Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

УЗАJАМНЕ ВЕЗЕ СРПСКЕ И БУГАРСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

(Кратак осврт)

Ганчо Савов

web

Када се говори о културним и, одређеније, о литерарним везама између српског и бугарског народа, чини ми се да ће бити адекватније ако употребљавамо појам узајамност између двеју књижевности, пошто управо она не само полаже основе првих контаката, већ се и касније развија таквом тенденцијом, независно од периода повремених затишја - због једних или других историјских и духовних процеса или због политичке конјунктуре.

Неопходно је имати у виду да и поред сталног ангажовања научника на плану проучавања српско - бугарских, односно бугарско - српских књижевних веза оне још нису систематизоване у свим њиховим аспектима, нарочито када се ради о библиографији. То говори о њиховом огромном обиму, интензивности и плодотворности. Због тога сам принуђен да у овом кратком осврту изоставим библиографске податке о преведеним књижевним остварењима, о чланцима и истраживањима, о књижевној публицистици и др., зато што се то просто не може чак ни делимично обухватити. Но да бих ипак дао представу о значају и месту књижевних веза у духовним оквирима сарадње између Бугара и Срба, прибећи ћу: а) уопштавању - према карактеру књижевних узајамних односа; б) истицању основних живих књижевних контаката између обеју литература и њихових најзначајнијих представника.

1.

- Врло карактеристично је да су, још на самом почетку регистровања књижевних веза од стране књижевно - историјске науке, неке централне личности, као што су, на пример, Григорије Цамблак, Константин Костенички - Филозоф, Христифор Жефаровић и др., припадали истовремено и српској и бугарској књижевности. То је врло битан факат који поткрепљује чињенице о великој блискости измећу духовних процеса двају народа. Сваки покушај "поделе" тих писаца између Бугара и Срба је апсолутно немогућ, зато што су обе културе у том периоду биле у врло блиском сродству. А то је једна од основних позитивних потпора узајамног деловања између двеју књижевности.

- Историјски услови и близина Европе дају велике предности Србији да негује, чува и развија своје књижевно богатство. То даје могућност многих посланицима у духовном препороду да користе литерарне и историјске архиве. Истакнути бугарски књижевник ПАИСИЈ ХИЛЕНДАРСКИ управо у Србији сакупља основни материјал и пише у Хиландарском манастиру своју епохалну Историју славјаноболгарску (1762) која означава почетак буђења бугарског народа.

- Србија је земља у којој још на почетку 19. века почињу да се штампају и бугарске књиге са новобугарском ортографијом. Ту је на светло дана 1833. године изашла прва таква књига - аритметика Христакија Павловића, као и дела великих бугарских просветитеља Неофита Рилског, Неофита Бозвелија, Најдена Герова, Саве Доброплодног и др. У Београду и Крагујевцу почиње да ради и први бугарски штампар и издавач Никола Карастојанов. Подаци говоре да је од 260 бугарских књига које су угледале светло дана до средине 19. века 70 штампано у српским штампаријама.

С друге стране, то бугарско препородитељско писано слово је одиграло одређену улогу у Србији, пошто најпре долази у руке српском читаоцу. Многе такве књиге се користе у српским школама и од интелигенције, а рађа се интересовање и за бугарску штампу. Око 1840. године у Србији и Црној Гори било је скоро хиљаду претплатника бугарских књига и листова (Цариградски лист, Македонија, часописа Бугарска књижица и др.)- Вук Караџић, Лукијан Мушицки, Доситеј Обрадовић, а касније и Јован Стерија Поповић, Јован Јовановић Змај и многи други књижевни ствараоци показују живо интересовање за бугарску књижевност из доба препорода. Вук Караџић је и сам учествовао у ширењу бугарских издања и у вези с тим је одржавао кореспонденцију са Спиридоном Палаузовим, Цанијем Гинчевим и Николајем Тошковим. У Србији постају популарни уџбеник Рибљи буквар Петра Берона, дела Георгија Раковског, Васила Априлова, Ивана Богорова и др. Српска штампа се чита и у Бугарској.

