Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

О НЕКИМ ЕРОТСКИМ МОТИВИМА У БУГАРСКОJ БЕЛЕТРИСТИЦИ

Радослав Радев

web

Навикли смо да бугарску културу поимамо као стидљиву, срамежљивог погледа према еротском и збуњеног окретања од њега, у страху да не прекорачи границе моралности. Присуство или одсуство еротских мотива у уметности повезујемо у већој мери са народно психолошком карактеристиком Бугарина, тражимо ослонац у његовом бићу и душевности, али себи не постављамо питање о којим се управо мотивима ради. Када размишљамо о њима, присећамо се момка који није пробудио заспалу девојку, а она му се због тога подругљиво смеје; напијање водом, које у ретким случајевима завршава дрском посетом девојачким недрима; смејемо се лукавом дедици који је украо одећу старица што су се купале у реци, а после тога, не толико беспомоћне, оне му играју коло. Ради се о пародији, али било би лепше да се није радило и старицама и дедици... Чини нам се да се управо у том магичном прелажењу од "није било" у било је крије тајна бугарске еротичности. Прелажење из еротског миража у еротску насладу ретко се остварује у нашој уметности. У Пролећној варци Елина Пелина попову богату машту потхрањује илузија да је коњска лобања у даљини женско привиђење. Велика жеља рађа мираж, а као последица његовог расејања јавља се комично разочарење. Осећа га и Иван Мартинов у својим мемоарима Неошишане успомене постиђен и збуњен чињеницом да се уместо жени која се купа дивио белом телу свештеника.

Бугарин је промишљао еротско као своју дубоку интимну бит и тешко га је пропуштао изван одговарајућег круга општења да би било предмет уметности. Ако одредимо уопштено Бугарина као срамежљивог, то значи да његово биће посматрамо једнострано. Одсуство већег броја еротских мотива у фолклору није резултат њиховог одсуства у народној мисли, већ чињенице да су их они који су их откривали сматрали неморалним, јеретичким, због чега им нису обраћали пажњу и нису их публиковали. Др Најден Шејтанов, радећи анализу еротских народних умотворина, долази до закључка да се у њима налазе остаци "величајно животног погледа на свет, правилније, погледа на космос" који се може искористити за стварање "чистог бугарског - апсолутно непорнографског - покрета за оригиналну филозофију, науку, уметност и књижевност". Али сличан став није активирао записивање таквог фолклора. Чак и у новије време састављачи 58 томова едицијео народним умотворинама у предговору истичу да нису штампали све хумористичке приче и анегдоте због њиховог Циничног карактера, сврставајући их у такозвани нецензурисани фолклор. На тај начин мотиви који потичу из средњег века и Препорода, и који су део усмене традиције, нису удостојени пажњом стваралаца и нису присутни у уметности, какав је иначе случај у западноевропским литературама.

Тенденције у развоју наше белетристике у XIX веку повезане су са патриотско херојским, са трагичним, а опис живота истиче пре свега бугарску моралност, због чега еротско постоји само као знак, а не као мотив. Идеја 0 еротичности замењена је идејом о моралности. "Високе груди" Каравеловљевих ликова су део мера о бугарском здрављу животности и моралу. Увођење еротских мотива у литератури се не повезује са унутрашњим, интимним простором Бугарина, са оним што тежи да га сруши. За Љубена Каравелова, Петка Р. Славејкова и Христа Ботева оно је огледано у разврату грчког свештенства. У тежњи да разобличе те божије изасланике, писци заборављају своју скромност и са иронијом приповедају о грешној љубави између монаха и монахиња, о владикиним доживљајима и његовој незаконитој деци, о васпитању деце у женским манастирима, итд. Такве историје сусрећемо више у фељтонима Љ. Каравелова и не би требало да их поимамо као његово измишљање, пошто сличне оцене откривамо и у документарним књигама из и за време ропства. У Споменику пловдивском становништву Константин Моравелов приповеда о распуштености владичине љубавнице која се клади да ће једним прдежом угасити свећу.

