ВЕТАР СПОКОJСТВА

Jордан Радичков

web

Грбавац је пунио реденик: спремао се да иде у лов на грлице код Бекирових бунара. Оне се овде нису заустављале да гугућу плашио их је точак на кули. Грбавац замоли старог Филипа да надгледа удице.

- Сада су мирне - рече. - Али, чим почне да дува, риба ће прорадити.

- Сигурно ће дувати - потврди стари Филип.

Одвојивши на страну један црвени метак, Грбавац

поређа жуте метке у реденик и закопча га.

- А Сенегалац нека остане на сунцу - рече. - Касније ћемо видети шта ћемо с њим.

- Нека остане - рече Филип. - Можда ће се опаметити.

Филип погледа два огромна коша с дињама и оног Циганина који је седео између кошева како, опрљен од сунца, споро увија цигару и грицка крајеве новинског листа да би их омекшао. Иза кошева, на ливади. керуша је лењо пасла траву.

- Керуша остаје, зар не? - упита старац.

- Водим је са собом - одговори Грбавац. гледајући у црвену чауру у руци. - Вратићу се преко Петлове чуке.

- Сада је забрањен лов на зечеве. Нико не иде преко Петлове чуке. Биће боље да оставиш керушу, болесна је. Цело јутро пасе траву.

- То је због пантљичаре.

Грбавац је преметао црвену чауру у руци, а затим је убацио у последњу рупу на реденику, тамо где се светлуцала копча.

- Има пантљичару - понови. - Ветеринар ми прекјуче рече да је болесна. Пантљичара је псећа болест. Тако се и зове. Криволов и не помену.

- Свако има своју болест - рече Филип. - Човек болује од упале слепог црева. пас има пантљичару. Само риба не умире од болести. Поново погледа онога што је седео између два коша с дињама и могао да добије сунчаницу.

- Тако је, тако је - рече Грбавац и провери да ли је каиш добро притегнут.

- Дијана! Дијана!

Керуша потрча ка колиби саплићући се о траву и гледајући у човекове руке. Испијена врућином, бувама и пантљичаром, уморно је вукла реп. Док је гледао како се саплиће, старац се сетио да је ова животиња пре неколико година била дивна керуша и приметио да је њено бркато лице сада тужно. Грбавац пође ка месту где је река завијала. Помало је храмао а керуша га је пратила. Нешто је вукло надоле - можда земља - па се клатила за њим исплазивши језик од напора, чинило се да ће сваког трена пасти. Старац се сети да је у младости и он ишао у лов, али то је било тако давно да се понекад питао да ли је он то ишао у лов или неко други о коме су му причали. Пошто је констатовао да му је сенка веома мала, старац помисли да је Грбавац пошао прерано, јер у то време тешко да ће успети да нешто убије код Бекирових бунара. А можда је и боље тако, јер је јуче отишао касно и вратио се празних руку, понављајући: "Нема, бре, Филипе! Ништа нема!"

Грбавац је био у праву кад је рекао да птице не долазе овде да певају. Плашио их је точак на кули. Скупљале су се код Бекирових бунара да пију воду са извора, да кљуцкају по песку - који је био чист као да је од кристала, а затим су полако узлетале и спуштале се на суве гране ораха. Биле су то грлице, гугутке и дивљи голубови. Тамо, на гранама, уређивале су перје својим ружичастим кљуновима; чекао их је дуг пут, зато су проверавале јачину сваког пера. Она пера у која су сумњале да неће издржати лет преко мора вадиле су.

Да ли су знале да су им потребна само здрава пера? Мужјаци су се вртели око својих вредних пријатељица и певали затворених очију, далеко од стварности. Смрт је долазила изненада и птице би умирале горе, на гранама, а да нису имале времена ни да се уплаше. Живе би прхнуле уплашено, гоњене ловачким пуцњима. Али, страх би брзо пролазио, и оне су се враћале на гране, а да се мирис барута није ни разишао. Журиле су да отпевају све своје песме пре него што пођу на југ са другим птицама селицама. Ловци су такође журили јер су знали да ће одлетети. а да су тада најслађе - да имају нај више меса и да су најдебље. Чекали су их ујутру (прекрасна јутра. уплашена пуцњима!), или предвече, када су долазили као Миражикоји фијукну кроз ваздух раздрман јаром.

Али, синоћ Грбавац није ништа уловио. Није знао зашто птице нису дошле. Стари Филип је знао. Синоћ је небо било црвено и није било ветра. Птице су се бојале црвеног неба и криле су се у шуми.

А јуче није било ветра и Филип се намучио док се пењао да врти точак. Када је дувао ветар, точак се вртео и синџири су ударали по плеху. Тај звук терао је мишеве и зечеве, као и ситан птичији свет даље од бостана. Кад је било ветра све је било и лепше и лакше јер су могли са Грбавцем да леже до миле воље у сенци колибе, или да спавају, а горе се врти точак и чува бостан, винограде, снопове жита.

Сада је старац морао да се пење уз познате мердевине. Није се ослањао само на руке, већ се и грудима подупирао ради веће сигурности. Док је милео навише видео је ноћне лептире како спавају као да су мртви, ослепљени од сунца, сакривени по пукотинама.

Завртео је точак неколико пута, синџири су зарежали по плеху. Потражи погледом Грбавца у даљини, али никог не опази. У реци су лежали биволи блистави, лепи, црни. Десно од њих падао је мрак на шуму и винограде на Петловој чуки, испред и улево простирала се равница, огромна као сан, утонула у врућину. Иако је мало избледело од летњих врућина, небо је сачувало плаву боју.

Иза својих леђа Филип види колибу и онога што је седео између два коша са дињама. Уплашен лупањем синџира он је не баш пријатељски гледао у старца држећи у зубима незалепљену цигару коју је увио још док је Грбавац био тамо.

