Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

ДОСИТЕJ ОБРАДОВИЋ КОД БУГАРА

Бојан Пенев

web

Без сумње, српски утицај играо је важну улогу у нашој националној и литерарној обнови - можда много важнију него што се мисли данас када нису изближе проучени правци и размери тога утицаја. Уколико се пажљивије удубљујемо у те правце и размере, уколико подробније проучавамо посебне чињенице на којима се види српски утицај и који у исто време објашњавају услове под којима се то остваривало - услове у многим случајевима заједничке животу оба народа -, утолико више подржава се у нама убеђење да овде имамо посла са једним значајним и разностраним утицајем, који изискује темељно проучавање.

Просветитељске идеје XVIII века продиру у нас не само преко Грчке, него и преко Србије. Чињенице да бугарска обнова почиње најпре у западним областима - у оним областима које су биле на домаку српског духовног живота, - само та чињеница јасно показује од каквог је значаја у даном случају српски утицај који има не само културан, но до извесног ступња и политички карактер. Последице тога утицаја јасно се осећају чак до средине прошлога века; после тога, познато је, наша нова књижевност почиње да се развија више под утицајем руске; руски утицај, као богатији идејном садржином и сроднији нашем националном духу, чини крај не само грчком но и српском утицају.

Множина додирних тачака између наше и српске обнове јасно нам показује заједничке услове под којима се и једна и друга стварала. Културни, политички и посебни услови били су у многим односима једнаки у животу Срба и Бугара; наши и српски обновитељи имали су да постигну до извесног ступња заједничке задатке и да се боре са једнаким тешкоћама и препрекама. Језик и вера, заједничка беда и заједничке духовне потребе приближавали су једно другом оба народа, стварали су трајне везе међу њима и побудили су неке раније раднике на обнови да раде у корист не само једнога но и другога потиштенога и непросвећенога народа. Српски и бугарски књижевни језик с краја XVIII и с почетком XIX још више је појачавао ово зближавање и олакшавао узајамне литерарне односе и утицаје. Неки наши и српски књижевници из епохе обнове, када својој књижевној делатности дају национално-просветитељски циљ, не праве разлику између бугарског и српског племена. Један од првих обновитеља бугарскога и српскога народа, Христифор Жефаровић, кога Павле Ненадовић у једној похвалној песми назива "ревнитељем отечества бугарскога, љубитељем царства илирическаго", имао је подједнаку љубав за оба народа; и један и други је за њега "наш, свој". Ми још сигурно не знамо да ли је Жефаровић по пореклу био Бугарин или Србин... Јован Рајић, чији је отац, био из Видина, пише дело Историја разних славенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов. Србин А. Нешковић издаје 1801. године у Будиму Историју славено-болгарског народа, из Г. Раича Историје и неких исторических књиг состављена и простим језиком списана за синове отечества. К. Огњановић, такође Србин, учитељу је у бугарским о6ластима, издаје књижевна дела на бугарском језику у циљу просвећивања бугарскога народа, и осуђује Бугаре што се одричу свога рода и језика. "Као безумни гнушају се", пише Огњановић у тону Пајсијеве проповеди, "свога рода, језика и имена, као да би им име Бугарин љагу нанело." Са дирљивом срдачношћу открива он своја осећања бугарским читаоцима: "Ја сам међу вама живео и своју сам срећу на жртву ваше среће свесрдно принео, и ја вас и данас и занавек љубим..."

Извесно интересовање за Бугарску и Бугаре показивао је и просветитељ српске народности, Доситеј Обрадовић. Када пише о јадном политичком стању у коме се налази Србија, Босна и Херцеговина, он не заборавља да спомене и "бедну Болгарију", која је потпала "под тешки турски јарам". У једној својој песми Обрадовић позива Јосифа II да ослободи турског јарма не само Србе но и Бугаре:

Дај Болгаром њи'ове бољаре,
Твојим Сербљем витезове старе...

Заједно са својим наставником Теодором Милутиновићем он верује да ће просвећени владари, као Петар Велики, ослободити како српску тако и бугарску отаџбину "од тиранства, глупости и варварства". Можда је неким случајем Обрадовић имао могућности да буде у додиру са Бугарима. Јесен и зиму 1765. године он је провео у Хилендару, где је посигурно општио не само са српским но и са бугарским монасима. У једном свом писму он пише да се и у Светопавловском манастиру и Хилендару сретао с Бугарима, и по невољи је био сведок сталним сукобима између бугарских и српских калуђера, који нису могли да реше чији је Хилендар. У Бечу Обрадовић је био учитељ једном младом Бугарину. Широки планови о књижевној делатности приморали су Обрадовића да напусти ово учитељовање, и ученик са сузама у очима био је принуђен да остави свога љубљенога учитеља. Но и учитељ је жалио за својим учеником:

Један добри младић Болгарин почео је плакати кад сам му лане рекао да ћу поћи, него да тражи себи другог учитеља; и ја сам тешко зажалио, но непреодољива жеља да јоште што за живота на штампу издам све је победила...

