Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Декември  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

АМЕРИЧКИ ПЕСНИЦИ

Милен Русков

web

Сваког сам се јутра будио ознојен, осећао сам да ми сунце греје право у лице и да је веома топло. Учествовао сам на међународној летњој школи енглеске граматике у Пловдиву и то у најврелијим данима, од 1. до 10. августа.

Ипак сам добро поступио. Први пут на једном месту сам срео људе скоро из читаве Европе и Америке, чак један сјајан лик са Тајланда, који је био научио да псује на румунском ђак на петнаест различитих начина, знао је и безобразне речи и уколико би увече седео с њим то је значило да ћеш све време слушати румунске псовке, које је он после преводио реч по реч на енглески. Такав програм обогаћивао је честим здравицама у част Чаушеског, Хитлера и Стаљина. То га је увесељавало. Нон-стоп се смејао. Имао је две веома лепе Румунке које су увек долазиле да седну крај њега, а он их је грлио и миловао. Тада је било апсолутно немогуће причати с неким. Хоћеш-нећеш Тајланђанин би се поклонио, потапшао би те по рамену и рекао би:

"Пријатељу, чуј ову псовку." Онда би је разговетно изговарао. Румунке би се смејале као избезумљене. "Знаш ли шта значи?" После тога ју је преводио на енглески. Или пружи руку преко неког, потапша те по руци и каже:

"Пријатељу, како се зовеш? Мики?"

"Не", кажем по ко зна који пут.

"Пријатељу, живео Чаушеску!"

Или:

"Пријатељу, живео Хитлер!" и опет се смеје. Сви би се смејали. Једне вечери сам био доста попио и враћао сам се од његовог стола одушевљен његовим примером, чиме ли, отишао сам до једног пријатеља Немца и опалио исту шалу. Дигао сам баш такву здравицу. Било ми је забавно.

За столом је било седам студената из Немачке, четири момка и три девојке) сви момци су били снажни, уосталом северњачка посла). Добро сам прошао што ме нису пребили. Само могу да претпоставим како би изтледало да те шутира седам Немаца. Није шала. Добро је што је Михаел из Потсдама ускочио са опаском да је то нека шала између нас двојице. Он је познавао Тајланђанина, с времена на време био је у његовом друштву и није га вређала та здравица.

Најпре сам се упознао узправо са Михаелом. Пошто сам се сместио у студентски дом "Каменица" пошао сам да ручам, срео сам га пред вратима и кренули смо заједно према центру. Нисмо знали како да стигнемо тамо. Спазио сам једног педесетогодишњака и питао га. Али он рече само: "Sorry?". Одмахнуо сам у стилу "каква срећа да натрчим на странца" и продужио. Али приметио сам да он прича с Немцем и вратио сам се. Испоставило се да странац има план Пловдива, отворио га је и видели смо како да стигнемо до центра.

Ко може да објасни због чега ти се неко допадне на први поглед, или бар на други? Странац је био мало нижи од мене, добре грађе, у кратким поанталонама и дуксу, ћелав чак до темена, са косом само изнад ушију и на врату, али са префињеним цртама лица. Испоставило се да је и он учесник летње школе, требало је да води неки од курсева, звао се Ерик Харпер из Чикага.

"Био сам војник у овом граду", рекао сам му успут. "Спремали смо се да ратујемо са Америком." Он је климнуо главом и осмехнуо се. "Нисам долазио годинама. Једно сам прошао возом кроз станицу и од саме те чињенице осећао сам се непријанто."

"Да ли ти је и сада непријанто?", питао је.

"Не. Већ ми је свеједно."

Изашли смо на главну улицу и прошли поред једног објекта где смо могли да једемо, али ја сам предложио да продужимо. Сматрао сам да ћемо наћи нешто боље. "Видећете да сам у праву", рекао сам им. А Ерик ће: "То ти иде од руке."