Еротско - осећајно у том периоду Бугарин је изразио песмом. Нарочито су популарне анакреотске песме Петка Р. Славејкова који није прошао без оптужбе да квари омладину. Но, како истиче Бојан Пенев, у њима преовлађује један мотив: заљубљени долази у град, спази лепотицу на једном чардаку и одатле надаље почињу његове муке. Формирање бугарске градске средине појачало је интерес према љубавној осећајној песми, али је морал још увек био довољно строг да бисмо могли да истакнемо ширење еротских мотива. Чак се и Библија у то време није препоручивала деци зато што је садржала непристојне сцене. Млади су могли да задовоље своју радозналост само случајно допуштеним интересантним догађајима у књигама. У својим сећањима Атанас Илијев износи какав му је снажан утисак оставио онај тренутак из Хрестоматије Рајна Поповича у којем се прича о женама што за љубавнике имају змајеве и: "много мужева не сме да спава под једним кровом са женама, да их не би змајеви погубили... Зато што кад му каже жена: те вечери ће доћи змај, том речју везује га као вола и изводи да спава напољу као магарац, а она да заврши посао са љубавником".

На основу већ изнетих разматрања можемо закључити да присуство еротских мотива у прози Препорода дугујемо пре свега тежњи писаца да истакну разврат грчког свештенства, да се огласе против сујеверја и рушења моралних потпора бугарског друштва. И после ослобођења не долази до битне промене ситуације. Оно што најбоље карактерише присуство еротског у белетристици је његова повезаност са хумором. То се може објаснити односом према ономе што се и даље сматра нормалним појавама које писац исмејава, а исто тако и утицајемфолклора. Не на задњем месту је и чињеница да Бугарин лакше пропушта сексуално изван тесног круга своје комуникације ако је оденуто у пристојну одећу смеха. Можда се на тај начин ослобађа осећаја стида. И до данас је у нашој прози заједништво еротског и комичног типична појава. Карактеристични су у том погледу покушаји Стојана Попова, познатијег као Чичо Стојан, стваралац за децу, да створи Бугарски декамерончић почетком нашега века. Већина аутора је спремна да пет књига које је издао прихвати као порнографију. У свом чланку Бугарска еротијада Алберт Бембасат сматра да у њима преовлађује "у већој мери разврат, него еротика". Али не треба занемаривати чињеницу да оне представљају један од ретких покушаја да се усмена традиција промисли као носилац осећајности. У једној од књижица (Народне разговорнице, 1906) аутор је дао еротске сцене врло карактеристичне за неке крајеве Бугарске, а то су: свекар који посеже за снајом зато што му је син још мали; грех снаје због односа са слугом; обучавање младића пре женидбе од стране старије жене; надмудривање између попа и слуге, итд. Позајмљени су и сижеи из западноевропских литература, из Бокачовог Декамерона, али књижице би добиле више да је Стојан Попов у њима дао и друге догађаје карактеристичне за бугарски живот.

Када говоримо о тим мотивима ми не тврдимо да су неки од њих, рођени због познатих чињеница, нормални за патријархално друштво. Напротив, они постају узрок за људску драму, за нарушавање моралних вредности. Добија се утисак да су за бугарски еротски мотив опасне тачке невиност и грех, зато што се повезују са трагичним. Угрожавање девојачке части помоћу лукавства, игре, искушења, најчешће води до греха, а његове су последице жестоке за жену у патријархалном друштву. Писци врло ретко користе еротско осећајно у описивању брачних веза. Бугаринова кућа је најмање оптерећена тим обележјем у књижевности. Ако га ипак откријемо, најчешће је то мотив о неверној жени. Обично се повезује са уласком нечистих сила или мистичних бића у кућу: змај, ђаво, демони. Лик Христа Буковског из романа Да пукне зао дух, јадан био приповеда како му се родила кћерка Варвара. У шалу коју измишља укључује мистификацију о сродству са демонима довео невесту у село, у току ноћи се пробудио од нечег налик на радњу у постељи. и шта да види ђаво му притиска лепотицу. Стид, нестид, говорио је, а атеизам и неатеизам, ударио један крст, а јадна жена се уплашила и почела да виче на њега: "Хајде, спавај бре!" Нечиста сила је омађијала и невесту попа Василча из романа Неде Антонове Немој да умиреш уместо мене. Дању је попадија, а ноћу хода као кошута и враћа се у постељу са "росом у коси и травом међу зубима". Да би убедио владику у магију, поп га тера да спава са његовом женом. Преосвећени је схватио о чему је реч, "и натерао нечисту жену да оде у Тројански манастир, где је обилазио често да би видео да ли су је молитве и жесток пост очистили од магије".