Можемо рећи да су услови за српски утицај на нас били дефинисани не само заједничким до извесног ступња национално-просветитељским циљевима које себи постављају просветитељи оба народа, но и ранијим буђењем Срба, а тако исто и богатијом српском књижевношћу на помолу обнове. У многим односима наша обнова одјек је српске обнове. Промене и нови покрети за време српске обнове, тенденције у развићу нове српске књижевности јасно се рефлектују у множини чињеница нашег књижевног развића. Оне модерне идеје које су импулсирале духовни живот српски и створиле услове за национално буђење и развиће продрле су разним правцима код нас и обогатиле живот и књижевност новом садржином. У почетку наше обнове могу да се истакну многе аналогије не само са грчком но и са српском обновом. Сам темпо, тако да се изразим, развића српског духовног живота и српске књижевности у другој половини XVIII и у почетку прошлога века знатно се убрзава за време онога покрета међу Србима који се карактерише јасно опредељеним просветитељским, и рационалистичким идејама израженим у Обрадовићевим књижевним делила.

Утицај Обрадовића на наш живот и књижевност више је посредан него непосредан. Обрадовић је утицао на нас не толико као личност, као лични, посебни српски књижевник, колико као чинилац поновног покрета живота и књижевности српске. Многи његови сународници примили су његове идеје, популарисали их, прерадили их - и код нас су продрли отисци тих идеја у духовном развићу српскога народа. Ми видимо неке наше јавне раднике и књижевнике у првој половини прошлога века, чак и доцније, да су у идејама врло блиским Обрадовићевим идејама и, што је доста карактеристично, они их изражавају у таквој форми у каквој их је изражавао Обрадовић, - али те идеје у већини случајева продрле су код нас не непосредно, не после блиског упознавања наших просветитеља са животом и делима српскога реформатора, него тек после њихова прилагођивања неизбежном садржају српског живота и књижевности.

Које су Обрадовићеве идеје могли да приме наши књижевници и уколико су те идеје наишле код нас на повољан пријем за поновно оживљавање и развиће?

Спољашњи утицаји који су утицали на наше буђење до тог ступња преплићу се, да их је тешко подвојити јасно. У неким случајевима чак је немогућно ставити тачну границу између грчкога и српскога утицаја. Западни утицај, као што смо споменули, продро је с почетка преко Грчке и Србије. Извесне чињенице у нашем духовном животу у првој половини прошлога века можемо приписати и грчком и српском утицају. Али треба да напоменемо да су просветитељске идеје, које су у почетку прошлога века реформисале српски и наш духовни живот и створиле услове за стварање једне нове књижевности, нашле најопредељенији и категорички израз у делима Обрадовићевим, и његов посредни утицај показао је оно што је могло код нас да продре и другим путем - преко Грчке -, притом, у извесним случајевима, форме тога утицаја биле су много приступачније и ближе условима за наш национални живот него што су биле форме грчкога утицаја.

Не само под грчким утицајем, но и под утицајем српске књижевности - тачније, под утицајем Обрадовића - код нас је ојачала тежња да се ради на духовном ослобођењу народа, на задобијању оне слободе која је основ свима другим слободама. Главни циљ Обрадовићев - онај циљ у који је ставио смисао свога живота - био је да узвиси до духовне слободе и природног савршенства један народ који је оставио "за вавек у всеконечном и плача достојном бесловесију". И као народни будитељ и реформатор живота, он је имао последнике не само међу својим сународницима него и код нас, међу нашим просветитељима, који су помоћу знања и природнога васпитања хтели духовно да ослободе свој народ. Просветитељи бугарскога народа верују, као Обрадовић, у свемогућу, ослободилачку силу науке и убеђени су да просвета и моралност после свију слобода носе и мир. Они виде само утилитарни и практични значај науке и филозофије, сматрају их као средство за природно усавршавање и духовно ослобођење, и популаришу их, уколико и једна и друга имају примене у практичном животу. Делатност ових просветитеља има педагошки карактер - онакав карактер какав је имала и Обрадовићева делатност. По угледу на своје грчке учитеље а делимице и на Обрадовића, они се јављају као будитељи и просветитељи у најширем смислу када се обраћају подједнако и малима и великима, и на тај начин проширују круг своје практичне просветитељске делатности не само у школи него и ван њених зидова.

