ČASOVI FRANCUSKOG

Nikolaj Stojanov

web

A sada, vi iz prve klupe, obratite pažnju i ponavljajte za mnom - govorila je madam Cokova: Le people bulgare est simple et laborieux!... Što bi značilo: Bugarski narod je prost i radan!... Tako je pisalo u udžbeniku francuskog jezika, dragi moji! Mi iz prve klupe, sto će reći ja i moj školski drug Ivan Markov, ponavljali bismo tu rečenicu nekoliko puta uz neophodnu marljivost. Kasnije bismo obojica, pojedinačno, zabijali glavu u svoju svesku.

Iako smo sedeli zajedno već nekoliko nedelja, nikako nam nije uspevalo da se sprijateljimo. Na odmoru bismo razmenili dve-tri reči, nismo delili doručak i čim bi se časovi završili, uzimali bismo naše stvari i obojica sami i na najbrzi mogući način odlazili kući. Izvlačili smo se iz Alijanse kao da smo celo jutro radili nešto nedopustivo.

U to vreme učenje stranih jezika još je bilo retkost, na šta se na periferiji, gde sam živeo, gledalo sumnjičavo. Upisani u rubriku “inteligencija”, roditelji mi i onako nisu ulivali neko poverenje. Uzimanje privatnog profesora moglo je samo da prelije času. I da ne bi imali dodatnih neprijatnosti, majka i otac su rešili da me upišu bez mnogo buke na tek otvorene kurseve u Alians fransez na trgu “Slavejkov”. Ta ideja je, razume se, imala i svoje rizične tačke: trebalo je sam da odlazim do centra grada, da menjam dva tramvaja, da prelazim nekoliko prometnih raskrsnica... Ali sve su to bili tužni izgovori pred bolesnim interesom koji su glasine o mom novom zanimanju mogle da izazovu na periferiji.

- Ako te pitaju kuda si krenuo, kaži da ideš na hidroterapiju, na inhalaciju! - otac me uputio već posle prvih časova. - Znaš da imas sinuse!

- Znam - klimnuh glavom.

- A lekciju iz francuskog za sutra, znaš li je?

- Le peuple bulgare est simple et laborieux - izrekoh visokim glasom, po komandi a otac samo sleže ramenima i oko brkova mu zaigra tanki osmeh.

I tako sam počeo da idem na inhalaciju. Usput bih svraćao kod majke na posao po svesku i knjigu, koje je ona za svaki slučaj uzimala da ponese rano ujutru; a zatim kretao najkraćim putem i nastojao da se ne zamajavam. No, ma koliko se trudio, uvek bih stizao na trg „Slavejkov“ sa zakašnjenjem. Ivan Markov bi već bio tu. Čekao je pred ulaznim vratima, premeštajuci se s noge na nogu i nepotrebno nameštajuci naočare. On je živeo negde u blizini i iz današnje tačke gledanja to što me preticao sasvim je u skladu sa stanjem stvari, ali, ko zna zbog čega, tada me ta situcija strašno nervirala. Kao što me nervirala i kožna pernica koju je moj sused iz klupe odmah vadio čim bismo ušli u učionicu. „Skr-c“, glatko bi kliznuo rajsferšlus mlečnobele pernice i taj zvuk mi je prosto cepao srce od zavisti. Hvala bogu, u istom trenutku bi se pojavljivala i madam Cokova i stvari bi se ponovo vraćale na svoje mesto:

- Danas ćemo, deco, zapamtiti rečenicu: Le camarade Chervenkov est le maitre du peuple bulgare.“ Drug Červenkov je učitelj bugarskog naroda... A to, deco, piše u udžbeniku na strani 48 - kao podatak!

Opšte uzev, na takav način bi otpočinjali i završavali naši časovi francuskog jezika. Ipak, negde polovinom prvog kursa, mi smo već naučili više od prostih fraza iz priručnika. Izvesna promena počela je da nastupa i u medjusobnim odnosima sa mojim susedom iz klupe. Nekoliko puta Ivan Markov me ćuteci ispraćao do bliske tramvajske stanice; jednom je čak sa mnom ušao u susedni ekspres restoran i stojeći sačekao, makar i uz jedva prikriveno gadjenje, da isrčem nepodnošljivu tečnost sumnjivog izgleda. A na sledećem času on, izmedju ostalog, izvadi iz džepa pantalona minijaturni model kamiona. Nije bio veći od kutije šibice, ali je izgledao kao istinski: gume i točkovi su se kretali, karoserija - takode; na kabini su opet, zalepljeni ukoso, blistali neki nerazumljivi natpisi... U rukama Ivana Markova svetlelo je istinsko blago, na šta mi dah skoro zastade od zavisti. Samo što Ivan, izgleda, niša nije primećvao, pa reče još nemilosrdnije:

- Imam ih celu garažu kod kuće Ako hoćeš,dodji da ti pokažem!