- Пази да не добијеш сунчаницу! - викну му старац.

- Пре ћу се отровати дуваном! - рече онај и образи му се набораше јер покуша да се осмехне.

- Погледај у огњиште - рече Филип. Тамо испод пепела има жара. Циганин се помери од кошева.

Са куле су могла да се виде његова леђа - затегнута, црна, дуга, са шареним крпама. Старчева кошуља је такође била закрпљена, али крпе су биле од белог платна и лепо су изгледале на белој кошуљи. А на ономе...

• Еј - позва га Филип.

Циганин га погледа жутим очима.

- Је ли, бре, мислиш ли ти овако до краја живота?

- Да умрем, ако је тако! - рече Циганин. - Имам петоро деце, не макнуо се с места, ако сам пре крао. Господа нећу да лажем, он све зна.

Заустави се испод куле, спреман да се прекрсти, али се предомисли и само језиком лизну три прста. Старца нешто подсети на керушу. Она је исто тако клечала испод куле и подизала према њему своје остарело бркато лице... И њене очи су биле жуте као Циганинове.

"Сигурно од скитања" - помисли старац.

- Зар си ти верник? - упита га старац.

- Ја немам свог - рече овај кроз дим цигаре.

- Шта немаш?

- Бога.

Старац седе на под платформе иза точка. Црни облак дроздова пролете преко ливада, изнад бивола у реци. Облак се скупљао или ширио, пропадао или се дизао у висину али стално је летео у једном правцу - према виноградима. Старац руком потражи точак. не осврћући се_? поче да га врти. Уплашени од звука плеха, дроздови не слетеше у винограде, већ одлетеше на шумовито брдо.

- То и није нека несрећа - рече Филип. - Поп Николча има свог Бога, али ни он не верује у њега.

- Не познајем поп Николичу - рече Циганин, климајући одречно главом.

- Пијанац је. Ђаво је ушао у њега.

- И у мене је ушао ђаво - јави се хитро Циганин испод куле. Поче да жмирка тако често да је старац једва примећивао бљесак у његовим жутим очима. Стајао је црн као библијски ђаво који је ставио своје жилаве руке на груди као да тражи милосрђе од бркатог и оседелог бога што је као сељак сео горе на кулу.

Ако човека гледаш са висине, он је ништаван. Филип се мучио да се сети да ли је то сам измислио, или је чуо од других. У ствари, то и није било важно, било му је довољно што је то истинито. Знао је да ће с Циганином бити једнак кад стане поред њега, и да Циганин није тако ситан као што изгледа. А можда је и крупнији. А да ли је и глуп, јер чим је почео да му прича оне измишљотине, сакрио је очи. Он, глуп! Ђаво га натерао да краде диње! Пожелео је да га удари преко руку, али ђавола не можеш да удариш преко руку зато што је сотона. А осим тога, не можеш ни да бежиш, јер ти казује да не бацаш кошеве. А кошеви тешки, не можеш да направиш ни пет корака а већ си ухваћен. Касније, кад схватиш што си учинио, ђаво је већ побегао. Човек не треба да има ђавола за пријатеља! Али то није био ђаво, већ Грбавац, који је опалио из пушке.

- Могао је да те убије - рече старац.

- Јасно је то мени - погледа га Циганин - зато сам се и прекрстио.

Филип поново замисли Грбавца како с подигнутом пушком иде ка Циганину. Било је у њему нечег претећег и свирепог, сав се био изгрбио и најежио. А можда није био тако свиреп већ само злобан, јер је природа била неправедна према њему. Тако су и пси озлојеђени кад им узмеш слободу и вежеш их синџиром. Наравно, Грбавцу нико није узео слободу, 1 је желео да чува ове винограде и њиве који припадају газдинству. За то му добро плаћају. Чак веома добро.

"Али треба да будемо људи" - помисли старац.

- Имаш ли кога? - упита.

- Имам петоро деце и жену - рече Циганин. - Сви су тамо, у черги. И због њих ђаво ме је натерао да чиним ово.

Старац престаде да клати ноге.

- Потреба и ђаво су једно те исто рече. Погледа кошеве иза колибе - сенке су се повећале.

- Иди ти, драги мој, кући - усправи се Филип. - И да се други пут не срећемо. Ово је друштвено имање и нама за чување плаћају три наднице. Ако не хватамо крадљивце. од зараде нема ништа. Али ти иди, јер други пут ће бити горе.

Циганина обрадова та одлука.

- Господ све зна, видео је он то, брате!

- Хајде! Хајде! - рече старац и поче да окреће точак. Циганин је још нешто говорио, али га он више није чуо, јер је окретао точак који је клопарао, режао и шкрипао. Тек касније спази закрпљена леђа, кад је Циганин брзо трчао ка кошевима и подизао их са земље. Пошао је у истом правцу као и Грбавац са керушом. "Само да се не сретну у пољу" - помисли старац.

Циганин је изгледа исто размишљао: чим је стигао до јелове шуме, уместо да прегази реку, као што је урадио Грбавац, пошао је лево, уз обалу.

Са куле су се видела оба коша и испод њих мршаве Циганинове ноге. Једва су носиле тешки товар.

Старац је пажљиво сишао низ мердевине, затрпао угарке и дуго ногом газио врућ пепео.

Касније, узео је једну стару кратку бунду и пошао ка сенику иза колибе да се сакрије од сунца. Није то радио зато што не воли сунце, јер га је волео, али очи су му се замарале од сунца, а капци би се укочили и постајали крути. као разапета зечија кожа.

Тако се суше и људске очи.

Пре него што је легао у сенку лепо је себи простро бунду, јер се чувао, или плашио земље. Колико дуго није ходао бос? Заборавио је. Више нико није могао да га превари тако лако. Знао је да ћемо сви умрети али да ће и он умрети, то није веровао, јер није могао себе да замисли као мртваца. "Само су звезде вечне" - рекао му је једном Грбавац - то је чуо од ветеринара. Али старац је и у то сумњао.