Донекле се Доситејевом утицају дугује за модерније погледе за време обнове о жени и женском образовању. Као што је познато, Обрадовић се ослобађа патријархалних заблуда, издиже се високо над својим временом и тежи да извојује услове за образовање и умно развиће не само људи но и жена. Из Србије он је први смели ратник за духовно ослобођење жене. Карактеристично је да су Доситејева дела још педесетих година имала код нас не само читаоце но и читатељке, од којих једна, Станка Николица, преводи "две приказки: за славните жени и за Аза человекомрзеца". У једном интересантном поговору свога превода Станка Николица, која се потписује "Желатељка женскога просвећења", истиче потребу женскога образовања и жали се да услови код нас дају врло мало могућности за женско умно и морално развиће. Мушкарци, пише она, нису толико за сажаљење: што не нађу у својој отаџбини, они траже у туђој земљи. "Али ми јадне жене, кад немамо средство да живимо на страни, шта да радимо? - Немамо потребне књиге да бисмо се темељно научили у школи; немамо ни довољно времена да проведемо у њој; немамо како школске тако ни друте за читање књиге; што научимо за кратко време у школи, и то заборавимо кад школу оставимо. Уосталом, питам, шта треба да радимо?" Преводитељка долази до закључка да саме жене треба да се побрину за себе. "Узмимо перо и свака према сводој сили нека гледа да изради нешто за своје другарице. Ево, ја сам према својој сили превела ову књижицу и ја вам је препоручујем." Преводитељкина мисао је да треба да се пишу и преводе "књижице" као ова За славните жени, у којој ће њене сестре наћи пример за подражавање; под утицајем таквих васпитних књига жене ће се научити да мало више цене своје човечанско достојанство. "Видите ли у њој с каквим је духом било на свету жена, а зар данас таквих нема? Има, него... и тако даље". Станка Николица посвећује свој превод женама:

Малена књига за жене
Која их учи бодро
Да се чувају суровости
И понашају мудро.

Последице Доситејевог утицаја могли бисмо да опазимо и у одношајима неких наших просветитеља и друштвених радника према цркви и свештенству. Црква, по њима, не треба да противречи народним интересима, црквена управа треба да буде у основи; својој не теократска него демократска, свештенство треба да се издигне високо над народом у културном погледу и да с вољом, од срца, ради на народној просвети. Напоменућемо и то да ти наши просветитељи не прецењују значај цркве; напротив, они често истичу да су за народно образовање неопходни не толико црква и свештеници колико учитељи и школе, који треба да одговарају духу новога времена. Такве либералне погледе имају чак и неки наши трезвенији монаси. Ево шта пише један од њих, Неофит Рилски: "Требало је најпре да се спреме школе, па потом цркве и манастири. Најпре да се штампају на нашем бугарском језику потребне школске књиге, па после Стари и Нови завет." Можемо тврдити да је Неофит своје национално-просветитељске идеале формирао под утицајем не само грчке но и српске књижевности. Значајни "филолошки предговор" Бугарске граматике (1835), који показује Неофитове погледе на књижевни бугарски језик и циљеве народне просвете, писан је под утицајем оних схватања које изражава Павле Кенгелац у предговору свога Јестествословија, изданог у Будиму 1811. године. - Као Обрадовић и његови српски последници, и наши учитељи убеђени су да интереси народних школа, тако исто и интереси просветитељске и васпитне књижевности, стоје много више над интересима цркве. "Боље је много једну паметну и полезну књигу, с коликим му драго трошком, дати да се на наш језик преведе и наштампа него дванаест звонара сазидати", пише Обрадовић. "Ми мислимо и верујемо", пише један наш публицист, "да ће једна књижица као Манчевљева Отъ бащинъ язикъ или један Летоструй Данова, метнути у руке народу, донети народу много веће користи него што би му могле донети три владике."