Осим тога, како истиче проф. Илија Конев, "скоро свако наше значајно књижевно остварење из прве половине 19. века, забележено је или рецензирано у српској периодици" са "срдачним и искреним тоном".

Још у току 30 -их година прошлог века у више српских издања (Српска новина, Српске новине, Српски дневник, Гласник Српског ученог друштва, Летопис Матице српске и др.) излазе написи о бугарској књижевности, рекламе за претплату на бугарску периодику и књиге и др.

- Суштински значај у узајамном прожимању бугарске и српске књижевности имали су учитељи, а нарочито они који су истовремено били и писци.

У Бугарској и конкретније у Видину, у периоду 1816-18. године био је СИМА МИЛУТИНОВИЋ - САРАЈЛИЈА, који развија велику просветну делатност, дубоко се повезује са бугарским народом и после тога је посећивао још неколико пута сва места у којима је био учитељ. Ту је сакупио разноврстан фолклор, створио је неколико својих књижевних дела, од којих су нека са бугарском тематиком. Његов савременик КОНСТАНТИН ОГЊАНОВИЋ из Панчева цео свој активни Живот проводи у поробљеној Бугарској, долазећи у њу 1819. године "заједно са једним учитељем из Новог Сада и једним из Сремских Карловаца" (чија имена још увек наука није утврдила). У Враци развија велику просветну активност ц пише своја дела, преводи црквена издања, издаје сопствене календаре, букваре и друге уџбенике од којих је осам књига намењено Бугарима. Од његових дела нарочити значај има чувено Житије светаго Алексија које изражава "нове идеје за ширу школску просвету" и не губи свој утицај у Бугарској током целе прве половине 19. века. МИЛАН ДАВИД РАШИЋ је српски учитељ и писац који је боравио у Шумену од 1850-56. године. Веома интелигентан човек, познавалац и преводилац енглеске и француске књижевности, он је аутор "школских хрестоматија", побугарених уметничких дела из страних књижевности, забавника и др. - све то намењено бугарском радозналом читаоцу и ученику. РАХИЛ ДУШАНОВА, супруга истакнутог просветног прегаоца и писца Димитра Душанова, одиграла је значајну препородитељску улогу својим делима, нарочито међу бугарским женама. Са наведеним писцима, који су учитељевали у Бугарској, имена српских просветних прегалаца, разуме се, не исцрпљују се. Могу се навести још: Александра и Јосиф Мајзнер у Шумену, Георги Божиловић у Копривштици, Георги Милетић у Видину и др.

Интересантно је да се зна и то да су и "скоро сви бугарски учитељи и књижевници читали српске књиге и новине, користили српске граматике и друге школске приручнике, пратили развој српске књижевности" истиче у једном свом истраживању проф. Илија Конев. Осим тога српске књиге се користе у настави у бугарским школама у Габрову, Старој Загори, Шумену, Клисури, Видину, Лому, Свиштову, Враци и другим местима.

- Улога бугарских учитеља и препородитељских писаца у Србији може се мерити истим значајем као српских у Бугарској. САВА ДОБРОПЛОДНИ из Сливена један је од великих бугарских просветитеља и писаца, широког образовања и ерудиције. Од 1853. године па надаље око три године је професор грчког језика у гимназији у Сремским Карловцима, међутим, његова основна делатност била је словенско просветитељска међу српском омладином и јавношћу и он је дао велики допринос за зближавање наших двеју књижевности. Он издаје у Земуну своје просветитељске књиге и једну од својих драма. НИКОЛА ПРВАНОВ живи и школује се у Београду од 1857. до 1866. године, где развија велику активност на упознавању Срба са Бугарима, учествује у раду редакције листа Васток А. Андрића и др. У том периоду у Београду се школује и велики број бугарских младића, оданих и по родословној линији просветитељству Константин Васкидович, ДимитарПавлович, Слави Боев, Стефан Попиванов, Павел Тодоров, Иван Теодоров, Иван Христов, Хрисан Иванов Новаков, Георги Јошев, Јован Касабов и многи други, од којих неки касније раде као учитељи у Србији и са својим књижевним интересовањима доприносе зближавању двају народа.