Bože moj pitao me da li hoću! Pri svemu tome, trudeći seda zadrzim dostojanstvo, koliko sam mogao, rekoh jedno nemarno: Dogovoreno!

Kasnije, jedva dočekavši kraj časa, zanemarih porodične zabrane i kretoh sa Ivanom Markovim pravo do njegove kuće. A tu moje usiljeno dostojanstvo nije izdržalo. Srušilo se još u predsoblju, u trenu, kad je moj sused iz klupe počeo da otvara jedna po jedna vrata ispred mene... On je imao svoju sobu, svoj sto, biblioteku sa knjigama. Imao je čak i ceo voz sa vagonima, koji su se kretali na struju po instaliranoj liniju u holu...

Sam djavo zna koliko sam dugo tada ostao kod Ivana Markova, ali kad sam krenuo ka našem stanu u potkrovlju, napolju se vec bilo smračilo. Zatekao sam roditelje u našoj bednoj kuhinji, skoro izludele od napetosti. Ugledavši me, majka se rasplaka, a otac me upita nekako promuklo:

- Gde si bio?

- Kod Ivana Markova.

- Ko je taj Ivan Markov - zadrhta otac, - gde živi i čime mu se bave roditelji!

- Ne znam - odvratih uhvaćen u neočekivano nastalu dečju zlobu, a odmah zatim, odjednom, iznenadivši i samog sebe, provali iz mene: - Znate šta, Ivan Markov živi u centru grada, ima voz na struju, garažu sa kolima i za Novu godinu brat će mu pokloniti motor... A ti, ti ne možeš da mi kupiš ništa!

Izrekoh to sve u jednom dahu i sigurno bih i produžio da otac ne podiže ruku. Opali mi jaki šamar i u pauzi koja nastupi reče skoro šapatom:

- Tamo više da nisi otišao!

Godinama kasnije shvatiću da uporedjivanje s nekim najviše ruši energiju čoveka. One večeri, medjutim, samo sam ćutao i sebi ponavljao da ne treba ni zbog čega na svetu da se rasplačem. Posle sam pobegao u spavaću sobu. Soba je bila zajednička i kad su oko ponoći moji roditelji legli, dugo sam slušao njihov napeti i zabrinuti šapat iz bračne postelje. Nije mi uspevalo da razumem o čemu pricaju, ali je bilo više nego jasno da se pitoma porodična ravnoteža poremetila. Osetio sam to, kako se kaže, ispod kože. Osetio sam da od tog dana naš dom, kao ni moj život, neće biti više isti. Za to je, razume se, trebalo da postoji krivac. I u svitanju mog saznanja isplivalo je jasno njegovo ime - Ivan Markov.

Kasnije, sve kao da je postalo jasnije. U svakoj teskoći koju je trebalo da savladam u nastupajućim godinama, ja bih jednostavno duboko udahnuo ljuti dah naše periferije i sa skoro bezglasnom, graničeći se sa mržnjom, jarošću, govorio bih: Ivan Markov, a? Ivan Markov!

Ma koliko bio stvarni objekat moje mržnje, njega nikad više nisam video. Posle onog prvog kursa na trgu „Slevejkov“, roditelji su mu otišli poslom u inostranstvo i tragovi mog suseda iz klupe izgubili su se za dugo vreme... Dok jednog dana nisam ugledao ni malo se ne nadajući njegovo ime i sliku na nakrivo zalepljenom nekrologu. U prvom trenutku pomislih da grešim. Zatim poželeh da se radi o slučajnoj podudarnosti. Medjutim, mladić sa naočarima, koji me gledao sa izbledelog parčeta hartije, bio mi je do boli poznat, kao i ime, ispisano na dnu. Sudeći po godinama, Ivan Markov je umro dosta mlad i dok sam stajao ispred nekrologa i postajao svestan te gorke činjenice, ja sam, ko zna zašto, odjednom osetio i izvesnu krivicu za njegovu smrt.

© Nikolaj Stojanov
© Velimir Kostov, preveo sa bugarskog
=============================
© E-magazine LiterNet, 11.08.2005, № 8 (69)

Gradina (Nis), № 7, 2005.