ПИНОКИО
(Два фрагмента)

Николај Табаков

web

Трећа импресија
Поновно уплитање аутора

У овом ауторском уплитању, желео сам међутим да вам објасним зашто је нужно да се, с времена на време, наводе речници, да улазим у теоретске расправе и зашто је уопште било шта нужно. Али зашто желим да објасним да покажем свим љубитељима егзактних наука, физичарима, хемичарима, књижевним историчарима и барем двојици полицајаца на друму да проза није правилник о кретању на друму, проза је стварање. И стварање је повезано са грешкама. Са очаравајућим грешкама стваралачког процеса. Остало су правила, искуство и ерудиција.

Правила!

По мојим прецизним прорачунима, у сваком покушају стварања, у грађењу, ознојени творац треба сваког трена да прогони правила. Ако то не учини, мирно може да се опрости са, тако званим стваралачким процесом. И ако је стваралачки процес повезан на неки начин са изливањем на хартију, ту хартију одмах треба обесити у клозету. Даље ће бити речи о другоме. (То сам разматрао веома пажљиво, непрестано сам разрађивао балистику ракете која излеће у космос. Апсолутно одговорно.)

Због таквих тврдњи и укрштања мачева мора се - мора се и прибојавам се да нема другог начина - губити драгоцено време читаоца са релативно досадним естетичким есејима. Ех, колико желим да их назовем "Естете" и тим да дам свај скроман допринос уџбеничком познавању књижевности.

Али чак и ја разумем да с таквим одвајањем читалаца од приповедања, од интересантног може се да деси да га сасвим изгубим негде иза планина. Наш читалац. Зато одмах предлажем излаз. За најнетрпељивије читаоце. Упућујем га.

Да тако кажем, ако приметите друкчија слова, просто прескочите те странице. Је ли то довољно коректно?

Надам се.

За остале, међутим, - о, за оне љубитеље вечних егзистенцијалних питања - за њих нема излаза. Они ће остати ту и питаће: "А зашто ја постојим? Зашто гајим децу? Зашто волим? О свему ће питати.

Чак и о томе зашто подносимо пред њихово префињено чуло мириса такве намирисане порције као што је Пано Прванов. Да. Пано им изгледа некако прелаган, оскудан.

Но, о томе после.

Да се сада вратим великом очекивању. Да, тако је, људи очекују од књиге - од с в а к е књиге - сопствене толико тражене, толико личне одговоре. Као што рекосмо, на вечна питања. И пошто немају коме, људи се обраћају књизи. Као неки богомољци.

Између другог, то је књижевност. Таква су сва дела књижевности: филм, позориште, компјутерске иновације. Они или одговарају на вечна питања или их нема. И тако не остају у вечности. Независно од, у времену променљиве рецепције оних који их примају читајући.

Разуме се, од изузетне важности за бесмртност и сублимираност (ако хоћете) феномена "књижевности" су и професионалне естете, поштоваоци префињеног убеђивања, откриваоци лепоте, и разуме се - како без њих, - изузетно велики значај имају и снобови. Широка публика. Снобови, који представљају основну ударну снагу естетике. Они су њена пешадија, они су непобедиве кохорте, које увек вриште у трансу пред следећим књижевним Цезаром: "Ave, Caesar, morituri te salutant".

Они су!

Ма колико да је ћакнуто, о есејима који се појављују у овој књизи, треба да дам некакво објашњење. Мда-а-а, биће нужно, нема се куд. Под условом да сам ја ипак онај ко пише, можда и имам нека права. Мала, али одбрањива пред сваким судом у Тасманији, у горњем току Замбезија и западним бугарским крајевима. На пример, имам право да се појављујем, када и како желим на страницама свог сопственог романа.

Неоспорно, имам право, у том нема сумње, али се прибојавам...

Да, прибојавам се, да ће њихово пренагљено коришћење довести до неминовног тањења њихове везе - сложене и прилично хаотичне са читаоцем. Е добро. био сам у праву! Прерогативи! Добро. Међутим, зашто ми не верују. Да ли ће читалац без негодовања примити да му се појављујем сваке вечери пре обеда, као растрзано привиђење, ту и тамо оденут у купаћи костим.

Чак опет без негодовања!

