Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

POKRET BROJ SEDAM

Cvetanka Elenkova

web

RANE OD SLOBODE

Neki kupuju povodac za psa od onih kožnih, određene dužine. Drugi više vole automatske, na patent. Daješ mu da trči po volji, a kad rešiš, privlačiš ga ka sebi. Ja sam ga puštala na slobodu. Otkako je pobegao, već dva-tri puta, i vratio se sav u ranama, puštam ga na slobodu, ali samo u dvorište. Pas laje na veverice, uveče na mesec. A kad složimo drva za ogrev pored ograde, penje se na njih i preskače ogradu. I opet se vraća u ranama. Tad sam rešila da ga držim na lancu. Da mi psa ne bi ranjavali.

 

MAZOHISTI

Od malena trpimo bol. S isključenjem rađanja možda, jer majke to čine umesto nas. Zato su tako jaki porođajni bolovi. Dok potamni ljuspa orahovog ploda, dok ne očvrsne, dok ne ispadne van zelenog omota. Dok ne prestane da nam boji prste. Dok ne izvetri gorki ukus. Dok ne prođu mnogi meseci, godišnja doba i neko ne izlomi orah. Koji je ispao još iz torbe mog dede. Unutra je šupalj - sa smežuranim plodom. Od metar i šezdeset sveo se na nekih šezdeset. Zato smo mazohisti. Mi, unutra.

 

ŠEZDESETE

Navijaš mali auto ključem i puštaš ga na tepih. Na ivicama ubrzava, kao što se sliva sakupljena voda pre nego nestane. Kapima, ne kao kod stalaktita, gde se vekovi sakupljaju u jednoj tački, već kao automatska sprava, koja meri puls praznog hoda. Kao neravnomerni koraci prohodalog deteta koje se uputilo ka majci. Raduje se malom autu u tapše ručicama - jednom, dvaput, triput. Mali auto ubrzava, još silnije kad naiđe na prepreku praznim hodom. "Posle 60-te - govorila mi je majka, - vreme leti".

 

DAN

Dan započinje ružičasto, kao bebino dupence. Mekoća i miris kože. I žuto pored usta. I jedno perce na glavici. Samo jedan oblačić - bala od sisanja. Sa gugutom ptica započinje dan. Ponekad, ako se radi o dečaku, s plavom bojom. Sa pelenama od čistog pamuka. Niti ga učimo, niti ga podražavamo. Ne zalagujemo ga, niti mu dajemo gumu za zube. Dan, tako usamljen kao ostavljena beba ispred doma "Majka i dete", čeka da neko prođe, da ga zavoli, u krajnjem slučaju da ga daju u novine. Daće bog da ga vrate roditeljima.

 

POD NOKTIMA ŽRTVE

Ako kože ima pamćenje, kao što tvrde lekari, znači da kuća na koju sam se oslonila zadnji put i more u kom sam plivala još pamte. Jedino mi haljine ne pamte, jer ih nosim na hemijsko čišćenje i često ih perem. Ali naše more, koje je tako zatvoreno da do njega ne dopiru nikakva strujanja i vertikalna stena ispod grebena, koju ne umivaju kiše, sigurno pamte. Kao kljunovi pelikana, kao grbe kamila zadržavaju uspomene na posne dane. Kao nokti žrtve koji još čuvaju čestice kože njenog ubice.

 

ISKRA U NAMA

Postoji jedna žica između bedara i nepca. Jedna žica, na kojoj su organi prostrti kao veš. Pantalone sa dve nogavice, korzeti i maramice za nos svakakve veličine. Kad zaduva vetar, uže se kida i svi padaju istovremeno. Postoji jedna žica kojom prolazi struja, a na krajevima je po jedan jezičak. Dešava se da nastupi kratki spoj ponekad i tada dolaze iz distribucije. Otvaraju vitrinu sa strujomerom, zakačenu na zid, Kad proveravaju plombu i ti plaćaš. Ako nećeš da platiš, proteruju ti žicu pod zemlju.

 

ORFEJ I EURIDIKA

Od svih koji su me lagali, svima sam verovala, a tebi najviše. Koji si me najviše lagao. Kao u igri žmurke kad popuštaš manjem detetu. Takvi su svi kojima pružiš izvučeni loto listić i ruku. Zatim mu stišćeš ruku i ljubiš ga u desni (ili levi) obraz. Ti - iz ljubavi ka njemu. On - iz ljubavi ka igri. U jednoj sličnoj situaciji Orfej se okrenuo i takođe nije zapljuvao Euridiku. Nije je zapljuvao. A ona se udaljila i otišla. Kažu po volji bogova.

 

VREME KAD SMO ZAJEDNO

U vreme, kad nismo zajedno, vreme se gubi. Kao kad natiskaš dirku na klaviru. Iako zvuči ton, muzika. U vreme, kad smo zajedno, vreme je tišina. Iako ne pritiskaš pedalu klavira, desnu, koja ne daje zvuk, već ga produžuje. Vreme, kad smo zajedno je tiho. Ruke su nam sklopljene, tvoja u mojoj, kao za molitvu. Reči, koje sam htela da ti kažem, već si napisao. A one, koje treba da čuješ, njih ćeš napisati. Vreme, kad smo zajedno, toliko je tiho da kad nismo zajedno možeš čuti jedinstveno šuštanje jednog-dva lista.