Нисмо нашли ништа боље и сели смо у башту поред амфитеатра "Театрон". Наручили смо пиво које је платио Ерик. Сели смо за зелени сто у ладу вињаге која је висила између два реда гвоздених цеви, савијених попут арњева, тако да је била у облику тунела. Испод нас је био антички амфитеатар, а у даљини брда са телевизијским предајником и спомеником Аљоши. На једном стубу ТВ-предајника, у поподневној оморини, лељо је висила велика застава Европске уније.

Дигао сам поглед ка плаветнилу неба, без ијендог облачка. Већ наредног тренутка, у видокругу с десне стране видео сам две пуфнице маслачка, беле на плавом фону, које су лако лепршале кроз ваздух десетак метара од очију, али ипак високо изнад амфитеатра. Осетио сам да ћу у трену помислити нешто специфично и рекох: Ко год да си тамо горе немем примедби пошто, као што каже песник "возим један от твојих аутомобила". Скидам капу.

"Ово је најистичнија земља у коју сам дошао", рече Ерик. "Био сам у Мађарској, али према карти ово је још више на исотк".

Питао сам га шта мисли о овој земљи. Бајаги је као у Европи. После се интерсовао због чега смо окачили ону огромну заставу на предајнику.

"Због европског месеца културе", рекох. "Дошло је много људи од уметности, а и других. Завршио се јуче".

Поред нас је био други ресторан, са црвеним столовима и белим сунцобранима "Ротманс". Одговарајући Ерику спазио сам веома лепу конобарицу, сасвим младу, можда, можда ученицу, са дугом риђом косом која се спуштала дуж њених рамена и са тако извајаним глежњевима, да сам пожело да јој умиљатим гласићем наручим: "Мооолим Вас, једно пиииво!" Власник кафане је био човек на свом месту. Друга конобарица такође је била веома привлачна, али црнокоса. Приметио сам и трећу, плаву, видео сам је натрен с леђа, њена коса је била сакупљена на врту и спуштала се дуж крста, увијена као да треба да се провуче кроз канал вештачког језера. Понекад срећемо такве на улазу и излазу купалишта.

Допала ми се та цура. Очигледно сам хтео да је видим поново, пошто сам приметио да се Михаел, који је леђима био кренут према суседној дафан, искренуо и такође гледо конобарице. Ерик је исто тако окренуо главу.

И ево, појавила се као у песми Џемса Рајта " The journey", када је отишао у Италију видео паучину и хоп! Видео је у њој даму, тачније не даму, већ Лепоту, "са златном косом од сунчевих зрака", витку, савитљиву и тако свежу "као да е тек окупала у недрима земље", како каже, са обе јој стране падају руине антике, а она стоји тамо, блистава и више: "Шта ти бринешо мртвима! Не веруј сновима! Мртви ће сахранити своје мртве, не брини" и ишчезла је, а он је говорио: "Ето, то је то!"

Скренуо сам пажњу Ерику на нешто што је могао да види само овде, баш на истоку: застава Европске уније на једном брду и велика статуа руског војника на другом, мада смо били немачки савезници у Другом светском рату, или макар током његовог већег дела.

"А што га онда не уклоне?", питао је Ерик.

"Претпостављам да нису имали довољно динамита да би га дигли у ваздух".

"Виђао сам споменике руских војника и у Немачкој", рече Ерик. "Тамо је и америчко гробље. Чини ми се, такође, да у Француској постоји немачки меморијал ".

Ко зна због чега сам причао ове глупости. У ствари Руси су ми се увек допадали, Русија, је огромна и веома талентована земља, чини ми се.

"Е, рече Ерик, "дајмо још пива пошто је он једини победник у ратовима на овом столу. Или, можда желите нешто друго?"

После смо отишли до Етнографског музеја. Оријентисали смо се уз помоћ Плана града. Ерик је успут купио још један план, овога пута само старог Пловдива. Ипак смо морали двојицу да питамо како да стигнемо тамо. Тим поводом сам му рекао:

"Види, ја такође не познајем овај град. Једина разлика између тебе и мене је у томе што је са људима могу да причам на њиховом језику".

"На нашем језику, исправи ме он. "Ти такође говориш тим језиком".

