АВИОН КАСНИ

web

Скупљени на аеродрому, по коме сунце баца пламен
и обара нас и дави нас у зноју -
Требало је да одавно одлетимо одавде и склонимо се...
Али авион касни, авион касни.

Да су се у запаљеном ваздуху макар само указала
његова блештава крила - да знамо да га има.
Раздрљивши свој црни фрак, гавран се узалуд мучи
да ископа рупу, кроз коју ће проћи.

Црева испирамо кафом и листамо новине.
И чоколада се топи - деца плачу кафеним сузама.
Послали смо Дедала и његовог сина Икара, али нико
није се вратио да нам каже зашто авион касни.

Однекуд се јави пилот, само да обећа
да нас очекује дуги живот - и више ништа нисмо чули.
Сада, полетевши ка рају, замишљамо
како нам се душе спуштају белим падобранима.

Са суседних аеродрома, од којих нас деле мреже,
сваког часа полећу - небо ће оборити...
А ми цепамо карте, потпуно изгубивши наду,
и чекамо ноћ - као покорне животиње.

Он ће сигурно доћи, као анђео се јавља,
за његовим ће крилима трчати погрбљени старци...
Али мене неће бити - тад ће моја глава
бити каменчићима уређена кућа за цврчке.