- У том је процесу нарочито велика улога неколико најистакнутијих бугарских писаца оног времена који привремено живе и раде у Србији. пошто су тамо нашли блиске другове, истомишљенике и братски пријем. Несумњиво. Србија их привлачи тиме што је као самостална држава створила услове за духовни напредак. за развој слободније воље и то управо у периоду када бугарски народ и даље пропада у условима османлијског ропства и примитивизма. Међу тим бугарским писцима на прво место долази истакнути препородитељ, научник и писац ГЕОРГИ САВА РАКОВСКИ (1821-1867), стратег бугарског национално ослободилачког покрета. Он 1856. године долази у Нови Сад, где уз помоћ Данила Медаковића почиње да издаје лист Бугарска дневница и штампа своју чувену поему Горски путник. Због своје бунтовничке делатности бива протеран од стране аустријских власти и касније, 1860. године, он се устаљује у Београду, где издаје неколико својих важнијих дела и лист Дунавски лабуд, а оснива и Прву бугарску легију која помаже српским устаницима у биткама против Турака. Још непосреднију улогу за учвршћивање српско - бугарских односа има велики бугарски писац ЉУБЕН КАРАВЕЛОВ (1834-1879) који је од 1867. до 1869. године у Београду, а касније и у Новом Саду. У Београду развија нарочито интензивну делатност као револуционар и писац и на зближавању Срба и Бугара. Ту је написао и у Новом Саду штампао своју чувену повест Је ли крива судбина која заузима основно место у српској књижевности као дело које јој открива пут ка социјалној прози. Касније он неколико пута посећује Србију. Те велике личности формирају око себе велики круг пробуђене српске интелигенције и бугарске емиграције које се зближавају и помоћу књижевности постају важан фактор срдачних односа.

- У том периоду у Бугарској се преводе или се читају у оригиналу дела Доситеја Обрадовића, Захарија Орфелина, Јована Рајића и др. Дела Јована Стерије Поповића или се преводе, или се адаптирају за бугарског гледаоца и читаоца; она имају јак утицај на оформљењу нове бугарске драме због тога што бугарска књижевност још није била достигла европске књижевне нивое - оно, што је српска књижевност учинила неколико деценија раније.

Ти су процеси разлог што су неки бугарски писци тражили непосреднијувезу са српском књижевношћу (такав је, на пример, био Петко Рачев Славејков). Он је сам научио српски језик и попуњавао је брижљиво своју библиотеку многим истакнутим српским ауторима (сва дела Доситеја Обрадовића. Јована Рајића и др.), преводи, нарочито поезију и др.

- У Србији постају позната дела Георгија Раковског, Љубена Каравелова, Добрија Војникова, Васила Друмева, Ботја Петкова (отац Христа Ботева), Ивана Богорова, неке песме Добрија Чинтулова постају популарне међу српским становништвом и др. Бугарска књижевна дела се распрострањују у Србији углавном у оригиналу зато што језик није представљао сметњу за њихово разумевање. Нарочито је актуелна била улога штампе која у другој половини 19. века, преко листова Христа Ботева и Љубена Каравелова, а ц других бугарских издавача новина из Букурешта и Цариграда, у Србију уноси и новинску информацију и књижевна остварења која доприносе очувању духа пријатељства код српског читаоца. У Бугарској се такође читају српски листови, а неки од њих имају и бугарске дописнике.

2.