"Да" рекох, "на нашем језику."

Једва сам издржао у Етнографском музеју. Час Ерик, час Михаел запиткивали су ме шта је оно и оно и нашао сам се у чуду како да им одговорим. Као, на пример, "абаџијски прибор", као је на енглеском, или "делови чекрка"? Посебно су ме спетљали у сали ковачких занта, али баш тада сам нашао цаку и почео сам да објашњавам да су то "ковачки инструменти" или "нешто чиме су се служили ковачи", а осим тога два непозната, округла као око, предмета крстио сам наковњем, употребио сам верзију која је намучила моје пратиоце. Али највише су се научили када сам им на познати начин објашњавао намену гвоздене котураљке за ткачницу.

"Веома чудно", рече Ерик.

"Да, заиста", рече и Михаел, "чему су служили ови конци?"

"Ко зна", одговорио сам. "То је из прошлости, отишло је једном заувек."

После мислим у себи - изем ти одговор.

Мој цимер у Дому био је можда најбезнадежнији створ кога сам упознао. Звао се Ники, био је Бугарин, инвалид услед дечје парализе, ишао је на две штаке, ноге као да су му биле сломљене у коленма, али и у глежњевима, и чинило се да му се стопала вуку некако у страну. На срећу, могао је да се сналази сам и није му била потребна никаква помоћ. Увече сам сишао у фоаје да се видим са људима и приметио сам Никија с леђа, седео је на дивану и гледао телевизију. Потапшао сам га по рамену и узвикнуо:

"Никсоне, друже преседниче, шта ћеш ту?"

"А", изненадио се и скоро да ке крикнуо, пошто је ионако говорио високим назалним тоном. "Гледам дивљаке."

На екрану се вртела репортажа о "светској политичкој и финансијској елити", како се они изражавају, у неком граду, чини ми се Сијетлу. Тачније ишли су кадрови са антиглобалиситма, који су ломили витрине и атуомобиле. Не знам ко је у праву, али ови су ми ипак много симпатичнији от углеђених типова који настоје да управљају светом и као да се заиста за то спремају.

"Зашто су", питам га, "дивљаци? Шта су ти наудили?"

"Види, каже, "види како ломе као Хуни".

Кажем му да је он брука свог родног града (пошто је из Сливена, града стотину војвода, како га зову). Објаснио сам му да се то зове "екскурзија са револуцијом": да одеш у туђи град и два-три дана да ломиш ствари, чак да се бијеш са полицијом као прави револуционар, малтене, а затим да се вратиш на радно место, у капиталистичку досаду. Као Шпанци који се гањају са биковима.

Ники се смејао, то ме је одушевило и припалио са цигарету.

Сетио сам се Гинзбергове песме која каже да је "Че Гевара имао велика муда (са извињењем), а Кастро - "ружичасте лопте". Уосталом Гинзберг је тако изажавао своје усхићење револуционарима. На пример, ако си ти револуционар потапшао би те по рамену и рекао: "Браво! Херој!! Заиста имаш велика муда!!!," а уколико је реч о неком трећем веорватно би рекао: "Видиш ли оног тамо, за столом у углу, који се лати и штуца. Прави херој! Има ОГРОМНА муда!" Гинзберг схвата те ствари. Није случајно да се његов момак Питер Орловски везивао гвозденим прангијама за шине на прузи, испред возова који превозе нуклеарни отпад, био је истински херој!

У временској прогнози рекли су да ће изнад Атланског океана наићи циклон који је већ стигао до Енглеске и Француске, требало је да протутњи над Европом и после неколико дана да стигне до Бугарске. Дај Боже! Овде су чак и вечери биле вреле.

И сте вечери почео сам да флертујем са једном од девојака, пловдивских организаторки, која се звала Ели. Следећег дана са још неколико њих, на заласку сунца кренули смо према ресторану у старом граду, са калдрмом у дворишту и малим полукружним базеном у прикајку. Ерик и председник Никсон били су са нама. Ели није села поред мене, вероватно због тога што јој је било непријатно. Удварала ми се током читавог дана, осмехивала ми се, тепала ми, а кад бисмо се мимоилазили увек би казала нешто, ко зна како су нам се путеви укрштали. Све су то ствари у којима сам и сам учествовао, баш заинтерсован.

