KONTRAPUNKT

web

Kad sam nesrećna, tužna i bolesna,
nemoj da si kraj mene.
Godine i život me naučiše -
Navikoh se
da podnosim muku sama.
Kao ranjena zver,
koja se u svom brlogu skriva
da liže rane sama,
zatvaram se i ja
u svoje zidove
i potpaljujem
sav životni plamen.

I tada,
utonuo u krv otrov,
otklonjen sa usana jauk
i neizlivene iz očiju suze,
u srce pretopljene,
postaju bistre kapi
i uranjaju u neizgovorene reči
upućene tebi.
Oslušni, čućeš ih -
ma gde bio.
Ali kad sam nesrećna, tužna i bolesna,
nemoj da si kraj mene.
Neću da svoj teret
prebacim na tebe.
Neću da spuštena na mene senka
padne i na tvoje čelo.
Neću da moj ugašeni osmeh
ugasi plamen tvog nasmejanog oka.
Neću da
moji zidovi i tebe guše.
Neću.

Privikoh se da muku sama podnosim.
No teško mi je da
podnosim lepotu
i radost bez tebe.
U tim trenucima budi kraj mene,
da se radost mog srca
prelije u tvoje,

i lepotu,
koja je kao izvori ispunila
moje zenice -
da vidim odraženu u tvojima,
i pesma, poletela sa mojih usana,
na tvoje da sleti.