Зато ја предлажем да узмемо компромисно решење. Да га узмемо заједно, мој драги читаоче, мој витезу трпљења. Ја и Ти, обоје,

И нека наш заједнички уступак зазвучи високо у магли, тамо где дивље гуске следе свој сопствени писак. И нека зазвучи у сред снежне таме ноћи и тако категорично: Ти, ћеш читаоче, са мојим појављивањем иза угла прекалити нерве, а ја са своје стране преузимам обавезу да се на кратко појављујем. На кратко.

Јеси ли сагласан? Да стиснемо руке?

Добро. Само још једно објашњење у стилу "досијеа" и завршавам.

Та, такозвана појављивања су се наметнула после првог читања рукописа. Гоподе, долазило ми је да пукнем. Не можеш да описујеш како ти јунак маже кришку путером и између сваког залогаја ти објашњава разлику између типова етичких теорија и тврдње Исуса, да када стремиш царству небеском, само ка њему, окрећући леђа свим ситним, баналним итд. ситницама, остало ће да ти се да. То, између залогаја!

Хајде, де!

Нашао сам се у чуду. Пао сам у панику. Требало је да бирам између два једнако важна решења. Или да оставим кришку са путером да падне на под, или да забраним типовима етичке теорије да гуше мило ми срце Четворојеванђеља. За оба, није било места у овом животу. Пардон, у овој књизи. Или једно, или друго.

И управо тада, узех изузетно самоубиствено и срамно решење за сваког аутора. Решење да се појављујем с времена на време на страницама овог приповедања, и - како се каже у позоришном жаргону - да својим речима узмем од својих јунака или кришку с путером или високопарна умовања. Једно од та два.

Али, категорично одузимање.

Реших још да се појављујем као неки јунак Брехта. Као господин Пунтила, можда. (То је Брехтов јунак.) Решио сам да на тај, помало сценичан начин започнем да себе најбесцеремоније посматрам са стране, да ћу посматрати и друге. Бићу циничан, хладан и дрзак. Бићу сангвиничан понекад. Правићу сплетке. Пуштаћу паметњаковића и ниске сплетке на адресу живих људи. Коментарисаћу стилове и жанрове. Гађаћу вас цитатима из старих и нових извора. И опањкаваћу збркану структуру овог романа. Управо овог.

И непрестано ћу говорити у ја-приповедању.

20 глава:
Дебрина Робева

Те вечери она се доста задржала у болници.

Природно свако зна да медицинска академија не обучава само младе студенте лекаре, већ представља у суштини огромно болничко здање са разбацаним зградама, операционим салама, одељењима...

И у том вечно ужурбаном, многофункционалном систему заштите здравља чак и шефу прве хирургије пада у дужност да врши операције, као и да предаје студентима. Да пише научне радове. Уопште...

Дебрина Робева уздахну и запали цигарету. Облачић плавкастог дима се издигну нагоре и она га растера оштрим покретом леве руке. Имала је танке и дуге прсте хирурга али не пијанисте. У трену се загледа у свој одраз тамо у тамним стаклима прозора. Добро да се не види колико је уморна. Она лако уздахну и закашља се од дима.

Али како да није уморна?

Па данас... О, данас је био толико тежак дан. Није доста, што су обе операције прошле са компликацијама, већ је морала и да направи документа за финансијску ревизију која траје већ две седмице. Финансијска ревизија за целу прву хирургију. Шта их је натерало на те ревизије. Прави идиоти! Па она је хирург, није економиста!

Робева је позвонила свом шоферу, послала га да из куће доведе главног рачуновођу, Мудру Љахову. Можда јој буде и незгодно, али неће више да одлаже. Те вечери ће завршити са финансијским обавезама. Како када је десет увече? Доћи ће и завршиће посао. Ма да.

Она позвони и у собу дежурног лекара, али нико јој не одговори. Вероватно је код пацијената. Ко то беше по распореду? Да није Хор. Провериће касније, обећала је себи.

У том часу засијала је црвена лампа на столу и она чак поскочи за столом. То је била њена идеја - да се инсталирају црвене лампе у свим кабинетима и када дежурни лекар затражи компетентну помоћ, он може једним дугметом да позове свакога ко је у близини, ко се са ових или оних разлога налази у згради.

