ДАВЉЕЊИЕ СТРАХА

Као риба ударих о обалу; доста сам се сушио на песку!
Доста сам веровао да море плови према мени!
Вене плажа као медуза, бледи шумарак,
бледи и моја крв, ћутке се разбежала Васиона.

Као риба ударих о обалу:
- Ова суша навикла је на фатаморгане
Због ове суше пуцају пете и суши се језик!
Ова нам суша даје водицу, а потом нас зове,
и везује нас умиљато за свој стомак као тикве!

И узалуд руке – корење забијаш: кроз прсте
цеди се и песак, и пепео, и памет, и песма, и плач!
Чак те и грабљиви крст Кривице пушта - тражи
већег преступника п луђег, у игри већег губитника!

Као риба ударих о обалу: - Еј, љубави, еј,
сирено - варалице,

коју вечито јурим. а кад те сустигнем, ти ћутиш,
скамениш се и видим - зарђало је твоје раме,
а глава ти глупо из плитког залива штрчи!

Као риба ударих о брег. Као камен расекох таласе,
Сред шкољки и распадања, доле, у мраку схватих,
да је слобода звекет, и напрезање, и прасак у грудима,
и издахнух свој страх, и - светао и ничији - умрех.

Као риба лежах на обали. Слобода је бескрајна за
мртвог!

И море кроз грмљавину и клокотање викну: - Устани
и иди!

Имаш тело и дух човека. Данас је још увек четвртак.
Ја ћу доћи у недељу са високим и строгим водама.