Чињеницу да је кућа најмање оптерећена еротским осећањем објашњавамо строгим патријархалним обичајима, заједничким животом неколико породица у једној кући који претвара љубавни угођај у тајни и сакривени чин. Ето због чега Бугарин оптерећује еротичношћу оне просторе у којима је слободан и који се налазе изван његовог дома: хан, чесма, река, манастир, поље, воденица. Осим тих уобичајених места постоје и ликови који су носиоци еротског. Такви су удовица, слуга, поп и циганка. Очигледно је да су ти простори и ликови окренути према селу. Тиме не желим да тврдим да нам град у белетристици није представљен у тој сфери. Довољно је споменути Георги Рајчева, Димитра Димова, Владимира Пољанова, Павела Вежинова и др. Но они иду другом линијом у изражавању сексуалног, због чега захтевају специјално истраживање.

Константин Петканов, писац дубоке и чисте религиозности коју природно преноси у својим делима, у описивању својих ликова никад не користи еротско. Он га поима више као спољно у односу на њихов породични живот. У његовом роману Старо време Димитар обећава Мустафи лепог магарца ако му се жена пред свима попне гола на њега. Циганка извршава све то без стида, али присутни мушкарци су спремни да побегну или срамежљиво да окрену главе. Лик циганке не повезује се толико са неморалношћу колико са отвореношћу, безбрижношћу, способношћу за весеље. Такву ћемо је открити у делу Кирила Христова Чеда Балкана, у причама Ангела Каралијчева, Јордана Радичкова и др.

Љубавни мотиви повезани са пољем имају двоструки смисао: први је ослобађање младих патријархалних кућних стега због којих не могу да се препусте осећањима. Таква је прича Кумови гости Елина Пелина. Други је смисао у магијском преношењу плодности или његовом изазивању посредством различитих обичаја одговарајућег значења као што је окупљање. Према В. Пропу оно је повезано и са смешним чином. У нашој белетристици бродарице голе жене које маме туђи плод на својој њиви нису обојене еротичношћу. Само у неким случајевима можемо је наћи у усменој традицији (зборник Дренови ножинки у редакцији Н. Хајтова). У фолклорној прози није популаран мотив о полном односу у пољу. У већини дела он није повезан са некаквим магијским знаком. Таква је прича Орлови Ангела Каралијчева љубав између девера и снаје. У народном стваралаштву нисмо открили такав мотив. Могуће је да га је Неда Антонова у свом роману Немој да умиреш уместо мене позајмила из стварног живота. али и она га у одређеној мери одваја од бугарског начина живота, повезујући га са циганском породицом којој сељаци плаћају да води љубав на њиховим њивама од Димитровдана до Ђурђевдана како би добили богатији род. Велики број љубавних мотива у бугарској белетристици носи обележја нечег тајанственог, у њима има недоречености и можда се њихова лепота састоји управо у томе. Еротско је више наговештено а мање описано. Понекад је оно само један поглед, у другим случајевима глас, а у трећим трач. Наши су писци обично раскошни у описивању, али у грађењу еротске сцене су крајње лаконски, више траже метафору, фигуративне речи, еуфемистичке изразе. Доста дуго се естетика еротског, како у народном стваралаштву тако и у белетристици, не повезује са описивањем голог женског тела. Пенчо Славејков истиче да се у љубавним песмама лепота изражава штедљиво. "Вита снага, танак струк (танка половина), бело лице, бело грло, црне очи видите колико мало и како уопштено, без икаквих одсјаја, без било какве карактерне индивидуалне особености се описује та лепота!" У патријархалном друштву жена није могла да у мужевљевим очима види усхит лепотом њеног тела. У причи Старе куће, старе жене Христијана Василева износи сећања старице Хаџи Стефаније која са огорчењем прихвата да се у младости нико није радовао њеном лепом телу. Неделчо Ганчовски то назива "људским апсурдима" пошто је сексуални живот Бугарина "сакривен иза вратију и мрака", а све после тога рађање, дојење одвијало се на отвореном на мајчине груде није се гледало "као на тело, већ као на хранилицу".