Један део наше интелигенције за време обнове нештедимице осуђује свештенство, налазећи да је оно великим делом својим немоћно да стане на висину свога правога позива - да просвећује просту народну масу. Може се рећи да је и ово последица Обрадовићевог утицаја. Његова критика разврата у црквама, и манастирима, верскога фанатизма и паразитизма калуђерског, његове проповеди о "бесполезности манастира у општеству", могле су да нађу последнике и код нас. Један од бугарских преводилаца Обрадовића објашњава читаоцима да је њиме преведена "повест" Цу-и филозоф прожета извесним антикалуђерским тенденцијама. "У њој (приповеци) јасно се показује да човека не може направити филозофом ни имање, ни добар живот, ни сујеверно калуђерство..." Мудрац је онај који жртвује свој живот за пуни тријумф истине и добра "мислећи да му је дужност да добро чини човечанству. Такав је човек праведан, светитељ и божји угодник, а не лењи, по горама дивљи калуђери", који иду по селима "да узнемирују својом прошњом у божје име". Преводилац налази разлога да говори против незнања и лењивости калуђера због тога што се у преведеној поучној причи међу осталим лицима налази и један аскет који презире свет и претендује да буде мудрац. Китајски император Чинг-Јанг, када је сазнао за његов усамљенички живот, подсмева се и препоручује својим лекарима да, ако је могуће, излече мозак тога бегунца од света и мука.

Неки наши јавни радници за време црквене борбе - најактивнији предводници ове борбе - сматрали су да црква треба да се реформише у духу новога времена и по законима здравога разума, да се притом ослободи традиционалнога догматизма и формализма који у већини случајева противрече суштини хришћанскога учења. У њиховим публицистичким чланцима, у којима се разматра састав бугарске цркве и истиче потреба за радикалним реформама у њој, ми често наилазимо на идеје, истоветне, сасвим онакве какве је много раније проповедао Обрадовић у једној опредељеној форми. Ове либералне идеје, с којима се сретамо на пример у чланцима П. Р. Славејкова и Т. Икономова, дугују не само својој дубљој примени у друштвеним и културним погодбама нашега живота, но и спољашњим утицајима. Врло је могућно да је до извесног ступња и Обрадовић утицао на наше публицисте у питању црквене реформе. - Није без значаја чињеница да је бугарски превод Доситејевог писма непознатом оцу Серафиму, пренесеног у Совјете здраваго разума, имао до 1881. године тачно три издања. У томе писму, као што је познато, Доситеј осуђује верске заблуде и сујеверја, потхрањивана вековима од цркве у народу, и исказује своја рационалистичка и реформаторска схватања.

Обрадовићева дела била су доста позната код нас за време обнове и распрострањивала су се како у преводу тако и у оригиналу. Важно је да су она у оригиналу била позната Бугарима не само у западним но и у источним областима. П. Р. Славејков, како ми је саопштио његов син Пенчо Славејков, имао је у својој библиотеци сва дела Обрадовићева. Целокупно издање Доситејевих дела (издање Медаковића, Земун, 1850) поклонио је софијској Народној библиотеци један грађанин из Плевне који се потписао: "Георгій Ј. Кировичъ, Јуліа 8, 1864. Плевенъ". Станка Николица превела је Дветъ приказки у Разграду. Доситијева дела на српском налазио сам и у библиотеци шуменских грађана.

1) Ниједно Обрадовићево дело није било тако много читано и превођено на бугарски као "Ужица или Доситеева буквица. Први бугарски превод Ужице остао је неиздан. Тај превод, чији се рукопис чува у софијској Народној библиотеци, носи наслов: Книга именуема Доситеева ижица. Градина разноцветная. Отъ Сербскій языкъ преведе се на Болгарскій языкъ за ползата на нашего народа. Изданіе первое. Лето 1852, февруар и 1-вый Трудом же на Костаки Алек. Сахатчиски въ Самоковъ. На истој насловној страници додано је доцније писаљком: "13-годишенъ 6ехъ кога преписувахъ тазе книга отъ друга. Асъ Коста А. Сахатчиски." Писац Ужице записао је на крају превода: "Конецъ Ужицу Доситеу Обрадовичу". Тај превод одликује се од осталих тиме што је готово без скраћивања. Само су овде-онде изостављени неки редови из Доситејеве Ужице, који или имају аутобиографски карактер, или пак нису интересантни за бугарске читаоце. - Доцније, 1858. године, Ужицу је превео Т. Хрулев: Ужица Досите Обрадовича. Преведи отъ сръбски на 6ългарски языкъ Теодоръ Т. Хрулевъ, взаимноучителъ свищовскій, Букурещ, 1858. Хрулевљев превод је скраћен. Сва три дела Доситејеве Ужице - "поворење политическо, парадигматическо и митическо" - изложена су на 68 страница, а код Хрулева иста та три дела преведена су скраћено на 28 страница. Тај превод био је издан по други пут 1864. године (Букурешт), и трећи пут 1868. (Русе). Одмах затим Ужицу је превео свештеник Н. К. Грнчаров: Ужица или азъбуквица, Русчукъ, 1867. Превод Грнчарова је доста слободан и скраћен, али не до тог ступња као превод Хрулева. На неким странама Грнчаров се користао преводом Хрулева и не напоменувши то. Све од "благодареније писатеља!" до краја (Грнчаров, стр. 45-48) узето је од речи до речи из превода Хрулева (издање из 1864, стр. 36-39).