Он је сваке ноћи гледао звезде. Грбавац би крај огњишта ређао чауре у реденик, пунио их и бројао. Било је двадесет осам чаура - двадесет седам жутих и једна црвена. Филип није знао зашто та чаура мора бити црвена, али није питао. Он је гледао како падају звезде - много на југу, а мање на северу, а једном је чак видео како се на истоку подигла и пала једна звезда и разбила у парампарчад. Тада је схватио да звезде не само да падају, већ и сагоре кад се подигну навише. Имао је аргументе, јер је својим очима то видео. У августу се небо спуштало ниско и било је пуно звезда. Целог месеца падају оне над равницом, а у септембру, него се подизало, јер би му се товар смањио. Када се у јесен оберу јабуке, гране на дрвету такође се подигну. Само са човеком није тако.

Знао је то веома добро, јер је сваке јесени брао јабуке. Човек се све више сагиње ка земљи, она га вуче к себи. мами. Онда човек почиње да се плаши, да се чува земље, да тихо хода по њој како је не би изазвао. Управо због тога Филип и леже на земљу, већ седе на кратку бунду и наслони се на сламни зид колибе. Зид је био сув и топао. Опет се сети Циганина и крађе. Учини му се да су млади глупи јер су јаки. Он је у младости такође био глуп, јер је изазивао земљу и био јак. Али зашто глуп? Како глуп? Он је тада могао све.

Али тада је било ужасно! С друге стране села одјекивале су експлозије и чули су се пуцњи - из пушака - људи су се крили по подрумима, а пси су побегли у шуму. Поподне су изашли на светлост. Нешто је недостајало: оружје је утихнуло, али је на цркви недостајао звоник. Био је погођен и у дворишту је била гомила цигли и комадићи крста. Крст је био изграђен од челика и његови комади зачас су били разграбљени и однети. Цигани ковачи направили су кресива и једним ударцем палили су и труд и прсте... Свака је ватра света.

Ко је рекао да се треба осветити због звоника? И коме да се свете? Рату. Ма немој! Заиста, заиста! Сиромашни су хтели да се освете рату. Они су своја дворишта оградили бодљикавом жицом. У јесен, када су падале кише, овце су се гурале ка жици, јер је тамо било сувље и мање блатњаво, и на њој су остављале мало вуне. На линију фронта нису ишли људи само из њиховог села, већ и из суседних.

Филип је отишао и у једном рову пронашао је неки точак. Крај точка стајао је неки човечуљак, земља око њега била је угажена - изгледа да је покушавао да изгура точак из рова. "Не иде?" - упита га Филип. "Не иде" - рече човечуљак. "Онда иди да тражиш нешто друго, а ја ћу да га узмем!" Човечуљак некако испуза из јаме, а он пљуну у шаке.

То је био точак с топа, добро окован. Филип се напреже, ноге су упадале дубоко у растреситу земљу, али је успео да га подигне. Почео је да га гура навише, наслањајући хладну шину на колена. Овакав точак неопходан је за таљиге, и ако човек има три таква, може да направи страшне таљиге које ће му служити сто година.

Точак је био неоштећен и тежак и док га је гурао кроз равницу и Петлову чуку где је сечена шума видео је колико дубок и видљив траг оставља у земљи за собом. Плашио се да ће га тешко прогурати кроз сечену шуму. Пањеви су били високи и жилави, али на низбрдици точак је добио убрзање, па је морао да га пусти, јер није могао да га држи. Точак се котрљао веома брзо, чупао дрвеће, ломио га. Протутњао је као заснела животиња, нанео тешке ране шуми, изишао из ње, сишао у равницу и подигао сребрну завесу, и иза ње, Филип је видео како точак описује велики круг, а затим пада.

Филип га је брижно погледао - ништа му није фалило... Имао је само огреботине по ивицама. Подигао га је и почео опет да гура: био је уморан и болеле су га руке. Ноге такође.

Али Филип је гурао још даље од линије фронта да би се за звоник и није желео да га остави тамо крај реке. Требало му је још само мало, његова кућа је сасвим близу. Ту је била једна низбрдица, још само мало - и биће на низбрдици. Очи су му се зацрвенеле од зноја и напора и привиђали су му се љубичастикругови, појављивали су се пред њим, ширили се и пре него што би нестали, рађали су се нови. Али он је и даље гурао. И скоро да у грудима није осећао ништа, биле су потпуно исцрпљене, срце је хтело да искочи из њих, клизило је навише ка грлу, осећао је како нервозно лупа. Он је и даље гурао, а љубичасти кругови и даље су се отварали пред њим.

Точак се окретао испред њега уз заглушујућу буку, затим је мало скренуо - та благо нагнута улица водила је ка његовој кући ограђеној каменим зидом. Филип застаде да удахне ваздух, а точак је тутњао све јаче и јаче. Видео је кад је точак ударио у зид и камење претворио у со. за њим је угасло неколико варница, неке птице почеле су да негодују, нешто је цвилело. Зауставио се тек испод настрешнице, и када је Филип ушао у двориште, приметио је да је пас подвио реп, попео се v своју кућицу и још увек цвилио.

Касније су се окупили суседи. "Страшна ствар! Филип је докотрљао топовски точак!" "Да ли си га сам догурао?^” "Наравно да је сам. Издржао би и локомотиву овај точак". "Ма немој! Може и више од локомотиве!" "Више, више, изгледа да је од шведског челика." "Шведски је, војна ствар, направљен за вјеки вјеков..."

Али шта Филип може да уради са једним топовским точком? На фронту није било других.

Само нека је здравље!