Седела је с друге стране стола, али нисам могао да гледам ка њој зато што су последњи сунчеви зраци сијали управо са те стране и заслепљивали ме, чим бих покушао да је погледам. Видео сам само чашу с вином испред ње врх кашичице сијао је на заласку, као изглачано старо сребро. У води на крају дворишта такође се видео одсјај и због тога нисам могао да схватим дали на дну има камења, али верујем да је било тако, јер су се људи очигледно трудили и били су поставили унутра две металне лопте. Пошто је до базена, који је био дугачак и широк неколико корака, расло дрво, сунце се кроз њега назирало. Слушао сам жубор воде испод бакарног анђелчића. Гледајући воду било ми је пријатно, мада то предвечерје ионако није било врело. Крајичком ока ловио сам како ме Ели погледа на трен и брзо склања поглед.

"Не, нисмо уморни. Нисмо гневни, или усамљени, или са разбијеним срцем" - сетих се изненада песме Џемса Рајта, где он доста оптимистички каже, да би, чак и да је био мртав, васкрсао, да умије лице и поново оде у Венецију (песма се зове "Yes, but"), после подне да се нађе на мосту крај Сан Марка и да види некаквог гуштера, који је измилео на сунце, уосталом ове претходне речи тичу се гуштера, тамо, уосталом, лете разне мушице, које се пресијавају у сунчевој светлости, као да су от злата - "пљачка, коју је Господ натерао да сија за нас", - али гуштер је толико лењ да се уопште не труди да покрене свој вишеслојни језик и да их ухвати, а Џемс Рајт гледа наниже, према води испод моста и отприлике каже: "Ето! Као да су нам плућа отливала низводно веома давно, и ми удишемо светлост!"

Сетио сам се због чега ми се Ерик допао на први поглед, личио је на једног америчког песника, Луиса Симпсона, чију сам фотографију видео у једној антологији, поред оне чудесне песме "American Poetry". Покушао сам да му је рецитујем, али нисма успевао да се сетим неких речи из трећег и петог стиха, тако да није испало најбоље, пошто сам заборављене речи попуњавао са бла-бла-бла. После тога сам му испричао о чему је реч у "Физичком космосу", где муж устаје у рано јутро да баци смеће, види у соби уџбеник свог десетогодишњег сина, отвара га баш на страници где се објашњава постанак света, после се враћа у спаваћу собу и пита жену, која још спава, да ли је човека створио Бог или је Дарвин у праву, али на његово велико изненађење она га буновно пита: "Јеси ли избацио смеће?"

"Луис Симпсон", каже Ерик. "Чини ми се да сам чуо за њега. Али зар није прилично стар, из 50-их, или 60-их?"

"Тако некако", рекох. "Веома личиш на њега."

"Сигурно је на Интернету", рече Ерик и чинило се да је веома заинтересован.

"Проверићу, можда постоји и фотографија."

Пошто је сунце зашло оставио сам Ерика и почео да ћаскам са слатком Ели. (Треба рећи да Тајланђанин није био ту). То је био баш пријатан разговор.

После смо наставили у хотелском бару. Пошто смо седели на нечему што је личило на дугачак диван, она с краја а ја поред ње али мало удаљен, увек када бих покушавао да узмем нешто са шанка она би ме питала шта желим и одлазила би да донесе. После је наслонила главу на моје раме, а почели смо и да се љубимо. Загрлио сам је изнад крста, а она је глумила као да не примећује то. Имао сам утисак да јој се тело шири у ваздуху и да ме обухвата са свих страна.

На несрећу напио сам се мушки. Најзад смо кренули, прошли ваљда кроз парк и дошли до неке улице са древећем по тротоарима и двориштима кућа. То ми се место учинило веома познатим.