- После ослобођења Бугарске од турског ропства наступа нарочито интензиван период узајамног ширења бугарско српских књижевних веза. Тада долази до превођења многих аутора. У Бугарској се, на пример, брзо појављују дела Змаја, Његоша, Ђ. Јакшића, Л. Лазаревића, М. Глишића, С. Матавуља, Ст. Сремца и многих других. У Србији се појављују дела Хр. Ботева, Петка Славејкова, Л. Каравелова, Ив. Вазова и др. Зближавање представља снажан и племенит чин и не трпи утицај политичких догађаја. На пример, нарочито карактеристичан моменат је што ниједан српски или бугарски писац није дозволио да падне под утицај српско-бугарског рата из 1885. године. Напротив, сви који се баве овом тематиком (Иван Вазов, Милан Милићевић, Бранислав Нушић и др.) изражавају своје дубоко разочарење због братоубилачког рата.

- Постепено, почетком нашег века, улази се у један нови период прожимања наших двеју књижевности. То је период када је бугарска књижевност већ надокнадила своје заостајање у односу на европске токове и када се у њој појављују многи талентовани савремени писци, пошто се наше две књижевности налазе у међусобној равнотежи.

Касније наступа период у којем узајамном зближавању током неколико деценија доприноси фактор стваралачке личности оличене у писцу, преводиоцу и писцу, и то на равноправној основи. У Београду се појављује први превод сатиричне повести Алека Константинова Баја Гањо, а у Софији се штампају, мада скромне по обиму, антологије српске поезије. У књижевној периодици и једне и друге земље, штампају се многа уметничка дела, чланци и осврти. Неколико најистакнутијих бугарских писаца, као Михалаки Георгијев, Стилијан Чилингиров, Петко Ј. Тодоров. филолог Бењу Цонев, књижевни критичар и историчар Бојан Пенев и др. познају врло добро српску књижевност и доприносе њеном популарисању у Бугарској. У Србији се као познаваоци истичу Јован Скерлић, Бранислав Нушић, Владимир Станимировић, Миодраг Ибровац и др.

У Бугарској током 1911-12. године као аташе и секретар у српској амбасади ради велики српски песник Јован Дучић. Његова је поезија представљена у Бугарској још 1907. године, тако да он долази као песник већ познат у књижевнојјавности. О његовој делатности у Софији »ма мало података, али вероватно је била подређена политичком тренутку и ратној ситуацији. Међутим, ту он ствара неке своје значајне поетске радове, а касније објављује чланак Србијаи Бугарска (1914) и песму Бугари (1916). Релативно мало је познат и боравак у Бугарској познатог српског прозаисте ВЕЉКА ПЕТРОВИЋА који је у току Балканског рата и, конкретније, 1912-13. био ратни дописник новосадског листа Браник у Бугарској и Румунији. Његови извештаји и коментари из Бугарске су прави есејистички радови који показују његову проницљивост, поштење и срдачан однос према бугарском народу.

После завршетка ратова односи између српске и бугарске књижевности долазе у застој и због затегнутих расположења из минулих догађаја стварају се неоснована предубеђења у односима између Срба и Бугара. Због тога је врло важан моменат боравак Милана Ракића у периоду од 1921-27. године као југословенског амбасадора у Бугарској. Он се показује не" само као дипломата префињене племенитости, већ и сам постаје центар зближавања бугарске и српске културе. Спријатељује се са многим истакнутим писцима, музичарима, уметницима и доприноси стишавању расположења изазваних ратом, као и представљању аутентичног расположења српског народа.

- До размрзавања у односима долази крајем 20- их година и то веома брзо. У Србији почињу да се појављују претежно чланци и осврти о бугарској књижевности, највише од бугарских аутора (у Младости, Књижевнику, Радничким новинама, СКГ и др.), али и повремено излазе радови Геа Милева, Теодора Трајанова, Јаворова, Доре Габе, а појављује се и антологија бугарске приче. У Бугарској излазе уметничка дела Иве Андрића, Десанке Максимовић, Божидара Ковачевића, Срђана Туцића и нарочито Бранислава Нушића који отада постаје нарочито популаран; издају се антологије српске поезије и приче за децу (1938).

