KOLIKO BEŠE SUNČANIH DANA

web

Iza zastakljenog zida moje sobe
njiše se plava zavesa mora
i razotkriva beskrajnu scenu.
Na njoj danas vidim, ja kao jedini gledalac,
rasplet tvoje završene
i nezavršene moje,
ali bliske kraju,
drame.

Ne, nije bilo klasičnog jedinstva - ni mesta
ni vremena,
ni radnje.

Je li to bio nastupio vek
antidrama
i antiheroja?
Ne dosećam se. Pitam:
ima li u prirodi - antiprirode?
I mi bejasmo li
antiljudi?

I nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena,
ni radnje.

Na tvom radnom stolu uvek je pored tebe bila
mala Botičelijeva Venera.
Podignut sa neispisanog lista,
tvoj pogled - koji traži i umoran -
tonuo je neosetno u plavu prozračnost
njenih očiju
kao u dolazeći talas nepreplivanog mora.
Nestajao si. Odahnuo bi.
I ka meni se okretao
obnovljen.

Ali nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena, ni
radnje.

Krenuli smo da tražimo lepotu
u životu i svetu
po planinama, morima i gradovima.
Zamalo da nas poklopi krenula lavina.
Zamalo da nas potopi morska bura.
Zamalo da nas otruje prestonički dim.
Jedan nas talas eksplozivne detonacije
odbaci daleko -
na severnu
obalu.
Ne, nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena, ni
radnje.

Nas su sledila po prvi put
u velikom naletu nadanja
i maštanja sa beskrajnim horizontom.
A meštani su nam govorili:
- Ovde, sve u svemu, ima dvadeset sunčanih dana godišnje
i vi ste srećom došli
u njih-.

Ali nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena, ni
radnje.

Kad sam se sama vratila kući
sa jednom zelenom grančicom, koja se razvila
ispod pred tobom zauvek zatvorenog prozora,
samo su dve misli bile žive
u mom saznanju:
- Zašto ti sa stola ne uzeh malu Botičelijevu Veneru
da je položim na tvoje srce,
da večito živi sa tobom
Lepota...
I još nešto:
- Koliko nam je dana u životu sunčano?