Тако је Луис Симпсон отишао са женом (тек што се био оженио) у кућу коју су тада купили видевши је у неком каталогу и, уколико му се може вровати, рекао: "О, да! Овде можемо живети, усред овог дрвећа, у свету који је толико њих напустило." Имао је у виду људе, много њих који су га напустили.

Знам шта би тим поводом изјавила Лепота.

Ушли смо у кућу. "Тихо", упозорила ме је она и после ме повела кроз мрак до њене собе, држећи ме за руку. После тога је збацила с ногу ципеле и скинула мајицу (то је урадила истовремено), скупила је колена, откопчала рајсфершлус на сукњи, нагнула се и одећа је клизнула на под, што ми је личило на потез мађионичара. Затим је скинула једну, па другу минђушу и ја сам кренуо у акцију. Али се нисам прославио.

Што би рекао Маркс, нису били сазрели револуциоарни услови.

После мало рвања рече ми да се не секирам, окренула ми је леђа и затворила очи. Нешто касније чинило се да стварно спава. Био сам је загрлио преко стомака и осећао сам њено уједначено дисање и топлину коже. Изгледала је тако спокојна и тако далека.

Постепено сам се привикавао на мрак у соби, једна завеса није била повучеан до краја, тако да се пробијала месечина. Погледао сам уснулу Ели, сагнуо сам се преко лежаја, напипао панталоне на поду и из џепа извукао цигарету. Устао сам решен да отворим прозор, јер знам да неки људи много мрзе када се пуши у соби у којој се спава и тазо ипак одустао. Пажљиво сам повукао завесу. У дворишту се видлео дрво и неколико леја обасјаниљх месечином. Припалио сам цигарету, али како нисам нашао пепељару подигао сам панталоне са пода и из задњег џепа извукао лото тикет купљен претходног дана. Какве су ми биле шансе да тиект добије нешто? Никакве. Направио сам левак и то ми је послужило као пиксла. Досађивао сам се пушећи и разгледао собу. Ова девојка није живела у луксузу. Када сам попушио, згужвао сам папир, ставио у џеп, нагнуо се над Ели и питао је да ли жели да одем. Рече ми:

"Куда би ти?"

"Вратио бих се у дом".

"Јави се Нађи".

То име ми ништа није говорило.

"Добро", рекох.

He thought, perhaps she's an oracle,
speaking from the Collective Unconsciuos.
He said to her, "Do You agree with Darwin
that people and monkeys have a common ancestor?
Or should we stick to the Bible?"
She said, "Did you take out the garbage?"

Дворишна капија је била закључана и због тога сам морао да је прескачем. Извадио сам из џепа згужвани левак, просуо пикавац и пепео и дигао тикет према месечевој светлости, пошто уличне светиљке нису биле упаљене. Ништа от свега тога, тикет је био прогорео бар на два места. Бацио сам и њега. Док сам корачао скоро у потпуности сам се истрезнио, чак сам се сећао улица којом смо прошли и помислих: Нисам Че Гевара, више нисам. Човек мора бити млађи и снажнији да би био то.

Али зато увек можеш бити Кастро.

Наредног јутра сам се уплашио да ћу, уколико начиним још један корак, ући у љубавну везу са Ели, мада нисам желео то, јер би се све искомпликовало, она је из једног града ја из другог, али и сама чињеница да имаш љубавну везу с неким, значила је да живиш компликовано. То нисма хтео. Наравно да сам могао да се проведем десетак дана с њом, а затим да кренем не јављајући јој се. Али то није мој стил.

Видели смо се за време ручка, осмехнула ми се и замолила ме да јој купим две жваке, збиља дечја жеља.

А кад сам се вратио рече:

"После подне ћемо ићи до старог града, већ знаш да сам водич, а они желе да га разгледају. После ћемо отићи до једног веома пријатног места за вечеру, сигурно ће ти се допасти. Поћи ћемо у 16 часова., Желиш ли доћи?"

Нисам знао шта да кажем. Гледао сам је са оне две жваке у руци, била је уверена да ћу поћи. Ја стварно нисам знао шта да јој одговорм.