- Међутим, тај период одликују интензивна узајамна гостовања, познанства и лична пријатељства српских и бугарских писаца. Управо у том се периоду рађају и срдачна осећања Десанке Максимовић према Бугарима која она испољава све до краја свога живота. Искрени пријатељи српске књижевности у Бугарској постају Јелисавета Багрјана, Дора Габе, Магда Петканова, Јана Јазова, Димитар Панталејев, Петар Динеков; међу преводиоцима се истичу Стојан Георгијев, Љубен Божинов и др. Честе узајамне посете резултирају превођењем дела, а пријатељи бугарске књижевности су и Милан Богдановић, Иво Андрић, Божидар Ковачевић и др.

Велику улогу у Србији за зближавање има писац Синиша Пауновић(1903-1995) који је 30 -их година био дописник листа Политикаиз Софије. Он успоставља чврсте везе са најистакнутијим бугарским писцима (Елин Пелин, Јордан Јовков, Ст. Л. Костов, Владимир Пољанов и др.) и прикупља значајну Документацијуо српско бугарским литерарним везама. Осим тога, он редовно даје информацијео њима у штампи. Никола Мирковић, филолог, има такође велике заслуге за зближавање српског народа са Бугарима, издавањем, у оквиру Југословенско-бугарске лиге, неколико приручника, речника и др. за изучавање бугарског језика, а и сам преводи и пише о бугарској књижевности. Чланке о њој објављују и Бож. Ковачевић, Бошко Токин, Вељко Купрешанин и др. Међутим, у том периоду нема узајамних превода као раније, вероватно због оријентације српске књижевности према модерним европским токовима за које бугарска књижевност остаје туђа, придржавајући се реализма.

3.

После последичног прекида нормалних контаката за време Другог светског рата, одмах после њега наступа право еуфоријско време зближавања, настало као резултат тежње да се једном заувек отклоне наслаге политике која је све до тада непрекидно покушавала да сеје непријатељство између два блиска народа. То траје, на жалост, само три године. Али тај се период карактерише јако плодним односима - узајамне посете, преводи, анализе и др. Тада у Бугарској излази једна потпунија Антологија српске прозе чији су састављачи професори Емил Георгијев и Иван Леков, као и дела српских класика, Иве Андрића и др. у Београду се појављују књиге Елина Пелина, Крсте Белева, Крума Велкова и др.

До изненадне стагнације долази после потпуне изолације Југославије од стране стаљинистичке политике Информбироа. У том периоду у Србији ипак излазе бугарски аутори (Јордан Јовков, Ангел Каралијчев, Стојан Ц. Даскалов, Људмил Стојанов, Емилијан Станев и др.), док се у Бугарској не објављује ништа, чак ни од класика. Диригована соцреалистичка естетика се односи негаторски према свему што је југословенско и нарочито српско!

- Размрзавање после 1956. године изазива релативно брзи успон духовних веза. Међутим, захваљујући углавном личној иницијативи писаца, познавалаца и преводилаца, у Бугарској почиње представљање нових српских писаца. Постепено се појављују, поред писаца - класичара (Борисав Станковић, Стеван Сремац, Радоје Домановић, Бранислав Нушић и др.), и дела из новије српске књижевности - Иво Андрић, Десанка Максимовић, Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Бранко Ћопић, Оскар Давичо, Михаило Лалић. Стеван Раичковић, Ерих Кош и др., Антологија српске Приче. Савез бугарских писаца издаје и књигу Књижевни живот у Југославији чији су аутори Ганчо Савов, Сијка Рачева и Светлозар Игов, али због њене објективности она је остављена за интерну употребу. У целом том периоду па све до данас најистакнутији преводиоци и популаризатори српске књижевности у Бугарској су: Сијка Рачева, Иван Коларов, Жела Георгијева, Катја Јорданова, Симеон Владимиров, Прван Стефанов, Јоана Стојадиновић, Христијана Василева, Николај Канчев и др. Многи вредна научна истраживања врше Илија Конев, Бојан Ничев, Светлозар Игов, Надежда Драгова, Лилија Кирова, Константин Оруш, Викторија Несторова и др.