2) Две прикаски за славните жени и за Аза человекомразеца. Писалъ на сърбски Доситей Обрадовичъ, а побългарила Станка Николица, Разградка. въ Белград, 1853. Овде су преведени: 1) О славним женама (Целокупна дела, VI, стр. 110-120); и 2) О мудрости и промислу у управљанију света, восточна повјест (Целокупна дела, VII, стр. 14-27).

3) Изводъ отъ советите на здравый разумчъ. Цариград, 1863. - У преводу се име Обрадовића не спомиње. Као што смо приметили, преведена је само једна глава Совјета здравога разума, Доситејево писмо оцу Серафиму (Целокупна дела VI, стр. 38-69). Преводилац није познат. Превод је издала протестантска пропаганда у Цариграду. Познато је да је ова пропаганда наилазила код нас на врло повољне услове за утицај, нарочито после сукоба између консервативне и либералне струје у црквеној борби. Либерални предводници ове борбе, насупрот консерватизму, били су приврженици црквене реформе. Протестантска пропаганда схватила је тежње либералне струје, и она се сама трудила да их објасни издавањем популарних брошура, у којима се истиче неопходност црквене реформе. Превод Доситејевог писма у вези је са условима наше црквене борбе и са циљевима пропаганде. Карактеристично је да је овај превод доста слободан, местимице преиначен, и то сасвим у духу протестантског учења.

4) Цу-и или философ. Отъ книгата "Чувствителнаго человека". Побългарилъ П. В. Оджаков. Русе, 1865, превод је Цу-и или философ. Из књиге "Чувствителнаго човека". (Целокупна дела VII, стр. 28-44). Преводу Оџаков пише увод у коме примећује да је "ова прича кратка, али сваки који је буде прочитао познаће и разумеће такве мисли какве имају највећи људи на свету". Читаоци ће научити из преведене "приче" да се "правом мудрошћу" не одликују ни богаташи, нити лењи и сујеверни калуђери. Мудар је онај који је по природи склон да чини другима добро, и то не за награду. "Ко прочита с пажњом и зрелим расу^ивањем ову причу неколико пута, разумеће како треба да живи да би био угодан и Богу и свету."

5) Неколико Обрадовићевих басана преведене су у књизи разны и полезны наставленія за младыте. Наредилъ П. В. Оджаковъ. (Извори: български, Сърбски и немски). Русе, 1867. Међу осталим преводилац је унео овде 24 басне (стр. 39-50), од којих су 17 преведене из Доситеја (Целокупна дела III). У преводу су изостављене оне дуге поуке Обрадовићеве. Код Оџакова је поука кратка, а притом местимице прилагођена приликама грчко-бугарске црквене борбе. У поуци басне "Котакъ и стартъ съсълъ" (Оџаков стр. 45, Обрадовић, "Мачак и мишеви", стр. 58) преводилац додаје: "Мишић нас добро учи како треба да се понашамо према грчком калуђерству." Уместо' дугачке поуке Доситсјеве басне "Магарац у лавовој кожи" (стр. 50) Оџаков пише кратку: "Ова басна и сувише опомиње на данашње грчке владике у Бугарској. Одело се цени тек кад се испита срце под њим." (стр. 44).

6) Повестъ смешна за едни обуща, Преведена отъ сърбскій язык изъ Досотеа Обрадовъ за полза и увеселеніе отъ Христо Г. Крантовскій. Није забележено, али изгледа да је штампана у Самокову, у "Старата българска печатница на Карастоянова", свакако почетком осамдесетих година. То је превод приповетке "Један пар папуча" (Целокупна дела VI, стр. 71-76).

7) Разговоръ. Отъ Доситеа Обрадовичъ. Преведена отъ сърбски. Вена, 1867. - Нисам могао да пронађем тај превод. Забележен је у "Български книгописъ за сто години. Събра и нареди А. Теодоровъ Баланъ. София, 1909." (Вн. № 9314).

 

 

© Боjан Пенев
=============================
© Електронно списание LiterNet, 15.07.2002, № 7 (32)

Други публикации:
Доситеј Обрадовић. Приредио Младен Лесковац, Београд, Српска књижевна задруга, 1962, стр. 63-73.