Неки наши ствараоци сматрају да су хришћанство, ропство и средњовековни поглед на свет спречили Бугарина у изграђивању његовог односа према телу и на тај начин и његово изражавање у уметности. "Један свеж, слободан однос према голом телу код Бугарина не постоји", истиче вајар Иван Лазаров. "Притешњеност, скривеност, груба, неоплемењена еротичност представљају врло карактерне црте нашег народа и оне нас спречавају да користимо наго тело као изражајно средство у уметности. Бугарин се њега стиди. Пошто ствараоци из начина живота Бугарина не могу да изведу естетику голог тела, они га у почетку повезују с митолошким веровањима и највише са ликом виле и зато потпуно ослобађају еротског. Интересантно је поређење тог проблема у белетристици и ликовној уметности. Никола Михајлов 1900. године црта слику Вилинско коло у наглашеном романтично бајковитом плану. Фигуре вила су дате привидно, тела су им обасјана светлошћу која их дочарава више као привиђења, не скривајући њихове женствене форме. Сликар их не даје у белим кошуљама или хаљинама, како је у народном веровању и песмама, него у веловима који покривају делове њихових нагих тела. Елин Пелин 1904. године пише причу Вила јунакиња такође није у кошуљи у којој се према митолошком веровању Бугарина налази сила, већ је слободно огрнута велом. Могуће је да је Елин Пелин у својим представама о вилама био под утицајем Н. Михајловћ. То је први опис голог женског тела у нашој белетристици, створено да би будило осећај према вили. "Девојачки стид је процветао као велелепне руже на белим образима. Две нежне рупице, мале, затреперише нејасно на крајевима њених малих румених усташца. Из њене беле гушице, на голим чедним грудима треперио је светли одсјај као са огледала." Чистота и чедност тела су дочарани светлошћу. Касније ће писци такође помоћу ње извајати женске ликове. У причи ЛепоЕлина Пелина светлост је као "киша од сунчевих зрака", код Емилијана Станева ћемо је открити као дугу, код Јордана Радичкова "белина чини жене великим", итд.

Тако опис женског тела које оличава вилу није обојен еротичношћу. У народном фолклору нагост не зрачи осећајношћу у случајевима када се кажњавају преваранти или када на магарцу, са лицем према репу, терају грешне и развратне жене из села. У веровању Бугарина голо се тело најчешће повезује са тајанственим силама природе. Једино у таквим случајевима он се не стиди да га изрази, пошто то није питање моралности већ његове комуникације са неразјашњеним странама материје и духа. Виле се не стиде због своје разголићености када им Стојан краде одећу и због тога се не крију од њега. За њих је страшније ако се претворе у простосмртне после крађе њихових кошуља. Али чим прође границе магичног, у свакодневном животу, Бугарин одмах разголићеност претвара у табу. Ова ће нам разматрања помоћи да објаснимо један од најпопуларнијих еротских мотива у нашој белетристици: жена која се купа у реци.

