се потврђује супротстављањем црвене и беле боје у заставама две основне политичке силе, које су смештене на две осе у пресеку, а тачка њиховог пресека се симболизује жутом бојом. [обратно]

4. Реч је о политичкој ситуацији непосредно после 10. новембра 1989. [обратно]

 

 

© Радост Иванова, 1997
© Дејан Ајдачић - превод, 2000
© Издателство LiterNet, 21. 09. 2002
=============================
Публикация в кн. на Радост Иванова "Збогом диносаури, добродошли крокодили! Етнологија промене", Београд, 2000.