Неки послератни српски писци испољили су трајан пријатељски однос према бугарској књижевности - осим Десанке Максимовић међу њима су и Мира Алечковић, Стеван Раичковић. Јован Христић, већ покојни Бранко Ћопић, Михаило Лалић и низ других. Интересантна је дубока блискост коју је Михаило Лалић осећао према Бугарима. Он је неоспорно сматрао Јордана Јовкова као свог учитеља у прози и то је забележено у његовим писмима и чланцима. Али један детаљ из рата заувек га везује за Бугаре. Када га фашисти одређују за стрељање, они га затварају у концентрациони логор у грчкој Тракији. Са ризиком по свој живот из те га ситуације спасава један бугарски војник, који касније постаје један од најистакнутијих бугарских писаца - прозаиста Камен Калчев.

Негативни резултат нестабилних узајамних веза између српске и бугарске књижевности у периоду после Другог светског рата узрокују духовна стагнација у земљама из совјетског блока у којима је владала догматска естетика соцреализма као и оријентација српске књижевности према модерним европским критеријумима. То доводи до смањеног интересовања за бугарску књижевност у Србији и респективно до мањег броја њених познавалаца и преводилаца. Независно од тога у књижевној се периодици појављују поједина остварења Благе Димитрове, Николаја Канчева, Биња Иванова. Десанка Максимовић је у антологији Бугарске поезије XX века присутна као преводилац, а у антологији бугарске женске поезије Приближавања састављач и преводилац. Добрим и савременим критеријумима је састављена и антологија бугарске поезије 20. века др Милана Ђурчинова (1969. Нолит), а такође и Коњаници вечности Момчила Јокића. Као посебне књиге појављују се приче Николаја Хајтова и стихови Николаја Канчева. Интересантну појаву представљају и романи с бугарском тематиком младог београдског прозаисте Ненада Стефановића Дарови мртвих и Присуство бога.

Трајно интересовање за српску књижевност очувано је у Бугарској управо због њене оријентације према високим вредностима модерне европске књижевности и слободног трагања. Захваљујући томе сада се често појављују дела из текуће српске прозе, поезије и драматургије.

Озбиљна издавачка криза и тренутна конјунктура у бугарском издаваштву са оријентацијом према свему што је западно ограничавају у великој мери издавање књига из малих књижевности каква је српска. Међутим, ипак се појављују роман М. Павића Хазарски речник, краћа антологија модерне српске поезије, две збирке песама Васка Попе, књига Светлозара Игова о Иви Андрићу и др... Књижевни листови и часописи у Бугарској често дају опширно место савременим српским ауторима - Данило Киш, Миодраг Булатовић, Видосав Стевановић, Драгослав Михаиловић, Данко Поповић, Светислав Басара, Давид Албахари и др., а да не говоримо о српским сатиричарима, у првом реду о Влади Булатовићу Вибу, Радивоју Бојичићу, Миловану Витезовићу, Витомиру Теофиловићу и др. који бивају редовно представљени бугарском читаоцу. У Софији је изашла двојезично и прва збирка песама младог београдског песника Милана Благојевића који често борави у Бугарској. У бугарским позориштима са великим интересовањем се играју српски аутори, од којих је најпопуларнији Душан Ковачевић.

У последње време стваралачке везе између бугарских и српских писаца су много интензивније и теже да достигну степен непрекидног прожимања. У кратком времену дошло је до срдачне сарадње писаца из Софије и Београда, Пловдива и Ниша и предстоји систематско представљање двеју књижевности у књижевној штампи и периодици, како би могло скорије да се говори о њиховом добром узајамном познавању.

 

 

© Ганчо Савов
© Денко Рангелов, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 27.02.2005, № 2 (63)

Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас - тематичен брой), Белград, 1996.