 

SAVET MOJOJ NEROĐENOJ KĆERI

"Kako Bog može da bude i Otac, i Sin, i Sveti duh?" - pita me ćerka (i svi oni koji ne umeju da objasne njegova tri lica). Kao trešnja, kažem, koja cveta. I drvo je, i cveće, i miriše. Kao žena, kažem, kad je zaljubljena. I zemlja je, i klopka, i miriše. Kao muškarac, kažem, kad voli. I zvezde je, i seme, i miriše. Kad jednog proleća, kao današnjeg, ugledaš Mlečni put sa prvom kapi krvi u gaćicama, razumećeš šta je Bog. Tad nećeš hteti da je opereš. Nikako.

 

TVOJE TELO GRADINA

Telo ti je uzbuđeno i opušteno, istovremeno kao rastresita zemlja. Iskopana gradina, u koju ne stupaš, već je obrađuješ rukama. Čistiš je od kamičaka, slučajnih strukova trave i koju grabuljaš. Praviš jamice prstima ili sadiljkom. Kasnije, nekoliko semčica u rupu (kao kod životinja), polivaš je i nadaš se lepom vremenu. I da je ne prekopa tvoj pas. Pored ograde sadiš puzavice - živu ogradu. Koja je obično višegodišnja i koja raste čak i u tvom snu.

 

NEKO DRVEĆE

"Neko drveće se suši iz krune, a neko iz korena" - govorila mi je baba, posađena u invalidska kolica, tamo gde je ni sunce, ni vetar ne hvataju. Neki ljudi u kolima na vetru i suncu rastvorili su prozore, sa izbačenim rukama, tandrče muzika i lete putem kola, iznenadno bačena na nizbrdicu. Rade kočnice i ostaje trag guma. Ispucalih guma. Žuto u gaćama, žuto po nosu, pokraj usta, kao da si mirisao cveće. "Neko drveće se suši iz krune, a neko iz korena" - govorila je baba. "Ali, dešava se da to bude istovremeno neki put."

 

MOJ BRAT JE PISAO POEZIJU

Dok sam pisala stihove, moj brat se bavio svojim čamcem. Skinuo je pažljivo sedišta i stavio ih na stranu. Okrenuo ga naopako i istrugao sa svih strana do bele boje (čak je i trešnja pobelela). Kasnije ga je odvezao do majstora da mu daju procenu kako bi lakše prošao na tehničkom pregledu. Stavljao je kit na rubove satima i pažljivo glačao, kao što poliraju zube protiv kamenca ili stavljaju flastere na oguljena kolena. Dugo se oko njega kretao u krug i razmišljao kako da ga krsti. Krstio ga je po heroju voljenog filma. Dok sam ja radila, moj brat je pisao poeziju.

 

ELEKTROKARDIOGRAM

Noću dok pišeš ne vidiš ogoljene reči, već ti se ruka kreće gore-dole. Kad pišeš, savio si dlan i iz njega štrči pisaljka koja ispušta mastilo. Jako stiskaš (kažu da je pesnica kod čoveka veličine njegovog srca) i moliš se bogu da ne isprljaju list ruke umazane do laktova. Treperi ti ruka od umora i reči ispisanih na jednom istom mestu, mokrih reči koje prave vakuum. Sve dok se neka ne odlepi i sklizne sa zaspalog lista. Pravo u zemlju.

 

SA DELOM ODEĆE NA SEBI

Ne kao što su sahranjivali mrtve Egipćane - zajedno sa imovinom i slugama. Ne kao Indijce - zajedno sa suprugama i porodicom. Ne kao Tračane - zajedno sa oružjem i konjima. Ne kao muslimane - istresu ih iz čaršafa, beže i ne okreću se. Već samo sa delom odeće na sebi, gole - gole sasvim, onako kako su došli na svet. Deo odeće sav istrune. Placenta, koja se baca po rođenju. Placenta, koja otpada sa novorođenčeta. Zatim se reže pupčana vrpca.

 

POKRET BROJ SEDAM

Sa prstom na ustima, kad ne želiš nekog da probudiš ili kad ulazi učitelj. Stavlja prst na usta kad želi da smiri odeljenje. Ili prosto rečeno - naređuje ti da umukneš. Mene više interesuje pomeranje, udaljavanje od ustiju. Kad si već postigao tišinu. Neki jednostavno spuštaju ruku, drugi je pružaju unapred, traže nešto, a treći prst dugo vremena zadržavaju u tom položaju. Sa jednom punoćom u prstima, umorom na nepravedan pokret. Tako su ih nacrtali vizantijski ikonopisci na prvim ikonama. Svece.

 


Cvetanka Elenkova je rođena 1968. u Sofiji. Jedna od osnivača prvog privatnog književnog časopisa 90-tih "Ah, Marija". Glavni urednik kulturnog dvomesečnika "Evropa 2001" i urednik grčkog časopisa za književnost "Helios". Autor tri knjige poezije: "Kladite na legiona", 1995; "Amfipolis na devetje ptja", 1999. i "Sedmijat žest" 2005. Prevodi sa grčkog i engleskog. Prevođena na mnoge jezike. Član je Međunarodnog saveta pisaca i prevodilaca sa ostrva Rodos iz Grčke.

 

 

© Cvetanka Elenkova
© Velimir Kostov - preveo sa bugarskog
=============================
© E-magazine LiterNet, 21.07.2005, № 7 (68)