"Не", чуо сам себе како изговарам. "Не иде ми се, Ели. Веома је топло."

То је била истина.

"У реду," Не знам да ли је више била рзаочарана или изненађена. "Уколико одлучиш да ипак дођеш, знаш да је окупљање овде у 16."

На екрану у фоајеу видео сам подневну временску прогнозу. Атланткси цикон стигао је до Италије, а после неколко дана требало је да дође до Бугарске, али у међувремену би ослабио, тако да би се овде осећао као јак западни ветар. Попео сам се у собу и рекао другу председнику:

"Да знаш, Никсоне, да је оно што је у Енглеској и Француској циклон овде само ветар."

"Шта то?", упита он. Седео је за столом и преводио нешто о машинским деловима да би зарадио неку пару. Већ је био прекорачио све рокове, био је лењ, јадничко. На његовој визит карти пислао је да преводи са енглеског, немачког и шпанског, мада два последња језика није знао ни да бекне.

"Онај ветар", кажем, "који доноси доларе, а ти преводиш тако да ће те мимоићи. Он се вајкао, а ја сам отворио прозор до краја не би ли ушло мало свежине, али ни трага от западног ветра. Уместо тога - "деликатна кривина света", како је рекао неко, "која се простире като далеко".

После подне нисам отишао са Ели, а наредна два дана сам је избегавао. Она се увредила, После неколико дана нешто сам је питао, али она ми демонстративно није одговорила, као да ме није ни чула, или као да и не посотјим. Разумљиво.

Једном сам отишао до интернет клуба на универзитету јер је требало да штампам неке ствари. Упустио сам се у разговор са момком који је бринуо и компјутерима и он ми рече да цела ноћ у клубу кошта само 4 лева. Једне вечери сам дошао тамо. Запљуснули су ме звуци паљбе бесних болида и других компјутерских ефеката, сала је била испуњена клинцима који су се били умрежили и играли неке мултимедијске игрице. Током дана није било тако, али ноћу би деца повиленила због нижих цена. За суседним компјутером два клинца су гледала голе женске, тачније фотогафије Џене Џејмисон. Феноменална је! Нема ничег заједничког са оним Фредериком Џејмисоном, теоретичарем постмодернизма. Она је око 69 пута богатија и познатија од њега, што је једна од малобројних разумних и исправних ствари у овом наопаком свету. Људи желе сисе, а не теоретичаре. Нису толико припрости како се чини. Људи желе по вољи да једу, спавају и т.д.

С друге стране, јао њима.

Отворио сам www.americanpoetry.com. Клинци који су гледали голе женске окренули су се прем амени.

Намигнуо сам, а они су се осмехнули.

Прво што сам угледао на екрану била је она позната песма Луиса Симпсона "American poetry":

Whateger it si, it must have
A stomach that can digest
Rubber, coal, uranium, moons, poems.
Like the shark, it cointains a shoe.
It must swim for miles trough the desert
Uttering cries that are almost human.

Народна је била песма Алена Гинзберга са ужасно неприсотјним насловом. Она песма у којој опева задњицу свог геја Питера Орловског. Њу сам прескочио јер сам је знао.

"Здраво", чуо сам иза леђа. Окренуо сам се и видео Ерика.

"Ерик, шта ћеш ту?"

Моје питање било је мало неумесно.

Рече ми да је неколико његових студената одложило испите и он им је обећао своју e-maill адресу, када пристинге овде, да би му могли слати своје есеје.

Нешто касније, пошто је обавио посао, кренули смо. Ерик је хтео да купи неку француску паштету и зато смо прошли поред радње која је радила нон-стоп. Путем до дома ћаскали смо. Неколико пута сам га виђао самог са фотоапаратом у руци и претпостављао сам да је фотографисао неке ствари у старом делу града. Баш тада смо пролазили кроз стари Пловдив, попели се степеницама поред ресторана "Аполонија", а затим поред "Олимпа" с десне стране и бара "Нике" с леве. Сетио сам се песме Џемса Рајта, у којој опева град Таранто у јужној Италији, како се тамошњим улицама, пре много векова, шетао Питагора, а Праксител оставо девојку на брду.