Точак и дан-данас стоји испод настрешнице, рђа. И земља испод њега зарђала је. Чекић му не може ништа, али рђа ће га уништити полако, стрпљиво, свакодневно - Филип примећује љуспе које попут перути отпадају са шведског челика. Зар је то вечност?

Нека Грбавац брбља са ветеринаром, неће они преварити старца. Он сваке ноћи гледа како падају звезде, падају као што се челик перута. И у сну... А негде испред њих котрља се топовски точак и диже несносну буку, као онда када је ударио у зид и разбио га у парампарчад, као када је прегазио сечену шуму на Петловој чуки. Ено га, и сада се окреће, тутњи и режи низ небеску падину. Пробуди се точак на кули.

Шкрипала је кула изнад његове главе и лењо су режали синџири. Точак се окретао сасвим полако, као да се колебао да ли да се окреће или не. Почео је да дува ветар. Узалуд је синоћ било црвено небо изнад плавог планинског венца. Сети се удица. "Сада је мирно, али када почне да дува, риба ће почети да гризе" - рекао му је Грбавац пре него што је пошао.

Иако је ветар миловао воду, удице су стајале нетакнуте. Река је још увек спавала и у сну се њихала између обала. Одмарала се од врућине.

Али ветар је хтео да се игра, па је лако заталаса, Био је нежан и знао је то да ради. Мали таласи прођоше крај Филипових ногу - као жмарци.

Седео је на уздигнутој обали и видео све пред собом. ⁽ друге стране обале прође стадо бивола. Тешким копитама газили су дивљу менту. Ишли су споро, као да су пливали, са главама избаченим напред. Очи су им биле испупчене и страшне. Облаци мува летели су изнад њих. Терали су их, ударајући реповима по ваздуху.

Осећао се снажан мирис дивље менте.

Река се пробуди. И рибе се пробудише. Старац их је видео како подскакују у ваздух а сунце сија на њиховим крљуштима. Биле су то мале рибе. Играле су се и забављале на сунцу. Било је дивно. Али спазио је црне муње у дубини. Секле су дно, кидисале на мале рибе. Тада су мале рибе бежале на све стране или искакале изнад воде. Схватио је да се оне не играју на сунцу већ спасавају. У црним муњама препознао је тупе и пљоснате главе белих риба. То су биле речне грабљивице и када не би успеле да нешто ухвате, мрдале би реповима.

Пролазиле су поред плуте која је држала кукицу, али нису дирале мамац. Лепе су биле те грабљивице. Глупе и добре рибе које су јеле само комарце биле су ружне, а нису биле ни тако укусне као грабљивице.

Једна жаба скочи на плуту. Загризе је, али је сасвим кратко задржа у устима. Наслони се на њу предњим ножицама и поче да жмирка мрзовољно. На њу скочи нешто сиво. Била је то друга жаба, много већа од прве. Мала жаба потону заједно с тапом, али је тапа поново подиже изнад воде. Вилин коњиц прође сасвим близу њих - нису га приметиле. Имале су своје бриге.

Старац је посматрао водоземце. Љубили су се на плути. Затим се већа жаба уморила и отпливала до листа.

Вода је љуљала лист и љубавник је остао тамо да се одмори. Али није заспао. Мала жаба почела је опет да се игра са плутом. Мала? Сети се да његови сељаци када виде малу жену врте главом: "Мала?... И жаба је мала!"

А вилини коњици били су још мањи, али и они су се волели. Виђао их је како лете окренути леђима једно другом, журили су да то заврше пре него што их поједу жабе и љубили су се успут, летећи изнад реке.

На лицу му заигра осмех. Чинило му се да на менту не мирише само тамо крај реке; читава природа мирише на менту, као онда испод јела. И на опрано рубље.

Мучио се да се присети које године је то било. Мора да било давно. Али у сећање му се јасно урезао стари воз и пруга коју су градили Италијани. Као и кућица за чувара прелаза, испред кућице чувар, а поред чувара санска коза с вименом до земље. Долазио је из Америке и надао се дочеку. Нико га није чекао.

Његова жена - то му је рекла успут - чекала га је испред локомотиве. Први пут у животу видела је воз и када је ваздух испунио звиждук локомотиве и пара ноге су јој се одсекле од страха. Чекала је да Филип изађе из локомотиве. Али оданде се појави само гарави ложач са прљавом капом није намеравао да силази. "Момак! позва га. Возиш ли неког из Америке?" "Види позади!" - рече ложач. Она прође поред врућег гвожђа из којег је куљала пара и застаде крај првог вагона. Краве су је гледале кроз решетке и мукале. Филип није био тамо.

Тада Филип спази нешто уплашено и побледело од страха поред сточног вагона. Зар је то његова жена!... Боцну је брковима по образу, док је она дрхтала од страха и држала се за његов прслук. Он је на себи имао прслук, оштре црне ципеле и Lonigines у џепу, причвршћен ланчићем. Затим су кренули пут села, жена изгуби црвенило и насмешена, ситним корацима ишла је крај њега. А тамо, са стране, била је река та иста и водене јеле бацале су предивну сенку, било је заветрина где су могли лећи. Рај! Цветала је дивља мента и док су је газили, сејала је свој опори и опојни мирис. На њој је све било лепо, чисто, осећао се лаки мирис домаћег сапуна. И она сама - док је лежала и гледала изгужвану сукњу.

За њима је мента дуго поправљала своје изгужване плаве цветове. Старац се још увек осмехивао сећајући се тога, а затим се осврнуо да провери да га неко није видео. Руком обриса осмех с лица, али није био сасвим сигуран, јер понови брисање. Стидео се као дете те успомене.

Мала жаба напусти плутајуће острвце и зарони ка дну. Имала је веома лепе ноге и пливала је истежући их до краја.

