TRNOVO

web

Krov nad krovom,
sudbina nad sudbinom.
Popele se kuće jedna na drugu
da bi žednim prozorima popile
svaki osmeh južnog sunca.
Stenje na samrtnom odru starac,
tu nad njim plače beba,
iznad iz bukvara sriče prvak,
još više gore majka grdi nesmajnika,
pa još više devojka počinje da peva,
a najviše, na crvenom krovu -
sporo se kreće svetlucavo crna mačka,
a nad njom se zaustavio jedan beli oblak
u iščekivanju povoljnog vetra
da jedrenjakom odvuče
celi grad.

Krov nad krovom,
radost nad tugom.
Lukavo namiguje u sedefastim krljuštima reka,
naglavačke obrće sve,
i sve se leluja, preliva i sliva:
gipka loza i granitna kula,
plamen muškatle i bele iskopine,
sunčevi prstenovi, senke, legende
i puna škola sa danima što idu.

Trnovo moje… Na šarenom stepeništu,
podignutom u kamenu i kreču do neba,
procvetalo je proleće i drevni spomenici
tu su smestili prošlo i sadašnje,
buduće i neizvesno,
mudrost, zaborav i plemenitost,
krov nad krovom,
vek na vek.