Много колега је остајало до касно увече, неко да спреми лекцију за следећи дан, неко реферат, а била је и једна мустра, доктор Методи Пршоров, који је месецима писао ту докторску дисертацију.

Црвене лампе су говориле свима. Нису биле обавезне, разуме се. На крају крајева, дежурни лекар сноси одговорност. Али доктор Робева није памтила да се неки лекар није одазвао на позив. Ето и сада, она поскочи иза стола и брзо се упути ка пријемној соби на првом спрату.

Тамо је затекла такву гужву, да у првом тренутку није схватила шта се дешава, непрестано су улазила медицинска кола са окрвављеним људима, покретна врата су се отварала сваког минута, споља су бљескала плава светла кола Хитне помоћи. Њу удари човек који је трчао, а који је није приметио. Она препозна доктора Пршорова, који је у окрету облачио зелену кецељу преко свог елегантног костима. Он је трчао према првој операционој сали. Значи тамо је формирана екипа. Добро.

Она је кренула у истом правцу, али је некакав болничар заустави, падајући пред њене ноге. Болничар се кретао испред ње, гурао је колица са рањеним човеком и одједном пао. Колица продужише сама по инерцији са падом болничара и још брже. Чуо се тресак и колица разбише стакло супротних врата.

Робева окрену болничареву лице ка себи. Био је ужасно блед. Можда му је припала мука од много крви. Сада су у болници радили и неискусни болничари, млади момци, који су дошли да зараде понеки лев. Робева га удари пљесну кратким одсечним ударцем тврде своје руке. Хирурзи имају јаке руке. Онај уздихну и отвори очи.

- Где сам? - рече.

- У рају - одговори му Робева, и тада већ потрча ка првој операционој сали.

Тамо су грозничаво радили. Над операционим столом се наднео Хор. Она га познаде по дугој фигури и големим шапама. Његова зелена кецеља изгледала је напред тамна, од крви. Очигледно то није била његова прва операција.

Погледа и Пршорова. Он је радио на суседном столу заједно са старим доктором Ох - боли, значи, и стари је остао после посла. Е, они су барем добра екипа. Да помогнем Хору.

Она се брзо припреми. Нека млађахна болничарка завеза јој маску. Робева упита да ли је сестра већ звонила лекарима на позив. Нека пожуре. Напољу је некакав ад.

Она се укључи у операцију без иједног сувишног покрета. Без речи. Просто, Хор је одједном осетио да му неко асистира веома брзо и тачно. Он погледа преко наочара ка њој, чело и уши му мрднуше. Смешише се. Дебрина му узврати осмех. То је било доста. Почели су да раде као добро подмазана машина. Били су барем два пута бржи од Пршорова и Ох-Болија. Тако треба.

- Само ми реци с две речи, шта је било? - упита Робева када се Хор исправи, да би му операциона сестра избрисала зној са чела.

- Не знам - он подиже рамена. - Изгледа некаква железничка катастрофа. Знам само да кола пуне нас и "Пирогов! и изгледа да се још нису зауставили.

Поново су почели да раде. Прође два сата. Слава богу, екипе су већ биле на местима. У том трену су радиле све операционе сале. Робева се сетила да је рачуновођа Мудра Љахова чека у кабинету и злобно се насмеши. Сачекаће.

Њена улога за операционим столом била је рутинска, није јој сметала мислима, али већ је била прилично уморна. Погледа ка Хору. Чело му је поново блистало од влаге, велике руке су пипале тачно. Не, он ће издржати, помисли она. Окрену се и ка суседном столу. Видела је да је доктор Ох-боли управо сео на под. Наслонио је леђа на зид, маска му је била смакнутај, он је тешко дисао. Старац се уморио. Ништа. Методи Пршоров, међутим, је продужавао. Испод кецеље је видела његове елегантне ципеле, на левој потпетици имао је мрљу сасушене крви.

Биће човек од њега, помисли Робева. Па он је направио више операција од свих својих колега у последњих неколико месеци. С тим остајањем сваке вечери у болници како би писао хабилитациони рад, често су га звали. И он се укључивао с ћутљивом, мало јаросном жељом. Колеге су га знале као одличног теоретичара, али Дебрини је већ било јасно да у екипи има већ изграђеног хирурга.