Тај је мотив зачуђујуће варијантан. Границе варијанти се одређују на основу активног мушког присуства, Оно се може изражавати помоћу еротског расположења, љубавне игре и њене крајности љубавне драме. Жена која се купа својом нагошћу поново изазива деловање сила доброг и злог, тајанственог, борбе између ђавола и бога. Писци теже да то изразе још на почетку описа. Место је обично вилинско и привлачи својом тајанственошћу. И ако код Елина Пелина вила поприма лик жене да би исказала своја осећања, код познијих стваралаца догађа се обрнуто жена постаје вила да би се на тај начин вратила идеја о магичном тајанственом. Писци тако покушавају да разреше филозофску поделу на духовно и телесно. У нашој се белетристици тај проблем повезује како са средњим веком и Препородом, тако и са савременошћу. У повести Легенда о Сибину, преславском кнезу јунак Емилијана Станева осећа своју љубав према Каломели као душевно смирење. Њено тело, загрејано од "благодатне светлости", оплемењено од додира са водом подземне реке разбија мрак пећине зато што зрачи "сјајем тела, пријемчивим не само за очи, већ и за душу". Светлост на женском телу је толико јака да оно трепери од чистоте и чедности, престаје да буде оно што је само по себи и претвара се у благослов духа. Руке Каломеле су као "бели љиљан", недра и колена јој сјаје "својом фарфоровом белином". Искушење кнеза Сибина се претвара у усхићење. Лепота је та која помирује духовно и телесно у својој новели Јеж Јордан Радичков уводи лик Е. С. (Емилијан Станев), да би интерпретирао управо то становиште писца. "Е. С. је сматрао да је лепота са свом својом загонетношћу створена једино за човека и да свако биће створено на овом свету треба да радује наше очи и срце..." За такву радост Е. С. благосиља женско тело. Он га измишља, затим замишља како се купа у реци, поставља једног калуђера да"би му се дивио, од обеју страна се појављују ђаво и Бог искушење и пречишћење да би овладали душом монаха. У игри тих двеју сила која одражава њихову равнотежу налази се тајна о очувању осећаја за лепоту. У тренутку када превагне једна од њих, прекрасно привиђење нестаје пред погледом калуђера и разлеже се шкрт татарски смех Е. Станева."

У том промишљању види смисао и Стојан Бојчев у свом роману Помиловање за грешне. Он прослеђује живот оца Пахомија, човека непомирљивог према манастирској самоћи и задубљености, верног природи и својим склоностима. Схватајући да је грех што посматра жене које се купају, он нема снаге да се удаљи. "Можда се и нечастиви уселио у моју душу, можда, али ја то нећу прогањати, нећу му казати ружну реч, напротив, захвалићу му зато што је мој уморни поглед тако бистар, тако су свежи моји призори..." С мудрошћу стеченом са годинама отац Пахомије је престао да гледа на природно као на забрањено. Грех је део његовог бића као што су плодови део дрвета и његов продужени живот. Ето због чега еротски набој не збуњује његову душу, а пробуђује чула да би осетио пунокрвност свога постојања.

Другу интерпретацију поделе између ђавола и Бога, између чистих и нечистих сила даје Јордан Радичков у роману Нојев ковчег. Најпре је све привидно спокојно. Жега је уморила земљу. Жене су утонуле до глава у реку. На обали, поред њих, са својим запладнелим стадом села је каракачанка. Жене се узбуђују, замишљају како их неко дира у реци, да се змија увија око њихових бедара, невидљиве божје и ђавоље помисли покрећу заспалу природу да би се неосетно уселиле у њу и преобразиле је. Почиње игра која завршава трагично, дављењем пастирице. Тамне страсти жена бивају пробуђене од мушког погледа, пошто је каракачанка у ствари био преобучени мушкарац. Равнотежа је поремећена. Одузета је хармонија усвојеним стварима. На изглед у причи нема ничег еротског, али управо оно даје драматичност успокојеним временом, правилима понашања између оних које се купају и свих Других који имају везу са реком. Зар то није еротика невидљивог, подсвесног, што нас напаја енергијом, преображава нашу психу, вуче нас да изађемо из себе као подземна река која не познаје светлост већ само мрак набујале страсти. Знак еротског може бити преображен тако да га откривамо Једва онда када је наступила драма на коју нас Јордан Радичков подсећа својим успешним и оригиналним књижевним остварењем.