У даљини се зачу пуцањ. Вероватно Грбавац. Птице је могао да гађа и без пса. "Људи не пуцају из милосрђа" говорио је поп Николча, пијаница. Грбавац је могао да поштеди уморне керушине ноге и да је не води са собом.

У ствари, керуша није могла да се пожали на газду. Она је својим инстинктом осетила његову хладну природу и пожурила је да се забави једним цврчком. Али цврчак је био веома брз за њене старе мишиће и она се уморила а да се није најела. Није могла ни из рупе да га ископа иако се трудила, и сећала се да је све то радила веома лако и када би животиње извукла на заслепљујућу сунчеву светлост, једним ударцем шапе распорила би им стомак. Тада се приближи њиви крај реке на којој је била засејана конопља и уђе у њу. Муве су бежале од мириса конопље и могла је да спава. Али опет се преварила: сан јој није био миран, њена свест је била пуна слабих и нејасних привиђења. Цвилила је од страха и мучила се због своје старости, болести и хладноће коју је осећала код Грбавца. На исти начин пас осећа земљотрес; животиња несвесно - и у сну - осећа приближавање неке несреће.

Филип то није знао. Устаде и провери друге удице. На обалу извуче малу белу рибу и клена. Бела, која је прогутала целу кукицу, бацакала се по трави. Клен се окретао п гледао глупо. Кукицу је загризао веома опрезно. Али да ли је загризао лакомо или пажљиво то и није тако битно, јер су обе лежале на обали. Паде му на памет да треба да размислимо пре но што загриземо. Бела риба сијала је на сунцу а крљушти су имале прелив у зелено - сребрнкасту боју. Али што су више слабили њени трзаји губио се и њен сјај. Клен није променио боју крљушти.

Филип се врати на старо место и зачу пљусак воде. Један _печак у шареној кошуљи ишао је средином реке. Приближио обали и чучнуо крај корења. Поквасио је панталоне, али се због тога није узбуђивао. Старац примети да он гура руку на једно место, и одатле извлачи ситну рибу и ставља је у торбицу окачену о врату.

- Еј! - викну му Филип. - Ко си ти и шта то радиш?

Дечак га збуњено погледа. Низ торбицу и са мокрих панталона сливала се вода.

- Ловим рибу - рече и опет чучну.

- Где је ловиш?

- У рупи.

- У рупи? Нису ли то мишеви?

- Нису.

И даље је гурао руку на оно исто место и пунио своју торбицу. - Види стварно - рече старац. - А како су се скупиле на том месту? Дечак је још мало пипкао испод корења и изашао на обалу.

- Ставио сам им ласту - рече он.

- Ласту?

Старац није веровао.

Ласту. Убио сам је у штали, згњечио је са два камена и ставио у ову рупу. Овде има једна велика рупа. Рибе се скупљају да једу мршу и мирују.

- Лепо, лепо! - рече старац.

Био је незадовољан.

- Па да! - рече дечак у шареној кошуљи.

- Лепо те учитељ научио! Да убијаш ласте!

Дечак рече да га овоме није научио учитељ. Он их учи да пишу косо, увек у страну, а да при томе не криве главе и не пљују у оловке. То није лако.

Седе и изручи рибу из торбице. Поче да је пори. Око рибе се окупише осе. Лепиле су се за очи риба и сисале их. Дечак их није терао. Ако би их наљутио оне би га ујеле.

Над реком су летеле ласте. Летеле су веома ниско, додирујући воду грудима. Птице су се или купале или играле. Старац је гледао црне лукове на њиховим крилима подсећале су га на летеће рибе у океану.

Оне су исто тако летеле, само што су уместо с неба долазиле из зеленог бездана. Он се често сећао океана и понекад га сањао. Океан је био толико огроман да није могао да га сања целог. Небо, у поређењу с њим, само је један мали поклопац. У сећању су му остали делфини, највеселије рибе које је икад видео. Као и католичка црква на пароброду. Једном, за време буре, скупили су се у њој да се моле. У цркви је била једна веома дебела икона са веома дебелим стаклом и под њим нешто браон, велико колико бумбар. Била је то света Тереза. Веома лепа светица, нако није ни била дебела. Он се сећао Терезиних груди, белих и једрих, до пола скривених у одећи. Њена икона није имала ореол. "Шта ће јој ореол! - рече један од путника. - Са тим грудима ореол не вреди ни пет пара". А путници око њих молили су се и од молитве је могло да се чује само равномерно: "Аве Марија, мрн-мрн-мрн... Амен! Аве Марија..."

Лепо су пловили посред океана док једног јутра не спазише пред собом земљу. Биле су то Сједињене Америчке Државе - и они почеше да силазе. Више није било ни делфина, ни летећих риба. Одмах по силаску на обалу фотографисаше се, затим су пили менту, веома горко и за његов ненавикнути стомак непријатно пиће пио га је без шећера. То схвати касније на једном пикнику, а пикник је дивна ствар, весела и бучна, увеличана Бугарима. Било је и Американаца, али њих је било мало. Филип је играо реченицу а једна Американка, без задњице, као исечена од хартије, играла је својим ножицама и гледала га осмехујући му се. Било је доста жена које су личиле на њу, али оне су се држале подаље од њега. Мушкарци су били дебели и пушили су дебеле томпусе, гушили се у диму јер су се смејали. Они су били глупи и што су се више смејали све су више кашљали и кијали од дима својих томпуса. Није било никога ко би им рекао да склоне томпусе са устију, иако је то било сасвим просто, и за то је знао сваки Бугарин.

Пикник му се веома допао и он се спремао да оде и други пут. али позвали су га из Бугарске. Отаџбина је била у опасности и оне који су остали у Америци проглашавали су издајницима. Филип никада није био издајник. Пароброд опет заплови океаном. Био је то други брод, са другом иконом у цркви. Опет се појавише летеће рибе и летеле су крај њих као и ова ласта над реком.

