Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

ВУК И ЗАО ДУХ

Димитар Атанасов

web

Подижем поглед, али не видим ништа. Jедино ми успомене испуњаваjу срце. Схватам да jе све доживљено прешло у вечност. Одлазим и враћам се одатле. Jа сам само сенка. Као да то нисам jа, него вук у мени - жедан крви и добар, благословљен за живот. Сунце jе демон мог духа, а месец - миро на жељи за уживањем, последњоj потреби. Тражим jе у исповести. Сада, када године нестаjу као звук, а снага ме напушта.

Моj живот одлази и био би несређен, jер сам се у трагању за истином свуда двоумио. Нисам знао може ли jе човек достићи. Разум ми се губио у маглама нереалности и у магиjама. Био сам већ навикао да тражим опору духа, када сам одлучио да ће ми хришћанска вера даровати савршену чистоту и спокоjну мисао.

Постао сам ђакон у манастиру "Св. св. лечитељи Козма и Дамjан". Покорно сам испуњавао вољу мог духовног учитеља - скриптора Каила коjи ме jе припремао за монаштво. Он jе говорио слатко о новоj вери. Стављао ми jе у уста одговоре за све. И разум ми jе био спреман. Али природа ми се противила. Старац се тога домишљао, али ме ниjе грдио. Побеђивала ме jе његова упорност, а jа сам пратио своjу сенку и признаjем - испољавао сам више људске радозналости, него вере.

Краj манастира jе био лековити извор. Чуо сам да његова вода истеруjе Злог духа из душа, коjе су обухваћене лудилом. Од скриптора сам сазнао да jе ово место било светилиште Хероса - трачанског бога живота и смрти, коjи jе штитио од болести и зла. Тамо сам ишао кришом. Нисам смео да се молим. Само сам гаjио наду и клечао, пиjући лековиту воду. Био сам сигуран да одржава равнотежу моjих душевних чула.

Оне ноћи, коjа jе била одлучуjућа за моjу судбину, кренуо сам опет извору. Привукла ме jе нека плава светлост. Ишао сам у заносу, утучен због тога да сам то, што jесам. И да немам снагу за промену. Одjеданпут ми се причуо шум - сличан пљеску воде. Пришао сам тихо, обузет страхом и неjасним предосећањем. Скренуо сам са стазе и зашао у шуму.

Онда сам угледао вилу. Нагост женског тела ме jе занела. Ноге су ми се одузеле. У души ми jе настала пометња. Нисам знао да ли да наставим или да се вратим. Посумњао сам да jе она вила. Преда мном jе била девоjка снажног и витког стаса, увиjена меком маглом. На сjаjноj месечини извор jе светлуцао блеском хладног сребра. На трен сам приметио њене очи - плава небеса! Сусрео сам њен грозничав поглед и задрхтао сам. Оно, што сам осетио, била jе непозната снага. Зов љубави ме jе подигао с места, где сам био. Потрчао сам.

Нисам видео, ни осећао друго до чежње. Био сам краj ње. Хтео сам да jе дотакнем прстима. Да се споjим...

Чуо се врисак. И узвици: Вук! Вук!

Из таме су искочиле друге две сенке. И удариле у бег.

Девоjка jе исто побегла.

Стаjао сам збуњен. Гледао сам за њима и замало да заплачем. Уздржао сам се.

Из манастира су се почели окупљати монаси и прилазили ми. Певали су химне и изрицали анатеме на вука, жедног плена.

Био сам спреман да пропаднем. Да се сакриjем у црну земљу. Али не зато што сам се стидео. У душу ми се увукла кривица због ђакона, коjи jе нарушио завет. Били су сурови. Везали су ми руке, очи, уши и уста. Jер сам дозивао девоjку. Одвели су ме у цркву. Ставили су ме на камен у средини, а врат су ми стегли ланцем. Запалили су кандило и оставили да се молим.

Тако су везивали лудаке ради исцељења.

Слике паклених мука на зиду су оживеле преда мном. Сенке и гласови су ме опколили. Нисам их видео ни чуо. Видео сам jедино њу. Видео сам jе у себи. У jаркоj плавоj светлости. Њени покрети су ме слуђивали.

