Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

из ПЕСНИК ПЛАНИНЕ ШУМЕ И СЕЛА

Синиша Пауновић

web

До другог светског рата, после модерног бугарског романа Под игом написано је доста нових романа, повести и новела. Али, у поређењу с оним што је створено после другог светског рата, све ово одраније изгледа данас више него скромно, бар у смислу броја дела и њиховог обима. Данашња бугарска књижевност је међу првима. можда, у свету по броју нових романа и нових писаца. Ретко је који од тих романа објављен у једном тому. Најчешће су то "трилогије", или читаве мале "библиотеке" једног истог дела. Нешто слично догодило се у истом том раздобљу и са бугарском причом. Некада мајстори кратке приче, последњих деценија постали су "најпричљивији". Мало која прича може да изађе одједном, у истом броју листа или часописа. (...)

Међу најзначајнијим савременим бугарским прозним писцима истиче се неколико имена: Георги Караславов, Емилијан Станев, Димитар Димов, и још неки, међу старијима; Николај Хајтов, Антон Дончев, Васил Попов, Георги Мишев, Станислав Стратијев, Љубан Пешков, Георги Величков, Делчко Сугарев, Димитар Јармов, Димитар Коруџијев, Јанко Стојанов, Димитар Паунов, и још неки од писаца средње генерације.

(...)

Проза Николаја Хајтова јединствена је у много чему, у односу на оно што је створено у бугарској књижевности пре њега. Хајтов је, пре свега, писац трагалац. Донео је нове мотиве, нов језик, нов начин приповедања, нову композицију, и један нови, у Бугарској мало познат свет: живот родопског сељака и грађанина (помака) потурченог Бугарина.

Иако његово приповедање наоко изгледа више него ноншалантно - оставља утисак да писац може да почне причу одакле хоће и да је прекине где хоће и кад хоће, да у своје приповетке унесе "све и свашта". Кад се човек удуби у то "калеидоскопско" шаренило збивања и ликова, у то необично казивање, јасно је да је ту, мање више, све "смишљено" и на своме месту. Кад Хајтов прича, иза његове реченице, иза његовог ритма, иза лексике и метафоре вазда је нешто што личи на шалу", на ону шеретску, народску, својеврсну критику "шибу" појединаца и нација, ако тако можемо рећи, парафразирајући једног од његових јунака сељака свекра, коме снаха малограђанка уписује у велики грех што је употребио реч шибљичица, уместо штап прут, у разговору са унуком, јер је овај може негде изрећи и обрукати је.

Нико, ваљда, у бугарској књижевности није умео тако храбро да помеша прошлост са садашњошћу и будућношћу као Николај Хајтов. И да тако уверљиво говори о најразноврснијим стварима у исто време, а да то ипак читаоца привлачи, да му не да да одложи књигу. Пред нама је један живот који личи само ни себе: свака ова прича, сваки овај "јунак", већ после првих реченица, бива нам некако присан, као да смо и сами рођени у тим крајевима "родопских пустиња", и сада смо се вратили у свој завичај.

Сва ова збивања, све ове личности непосредно су узимане из живота бугарске прошлости и садашњости; мада наглашено "родопски" обележени, чак и у оном најрегионалнијем смислу речи, у исто време имају и нешто све бугарско и универзално. Све је то било, на исти или мало другачији начин, не само у овим крајевима, све те личности, у овом облику или неком другом. приказане су и код Вазова, Пелина, Јовкова, Рајчева, Каралијчева, Костова, Страшимирова и других бугарских старијих и млађих писаца. Ипак Дивље приче Николаја Хајтова само су његове приче. Баш као у нашег Иве Андрића и Борисава Станковића: причали су исте "приче", користили исте мотиве и исто поднебље и други наши писци, али ипак су то само Андрићеве ћуприје и Станковићеве увеле руже.

 

 

© Синиша Пауновић, 1996
© Издателство LiterNet, 10. 02. 2004
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.