- Имаћеш за једну супу - рече дечак.

- Шта? - упита га Филип.

- Рибе. Имаћеш за једну супу.

- Да - рече старац.

- Ја увек ловим рукама. Удицом не могу да уловим толико.

- Удицом се лови мало - рече старац - али је крупна.

- Боље да ловим ситну, али више - рече дечак.

Он пређе на другу обалу.

- И да слушаш учитеља - рече старац. - Немој да ти он говори једно, а ти радиш друго.

Био је потпуно сигуран да дечак пише нагнута слова и да кваси оловку.

Старац устаде да још једном погледа удице и извуче још једну рибу. Али она се откачи и паде у воду, а кукица остаде да се њише празна. Водени пацов прође кроз зелену воду, реп му је био савијен. Филип пљуну на његов реп и са две рибе пође ка колиби. Грбавац ће их испећи вечерас, пре тога ће на жару загрејати лопату. То ради веома добро.

Ветар је равномерно окретао точак.

Сунце се било спустило веома ниско и сенка колибе сливала се са сенкама јела. Старац седе на кратку бунду испред колибе и ситно исецка једну јабуку. Јабука је била сочна, на али су је његови стари зуби тешко жвакали. Имао је јаке зубе, лепе и беле као сенегалски војник. Онај је сигурно и амен могао да жваће а да оком не трепне.

Постепено престаде да једе ослушкујући крупније препелице у шуми и скакавце - оштрили су крила на ногама. Била је баш таква гужва и онда када је овде био Сенегалац са својим сјајним зубима.

У сећање му се вратише слике једног дана. Као да су то биле слике из летњег биоскопа - тамо на платну, на сеоском тргу - мало изгребане, црне, али ипак довољно јасне да може да препозна људе, своје другове, кутију са кремом за обућу, бријач и поручника. И најважније - међу другима је препознао себе, као да је био изашао одатле и гледао животе других.

Прво примети земуницу. Пред њом један војник, стоји окренут леђима, нешто ради. С друге стране, далеко од линије фронта, љуљао се један завезани балон. Када се војник окрену, Филип препозна себе - са брковима, подшишан. Старац се осмехну привиђењу које је видео, обрадова се и заклати главом као да га је храбрио, јер је знао шта ће се догодити касније. Он настави да четка изгужвани горњи део чизме. "Тшит, тшит, тшит" - кретала се четка да би кожу учинила што сјајнијом. С времена на време дувао је у кожу и опет настављао да четка.

Он је тада био посилни и познавао је веома добро чизме свог поручника. Свакодневно, а некад и два пута на дан, он их је гланцао. Биле су изношене и лева је имала по целој дужини пукотину и ма колико је гланцао она је увек била тамнија. Кожа је била изгребана и поручник је преговарао са економом да му нађе пар бољих цокула. Поручнику се журило, јер се говорило да ће цар обићи фронт и да ће неки од командних чинова ићи на одсуство. Али чак и да не дође цар, нада о одсуству није се гасила.

Поручник звиждучући обу чизме и, наместивши огледало, седе да се брије.

Посилни га је гледао и једва је стајао на ногама. Мучила га је шпанска грозница.

- Да! - рече посилни. - Ја сам дошао из Америке. Нисам издајник.

- То је добро - рече поручник. - Бугарска рачуна на нас.

Бријач није добро одсекао један зулуф и поручник је морао да то поправи.

- Да! - рече посилни.

Он узе лончић са водом да сипа поручнику кад заврши са бријањем. Спази везани балон који се спуштао ка земљи. Али то га не узнемири, јер су сваког дана подизали и спуштали балон. Посилни Филип није могао да разуме зашто је потребно да га подижу, па да га опет спуштају.

- Добро је то што Бугарска рачуна на нас - рече поручник.

- И цар - рече посилни. - Када нам је оног дана генерал говорио...

- Да, да! - прекиде га поручник. - Али ми не можемо д_а рачунамо на њих.

Поручник је био у праву. У тренутку док се он бријао, а посилни држао лончић, цар, аустријски кајзер и императорка Зита одслужили су ћутљиву молитву у разрушеној катедрали Шиле Месе. Затим је почео обилазак бојних поља између Изонца и Таљамента. Аутомобили су се кретали путевима Северне Италије.

Слика је била величанствено мирна у својој разрушености, достојна очију монарха. Они су пролазили након премијере сукоба да би видели овације. Овације су им биле уништена и напуштена оружја. Било је ту и точкова за хиљаде таљига - војничка опрема, одећа, мртви коњи који су заударали. "Отворите стакла на аутомобилу! Мртви војници." "Господе, ти који си на небу, хм... хм... хм... Како гласи молитва на словенском?" "Амин, ваше величанство! На црквенословенском." "Да, да, амин!" Уништена природа и мртво човечанство! Господе, ти, који... хм, хм, његово присуство је веома сумњиво. Овде су присутни само мишеви, али они чак и не трепћу када крај њих пролазе аутомобили њихових величанстава. "Ако се његово величанство интересује, оно тамо је, улево, то је Сен Михеле." "Могуће је, могуће" - каже његово величанство и гледа десно.

- Да, да - губи се ехо поручника. - Ми не можемо да рачунамо на њих.

Филип, посилни, осети нешто у тој фрази, јер стаде мирно. Вода из лончића просу се по његовој руци али он се не помери. Прешао је цео океан због отаџбине и цара. Збунише га поручникове речи. Зна ли господин поручник колики је океан?

- А не можемо да рачунамо ни на оне с друге стране говорио је поручник, водећи рачуна да се не посече бријачем. Артиљерија их је уништила.

Старац Филип седео је крај колибе и видео посилног Филипа како са лончићем у руци стоји испред поручника. Тада он није схватао све што су говорили, али то му се усекло у сећање и он га веома прецизно реконструише.