Држали су ме три дана без хлеба и воде. Четвртог дана су пустили код мене ходочаснике. Чуо сам шапутање о вуку, тако су ме звали. У очима им jе био прекор. Читали су молитве за моj спас.

Дошла jе предвече. Одмах сам jе препознао. Само сам jоj за тренутак запазио главу кроз отворена врата. Пред очима ми jе засиjала светлост њеног лица. Jасно плаве очи су се загледале у моjе. Гледале су ме с дивљењем. У њима ниjе био прекора.

Ниjе се одважила да уђе.

Девет дана сам носио ланац на врату. Скриптор Каил ми jе таjно доносио храну. Сваког дана су се молили за мене. А љубав jе сваким даном била све већа. Нисам био у стању да jе зауставим - као пожар у шуми jе буктела у мом срцу. И био сам награђен.

Девоjка jе поново дошла. Прекорачила jе праг цркве лагано и стала преда мном. Осетио сам плаву вртоглавицу. Она ме jе прогутала. Потонуо сам у дубину. Када сам се освестио, ње ниjе било. Али сам jе и даље видео. Губио сам се у плаветнилу њених очиjу. И нисам хтео да изађем отуда. Завиjао сам. Зато што jе у мени буктало љубавно завиjање вука. Нисам себе сматрао грештиком. Нисам се осећао уништен или одбачен. Него уздигнут. Победник над нечим, што нисам знао шта jе.

Наредног дана jе опет дошла. Овог пута ме jе њена рука дотакла. Гледала ме jе нежно, меко. Дубоко и ведро, небо ме jе уздизало нагоре, нагоре...

Монаси су дознали да она долази таjно. И они коjи су ме презирали, умножили су се. Окривили су ме да сам подигао руку на болесника. Да, уместо да се молим за њу и њено исцељење, jер jе носила Злог духа у своjоj души, запалио сам у њоj бестидну љубав. За ово ћу бити кажњен. А њоj, пошто jе болешљива, биће jоj опроштено. Jер Зао дух jе њоме владао и терао jе да се заузима за мене. С њом су биле њена маjка и тетка. Биле су дошле на извор да jе лече, да би се успокоjила њена душа.

Нисам веровао.

Девоjка се више ниjе поjавила. Ма колико сам призивао плаву вртоглавицу и сребрнасти сjаj њеног тела, у срцу ми jе било празно и тужно.

Болови постадоше неподношљиви. Ланац ми jе одрао кожу са врата. Дланови су ми отекли. Изгубио сам снагу од глади и жеђи.

Тада сам се отуђио од вере.

Разум ми jе захтевао душевни мир и оспорио сам њихово правосуђе.

Открио сам да истина ниjе истина цркве. Али ни вере.

Истина jе у љубави коjа jе у нама.

Ова истина се претворила у моj ослонац. Нисам сагао главу пред монасима. Нисам се покаjао. Показивали су прстом на мене, исмеjавали ме и звали ме вуком. Али био сам изнад њих.

Пошто сам познао љубав.

Девете ноћи врата су се отворила и ушла jе она. У jедноj руци jе држала кључ за ланац. У другоj - књигу.

Била jе побегла ради мене. Наговорила jе скриптора Каила да помогне. Он jу jе благословио. Дао jоj jе ову књигу. Рекао jоj jе да jе љубав истерала из ње Злог духа.

Дотакнула ми jе лице. Помиловала ме jе. И пољубила. Узео сам jе за руку.

Кренули смо.

И ето, већ цео живот гледам плаву вртоглавицу. И jа сам у њоj, и она jе у мени. И тако, до краjа наших живота.

Остављам ове белешке. Оне су моjа исповест.

Показало се да jе Каилова књига богомилска. Завештавам jе онима коjи ће jе читати после нас. Нека знаjу, да jе вера изнад цркве, а љубав jе изнад ње.

 

 

© Димитар Атанасов
© Вања Илић и Ивана Давитков - превео са бугарског
=============================
© Електронно списание LiterNet, 16.11.2005, № 11 (72)