"Да", рече Ерик, "Фотографисао сам зграде. Када сам био мали маштао сам да будем архитекта."

"А што ниси?"

Није ми одговорио одмах. Корачали смо извесно време без речи. Чудило ме што је размишљао, мада сам претпостављао да већ одавно има одговор на то питање.

"Не знам", рече и климну главом.

После сам га питао види ли смисао у томе што предаје лингвистику.

"Па то радим већ 25 година. То је смисао мог жиота".

Упитао сам га дали стварно не пуши, како ми се чинило, и сазнао да је оставио цигарете пре десет година, после развода. Рапситивао сам се и о Чикагу. Стрпљиво ми је одговарао. Тако смо стигли до дома и оставио сам човека на миру.

Ерик је отпутовао после два дана, нешто раније него што се школа завршавала јер је имао обавезе. Тада је отпутовало скоро пола учесника и зато су организатори приредили те вечери опроштајни парти. Био сам паклено лоше расположен. Узео сам једну вотку и стао крај телевизора и врата између фоајеа и једног уског предворја, из којег се излазило ја простор испред хотела. Сви су били на том простору, али они које сам најбоље знао нису били ту. Тајланђанин и Румунке били су у граду. Михаела такође није било. Наравно да је Ели била ту, али није разговарала са мном. А Никсон ме је једностанво баталио и отишао да се клибери у друштву париотски настројених Пољака, са којима ја нисам могао ни да прословим. Површно сам познавао још неке, али није ми се ишло у њихово друштво. Тако сам солирао скоро један сат поред оних врата, гледајући повремено телевизију и слушајући гласове који су допирлаи споља. С времена на време неко би прошао поред мене да би досуо себи пиће. Ја сам такође отишао да наспем још једну чашу вотке и опет се вратио. У ствари, управо сам то и хето. Нисам био разсположен за причу ни са ким, али није ми се ишло ни у собу.

Ерик је прошао поред мене, зауставио се и питао ме што се не прикључим осталима: одговорио сам му да имам неке пријатеље који тренутно нису ту.

"Зар се ти стидиш?", питао ме је.

"Да. У ствари, да."

Нисам знао шта друго да му кажем. Међутим он се задржао код мене. Пауза је постала непријатна. Трудио сам се да смислим нешто. Најзад све чега сам успео да се сетим беше ово:

"Не брини за мене, добро сам. Тако сам навикао, није ми непријатно. Ти је питање карактера. Понекад ми није до приче, не знам шта да кажем. Лакше ми је да постављам питања, али не може човек то стално да ради."

"Требало би да изађеш напоље, међу друге студенте, да ћаскаш са њима", рече Ерик.

"Изаћи ћу. Мало касније."

"Јеси ли сигуран да си добро?, рече Ерик одлазећи.

"Да, све је у реду".

Побогу, помисло сам, овде ме људи чак питају како ми је. Ко зна како сам изгледао у том тренутку. Ушао сам у ресторан, поново сипао вотку, попео се у собу и отворио прозор. Видео сам доле људе, њихови гласови су се јасно чули у летњој ноћи.

У једном тренутку ипак ми је дојадило и сишао сам доле да би отишао код Никија и једног Чеха. На вратима сам се сударио са Ериком. "Идем код студената", рекох. "Хоћеш ли да нам се придружиш?"

"Не, морам да легнем, ја сам човек у годинама."

Рекох му:

"Било ми је велико задовољство да сретенем човека који тако много личи на Луиса Симпсона и од кога сам научио неке ствари о енглеској граматици, јер их много воље зна него ја.

После сам му пожелео срећан пут.

"Ко зна", рече он, "можда ћемо се некад срести. Свет је мали."