Али таквог као Хор, нема, помисли она са задовољством, и неће га бити. По њој, хирурурзи се деле на неколико типова: вепрове, зато што су спори и мирни; нервозне који од брзања могу и да полете над операционим столом, и Хор - најмирнији и најбржи међу свима. То је божје дело, рече себи Робева, таленат. Или га имаш или га немаш. А марљивих, колико хоћеш. Чак нису интересантни.

Већ је била толико уморна да је оставила мисли да јој лете у неограниченом пространству, ето тако, без контроле. Као да сања. И како јој се често дешавало у последње време - обично пре но што би уснула - у свести јој је изненада појављивала она конкретна успомена из детињства када је проводила летње распусте у Добруџи. Тамо је њен деда имао мало имање покривено зеленилом, а у дворишту су кљуцале кокошке.

Интересантно, увек се сећала тог случаја. И као да се са годинама случај избистравао, постајао је све јаснији. При успомени на реч "детињство" у њеним представама се појављивало управо то. Цела симболичка представа о самој себи као детету, пролазила је тачно преко те успомене. И као да је Дебрина носила тај спомен као заставу. Као буктињу.

Сада она махинално попи крв из дугог реза, али су јој се пред очима назирала златна жита њеног родног села Врбаљане...

...У сред златних жита вијо се тесан, мрки коларски пут. На путу су се полако приближавала воловска кола. Иза кола се издигао облак прашине кроз који су бљескале златне сламке. Мирисало је на лето, прашину и суво биље.

Дебрина је седела високо горе у колима, до ње је деда Радко палио суву цигару, у сенци под колима трчкарало је куче Караман. Не памти куда су ишли. Можда да вршу тешке снопове. Можда су ишли да косе. Она не зна. Тога се не сећа. Зато што даље нису стигли. Изненада кола зашкрипаше. Предњи део се нагну улево, један точак се откачи и крену сам кроз жито. Видеше се само његова леђа са металном шином. Видеше се и како савија класове на свом путу. У том тренутку кола се оштро наклонише и стропошташе се напред. Памти некако фрагментарно да су волови продужили напред по путу, најнеузнемиреније, као да се ништа није десило. Продужили су тако везани, али су напустили као заувек пала кола. Затим памти пад. Она је са дедом истовремено пала у прашину. Она се јако ударила у колено, у струк са стране, преврнула се по стомаку, заплакала. Очекиваше да ће одрасли човек одмах да јој притекне у помоћ, као што је увек чинио. Али прође можда и минут, а нико не обрати пажњу на њено јецање. Она се срдито окрену. И с чуђењем виде како се њен деда Радко удаљује путем великом брзином. Чуло се нестрпљиво топтање, човек је био обавијен прашином до колена. Иза његових леђа лепршао се поцепан црвени сако и још више је увећавао дедин лик као брзог брода који је изненада дигао сва једра над морем од жита.

Иза деде Радка трчало је куче Караман. У прашини се само белуцкао његов реп. А сасвим далеко, чак тамо на завоју примећивала су се, као две сиве мрље, два вола, тако заједно, тако устремљени напред.

Старац и куче трчали су да сакупе "стоку".

Мала Дебрина седе у прашину на пут и уплашено се загледа у оне који су трчали. И шта сад? Они су је ту оставили сасвим саму, у безграничним златним пољима. Сви њени пријатељи и рођаци удаљаваху се од ње завидном брзином. Као да су се рушили стубови на којима се држао њен тежак, тежак дечји свет. Свака секунда која је прошла остављала ју је све самљом и мањом. Незаштићеном као... као бебу. Осетила се ужасно несретном. Поново заплака. И тада... и тада...

Тада се десило нешто веома чудно. Над златним житима блесну златна светлост. Мрки пут је избелео, као да га је неко сред жита посуо брашном. Одатле до хоризонта. Високо над дететом - лазур, прорезан искричавим нитима и топла боја злата над свим тим. Све јаче, нежније, богатије...

Изненада у златној тишини загрмеше копита. Као ни из чега, пред Дебрином никну коњ, исправи се на задње ноге и запишта.

© Николај Табаков
© Дејан Ајдачић - превео са бугарског
=============================
© Електронно списание LiterNet, 14.11.2007, № 11 (96)

Николаj Табаков. Пинокио. Роман. Софиjа, 2001.