И поред тога што су необично важне оне варијанте које су повезане са раскривањем тајанствених сила помоћу жене која се купа у реци, пошто одсликавају присуство народног веровања у нашој прози. оне нису јединствене. Голо тело може бити предмет пасивног еротског уживања остајући у машти мушкараца као привиђење. У затвореном свету Бугарина, у оквиру строгих норми породичног дома, угођај посматрања жене која се купа представља један од најснажнијих доживљаја. Од свих еротских мотива он је у највећој мери повезан са описом тела, са детаљима свлачења, покретом тела, што и жени доноси самоспознају.

Несклад овог еротског набоја је у жељи мушкарца да изађе из пасивног односа и неспремности да то учини. Све траје само тренутак, да би се, после тога, претворило у сан из маште. Колебљивост се рађа из изненађења и јачине виђеног. "Ја, Мацо, нисам плашљив човек" говори јунак Ангела Каралијчева у причи Момчилова свадба "али кад сам видео како је Хајдуткољова Бојка свукла кошуљу и бацила је на обалу - прецрко сам. Туп, туп!' - ударало је срце као цигански бубањ. Извукао сам се назад као змија, само већ ударен у крста и почео сам да бежим."

Али мушкарац у нашој белетристици није увек у пасивном положају посматрача. Елин Пелин је у причи Лепо и . повести Нечиста сила раскрио две драме које завршавају смрћу. Војка, која се купа, постаје жртва суревњивости. Угрожена су не само њена лепота већ и слобода. У тренутку њеног жртвовања Елин Пелин нам сугерише идеју о савршенству њеног тела. Тако не поступа у грађењу Цековице у Нечистој сили. У њој све зрачи еротиком и изазива незадрживу страст која постаје узрок Младенове погибије.

Најведрије осећање буде варијанте које су повезане са радозналошћу младића да открије тајне женског тела. То је пре свега еротски осећај који се у нашој белетристици односи на почетак успомена. У тим описима открићемо танак и нескривен хумор, чедна младићка лукавства која не пролазе увек без казне. Наћи ћемо их у причи Константина Костантинова Дечаци, у Неошишаним успоменама Ивана Мартинова, у повести Обећање Васила Кинова и др. То су оскудна "еротска открића" која писци праве за себе, нешто што је врло ретко у нашој литератури.

У овом чланку не можемо да исцрпемо све варијанте, а нисмо себи ни поставили такав задатак. Има и комичних. Комичан је поп у делу Горун призори Марија Јагодова као и његов сабрат из приче Један значајан доживљај попа Пентефрија Трифона Кунева који замишља да се диви сусетки која се купа, а у ствари је реч о његовој супрузи. Има и других случајева који делују мучно. Илија из романа Со живота Крила Апостолова тера своју жену силом да се свуче и да се купа испод водопада како би је упоређивао са лепотицом Миленом. Али стварност је једно а еротски мираж друго. Те нас варијанте отуђују од идеје Пенча Славејкова о "срамежљивом реализму" Бугарина и још увек нас неуверљиво подстичу да откривамо тајанствене и сакривене силе његовог бића пробуђене еротским, као и унутрашњим промишљањем, осећајем за хармонију, лепоту и лак хумор. Сматрам, чак, да је смех спасио од заборава велики број еротских мотива, углачао их као камење поред реке да бисмо у њима осетили време. Др Најден Шејтанов је пожелео да помоћу њих проосећамо и своју оригиналну филозофију. Да ли ће се догодити да порнографија данас поједе филозофију? Можда је то већ почело, али сматрам да ће бугарска култура надвладати и тај проблем.

 

 

© Радослав Радев
© Денко Рангелов, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 03.04.2005, № 4 (65)

Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас - тематичен брой), Белград, 1996.