Поручник поново насапуња леви образ - како се брзо суши сапуница на отвореном! - али није успео да склопи бријач. Ваздух се прореди, неко однесе лончић из руку посилног и, када дође к себи, виде поручника како лежи на насипу. Затим поче да се пуца с леве стране; тамо су трчали из привременог логора - резерва једне митраљеске чете - он потрча у заклон. Артиљерија је парала ваздух и он је клечећи иза насипа осећао како уоколо трешти, шкрипи и режи узнемирени ваздух.

Прва брига након пуцњаве био му је лончић. То је била прва и једина нит која га је вратила у реалност из које је био избачен тако изненада. Касније се сетио поручника. Он је лежао на једној страни насипа, образ му је био бео као креда сапунице која се осушила. Обућа, она што је имала пукотину - лежала је неприродно.

- Глупо, глупо!

А пукотина је остала иста, засекла је кожу од форта до а због тога никад није могао да лепо очисти чизму, иако је улагао велики напор.

- Глупо, господо!

Поздрави одсечно, знојав због онога што је преживео и блед од шпанске грознице. А пукотина...

Ко је ово око њега? Нису ли то резервисти митраљезаца?... А образ је још увек бео од пене која се засушила. И црна пукотина... Предвече је, далеко од линије фронта, видео да опет подижу балон. Караван коња ишао је натоварен гранатама - коњи и људи изгледали су веома малени. Помислио сам да ће им наше хаубице вратити бомбардовање и можда ће јуришати да би видели Охридско језеро. Тако су говорили војници, а официри нису ништа причали о Охридском језеру. "Какав вам је дух, момци?" - питали су они. (Као и сваки дух он остаје бестелесан.) "Дух је добро" - одговарали су војници. Касније су извиђачи довели једног Сенегалца. Био је висок и плавичаст, зуби су му били сјајни док се смејао свима. Весељак!

Стража је пуцала у њега с леђа и кад је касније посилни прошао шумом видео га је како лежи а зуби му још увек сјаје. Тако му је лице било укочено као да је нечим био изненађен, није успео да се уплаши и лице му се још увек смејало.

- Ово нам није требало - рече командир митраљезаца.

- Морамо да га хранимо - рекоше војници. - А немамо хлеба. Зар они хране наше!

Хлеба заиста није било довољно, ко зна да ли су они хранили наше које су заробили.

- Зашто да га хранимо! Да га нисмо случајно звали или само му напали земљу?!

- Да је седео у Сенегалу, нико га ни прстом не би такнуо.

- Изгледа да је то веома далеко. Мој стриц је ишао до Цариграда, али за ову земљу није чуо.

- Вероватно је далеко. чак на крају географије.

- У географији нема такве земље. Учили смо географију.

- Онда је изван географије.

О њему више нису разговарали, јер је дошао са велике удаљености, негде изван човечанства, из једног света који је војнициманепознат, да им једе хлеб (који нису имали) и да их убија. Било је већ довољно мртвих.

Али они су морали да се освете.

Поручнику одаше последњу пошту и сахранише га. На крст ставише његов шлем, али током ноћ је дувала бура, шлем, се откотрљао преко свеже хумке и сутрадан је посилни Филип на његовом дну нашао мало воде, око две шаке. И мада је војник војнику ретко човек, посилни окачи шлем на једну страну крста тако да се у њега увек скупља вода када пада киша. Можда је умро жедан нечега.

Сенегалца нису ни померили из шуме и киша је целе ноћи падала по њему и исправила му одећу, руке. прсте, Само косу није могла да му исправи. Била је веома густа и пуна малих увојака.

Када је окачио поручников шлем, посилни пожеле да оде код Сенегалца, али примети нешто са увијеним репом како трчи према шуми. Тада схвати да су га посећивали шакали и врати се назад, јер у таквим случајевима увек би му се повраћало. Старац задрхта - оно са подвијеним репом заиста се кретало узнемирено и колебљиво, само крај водених јела. Он жмирну неколико пута укоченим капцима и препозна Дијану, керушу.

- Дијана! Дијана! - позва је.

Керуша клече и поче да репом удара по земљи. Окрену се назад, али не примети ништа и оклевајући пође ка старцу. Приђе му сагнуте главе, покорна, спремна да добије батине. Старац се сажали и главом му пролетеше лоше мисли о Грбавцу. Није морао да буде тако груб према болесној керуши - старост, пантљичара и буве довољни су овом исцрпљеном телу.

Грбавца још није било.

Али старац Филип није се оптерећивао тиме.

Њега никада није мучила самоћа као што мучи младе. Млад човек у самоћи, сам са собом, није ништа. Он нема успомене старца, ветрови судбине нису га носили земљом као што ће једног дана јесењи ветар почети да носи опало лишће у шуми. Када се сећао свог живота, чинило му се да то нису успомене, да је то један веома дуг сан, или веома велика књига, већа од Библије. И тачнија од ње. Све је у тој књизи било лепо и добро, била је то поука за некога јер је осетио свим својим чулима. Понекад би пожелео да свој живот исприча Грбавцу, иако је више волео да разговара са женом о тим стварима, али примећивао је колико је то бесмислено, јер они су се разумевали без речи. А оно о звездама, можда је тачно, јер и његове успомене су као љуспе које падају с њега, које више нико не може да уништи - ни прелазак преко океана, ни мента, ни рат. Питао се да ли би нешто из свог живота желео да доживи два пута. Све би да доживи још једном, али највише оно тамо, у дивљој менти, коју је поваљао са женом мислио је. Само кад би могло.

Али више није могло.

Када би се сећао тога чинило му се да је он мали део света и да нико не може да га помери одатле јер ће нарушити његов мир и тишину. Као што нико не може да измести реку из загрљаја њених обала. Нити може да заустави њен пут ка океану. Она прескаче сваку препреку пред собом и иде даље.