"Могуће је, али не верујем. У ствари свет је веома велики. Када би Марсељеза окупила све најбоље револуционаре, живе и мртве, да стану у једна ред и испруже инструменте, једва би то било нешто веће од моста преко Ла Манша, преко кога би Ален Гинзберг радо прешао и можда то опевао у песми која би се, например, звала "Крчећи пут кроз Францускиње са укусом", али на мојој карти света Ла Манш је представљен као глава чиоде.

После смо пружили руку једна другом и Ерик је отишао у дом. Ја сам изашао напоље.

Сетио сам се лудог Колумба који је пратио сунце у мору, али ми не можемо. Ми моамо осати, каже један аутор, да би служили сунцу које се рађа.

Последњег дана летње школе отишли смо у ресторан са бакарним анђелима и фонтаном у дворишту. Никсон је био тамо, Ели такође, као и Тајланђанин, Румунке, Михаил и још неколико њих. Тајланђанин је терао своје. Румунке су га, бајаги невољно, училе још неким псовкама и безобразним речима. Репертоар скоро да му је био неисцрпан. Ели и даље није говорила са мном. Никсон се тако распекмезио, држао ме за мишицу и бар пети пут причао како ће ускоро доћи у Софију, да би га оперисали, после чега ће стати на ноге, јавиће ми се и евентуално ако може да буде код мене. Међутим моја навала срдачности већ се била расплинула оне већери, тако да је сада одлетела и перспектива да буде мој гост. Нисам био одушевљен њиме. Овако или онако, остао сам без цигарета и пошао сам да купим друге. Кренуо сам преко брдашца Стругало и пошто сам се досађивао, замишљао сам да је већ стигао онај атланткси ветар. Зауставио сам се и окренуо. Требало би да наиђе са горње стране улице из правца старе џамије. Ошинуо би велико дрво поред ње, да се савије на пола, као да се пресамићује у крстима, тако да човек помисли да се спотакло и само што није пало. Замишљао сам да би испред ветра јурио облак прашине. Могао сам да окренем леђа и прашина би ме мимоишла, али не и ветар, јер она као да плови на ваздушном јастуку неколико метара испред њега. Истрчао сам и сакрио се испод сводова маркета Центрум. Тада је поред мене протутњало нешто хладно, брзо, моћно и бучно. Улицом су ишли девојка и младић, ветар је подигао њену торбицу под правим углом, као испружена рука. Контуре девојке оцртавале су се веома јасно, јер јој се сукња биал припила уз гузу као лепљива трака. Шта ли ћу ја у овој земљи, помислио сам, у старој прекрасној Европи, али у њеном запећку, у углу за кажњене? Зашто не покупим алат и не пређем преко? Зато што немам више исте илузије као кад сам служио војску и у овом граду, пре много година, и сматрао да вреди спавати испод мостова, али да си слободан. Сада више не мислим тако. Зато што тамо не знам никог, зато што се бојим, зато што више нисам млад, зато што...

Тако је онај пријатељ, Луис Симпсон, пошао са Источне обале и стигао до крајњег Запада, близу Сан Франциска (тако се зове и песма) и видео - Тихи океан. Али он није Колумбо, није могао да продужи. Због тога је извадио боцу вина, напио се и повикао: "Тужна ствар, последња дестинација у Америци!" И док је он чекао да земља дође до њега, а после кренуо да је тражи, фирме су заузеле сваки кутак, тако да сада сваки трули храст кошта гомилу долара.

Остала ми је још једна цигарета, припалио сам је, покушавајући да се сетим како иде даље ова песма: уосталом коснтатовао сам да сам стварно ушао под сводове маркета Центрум. Згужвао сам кутију и бацио је у замишљен ветар, из правца сводова ка улици. Он ју је у мислима понео попут ракете. Сетио сам се како се песма настављала:

"Да је земља изнутра и да је он на том путу дошао до себе, даје то земља коју су тражили пионири, заклањајући руком очи од сунца."

 

 

© Милен Русков
© Велимир Костов - превео са бугарског
=============================
© Електронно списание LiterNet, 19.12.2006, № 12 (85)

Други публикации:
Градина (Ниш, Србија), 2005, № 7