Грбавац те ствари није знао. Али он ће му једног дана све то испричати. Јер човек не треба да сакрива себе од пругих. Сваки човек је поука другима добра или лоша.

Грбавац се појави тек пред залазак сунца, сенка у сенкама крај реке. За појасом су му висиле три грлице. Керуша зацвили и оде старцу иза леђа.

- Ево и ветра - рече Грбавац.

- Ја сам то знао - рече Филип. - Зар ниси видео какво је синоћ било небо?

- Мораћемо да подмажемо точак - рече Грбавац. - Није подмазан.

Точак је с времена на време шкрипао и колебао се да ли да се окрене јер је ветар променио правац и дувао из правца планина.

Грбавац седе крај огњишта, а старац разгрну жар и баци суве гранчице. Кроз дим је видео Грбавца како откопчава реденик. Црвене чауре није било.

Он преломи пушку.

- Моја Дијана има среће - рече он и стави чауру у реденик.

- Да ли се нешто догодило? - упита старац.

- Рекао сам ти да има пантљичару. Ветеринар ми је наредио да је убијем.

- Истина?

- Истина. Зато сам прошао Петловом чуком, мислио сам да је тамо убијем. И учинио бих то да се није окренула.

- Зашто, зар се окренула?

- Окренула се баш у тренутку када сам подизао пушку. Изгледа да пси осећају. Таман сам подигао пушку, и она се окрену.

- И није побегла.

- Није желела да побегне. Само да је почела да бежи пуцао бих. Али она се окренула и почела да пузи према мени. Гледа ме и пузи, док није дошла до мојих ногу. Ту стаде и подиже главу. Као човек, кажем ти.

- Ма наравно - рече живо старац.

- И нисам могао да пуцам.

- Ма, наравно!

Филип погледа керушу. Она је чучала крај ватре и погледом пратила њихов разговор.

Грбавац стави лопату на жар да се нагреје за рибу. Старац је гледао његово лице ружичасто због ватре. И очи. Биле су то друге очи, лепе, јер су обасјане ружичастом светлошћу која долази с ватре. Сети се да птице имају такве очи. И Грбавац му се учини леп и добар. Дегенерисани људи страдају од милосрђа, рекао му је једном поп Николча. Али он је био пијанац и старац му сада није веровао. Помисли да је много боље да човек живи са дегенерисаном ногом или руком но да буде дегенерисаног срца или памети. И сети се фронта, Сенегалца којег су убили као пса - тада је све било дегенерисано, ван свих оквира. Помисли да је рат баш због тога ужасан јер дегенерише човека.

Ту, у тишини вечери све је било добро, и Грбавац је био добар и леп као никада до сада, јер је сада окренут. Филип није видео његову грбицу, а овај је причао о јадној керуши. Она није могла да говори, али старац је веровао да разуме све иначе се не би осмехивала својим жутим очима. Сети се и Циганина са дињама и био је потпуно сигуран да је Грбавац пуцао изнад његове главе само да би га уплашио.

- Добар си ти - рече му старац и проџара ватру. Остаје ти само да се ожениш.

- Знам ја то - рече он. - И да знаш да ћу то да учиним.

Наравно, то мораш да учиниш.

Старац Филип веровао је да ће се наћи људи који ће заволети Грбавца. Довољно је само то што је човек и што воли. Онај који жели љубав, а не даје је, вара се. А онај који даје мора да добије, иначе ништа не би имало смисла.

Прва риба коју су бацили на усијану лопату, сави се као дуга - жит, жит, жит - цврчало је мокро месо. Грбавац стави рибе да се пеку и поче да черупа грлице.

Један лептир излете из мрака и поче да кружи око ватре. Приближи јој се сасвим, задрхта и паде на угљевље. Тражио је спас у светлуцању угљена.

Вечерали су рибу и грлице. Керуша је јела коске. Све троје легоше пред колибом и Грбавац заспа први. Дијана заспа много касније и у сну је цвилила. Можда је сањала пушку. Грбавац се осмехивао у сну, сигурно је сањао нешто лепо што тек треба да учини и што рече старцу да ће учинити. Филип је гледао како над њим падају звезде и читао је велику књигу свог живота, много већу од рата и океана заједно са паробродима и делфинима; много већу од географије, јер у њој није било Сенегалаца, а он је видео и човека из Сенегала.

Ветар, који је наговарао точак на кули да се покрене, покрену га, овај се лагано окрену и синџири тромо зарежаше.

Тако ће се окретати до зоре.

Књигом Свирепо расположење (1965) Радичков започиње модерни преображај бугарске прозе. Његова митолошка фикција преображава традиционални свет бугарске сеоске прозе мешајући реалност и фантастику, историју и митологију, свакодневно и празнично, обичајно и чудесно, древно и модерно. Његово дело показује крах традиционалне психологије и морала. а у исто време и стабилност људске менталне прилагођености и традиционалне вредности у једном фолклорно митолошком модернизму који је сличан "магичном реализму" латиноамеричке прозе, но уз самосвојан развој и самосвојне изворе. Иако се најчешће изражава кроз кратке приповедачке форме (које бих пре назвао причице него приче), његова проза делује преко своје монументалности, преко јединствене многострукости свог шароликог света уметности, а не преко сугестивности појединачног п заокруженог смисла. Чак и његови романи и драме (а Радичков је модерни обновитељ тих жанрова који код њега добијају потпуно нетрадиционални вид) не постижу уметничко јединство затворено у себе, већ делују као фрагменти једне огромне карневалске феште, какво и јесте у суштини стваралаштво овог најзначајнијег бугарског прозаисте.

© Йордан Радичков
© Мила Васов, превод, 1996
© Издателство LiterNet, 20. 02. 2004
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.