Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

И НИШТА ВИШЕ

Рашко Сугарев

web

Добро јутро, небо! Добро јутро, зоро! Да си здраво и ти, сунце!

Данас ће птице много певати, ал имају и зашто. Данас ће се родити човек. Не баш данас, већ после девет месеци.

Жито је још зелено, али ће ускоро зрно почети да бубри. И парадајз ће ускоро почети да црвени. Али, не сав. Неки га беру зеленог, да у гајбама на свом дугачком путу сазри сам.

- Вози брже. Дај гас...

У волги је путовао директор. Чекао га је хитан разговор са министром саобраћаја у вези сто вагона, и још сто по сваку цену. Ако дају и авионе (шлепери су спори!), за две недеље ће предухитрити холандске стакленике - дампинг на европском тржишту.

- Брже, рекох.

- Влажно је, шефе. Падало је цело ноћи.

- Вози, вози. Нисам слеп. Дај гас, па шта буде. Возимо парадајз, а не лале. Ризикујеш - добијеш, ризикујеш - губиш! Да је притиснемо, друже. Холандија тоне...

А ово о ризику, е, то му се највише допадало. Ризик као рис, рис као ризик. Рис је мачка, али је и ризик мачка. Ризик узвишено дело. Треба подигнути споменик ризику. Како ли ће изгледати?

- Пожури. пожури. Дан годину храни.

Волга прелете преко баре и неколико капи паде на предње стакло. Шофер укључи брисаче и они брзо обрисаше упрскано стакло. Прво стадоше кола, а затим брисачи. Саобраћај је био заустављен због несреће. Негде напред преврнуо се шлепер.

Директор изађе из аута да се мало протегне. Дочека га лаки поветарац. У изгужваном оделу изгледао је као да се огрнуо њиме. Био је у лаганим мокасинама - такође набораним, врло скупим - згодним и за улажење и за излажење.

Сред неба изломљеног од фабричких димњака назирало се летње јутро. Сунце је огрејало две фигуре. На обали, у трави, лежала је девојка. Трава је добро покривала, али не сасвим. Вирила су јој бедра, прилично влажна од песка.

Три метра воде кратка ивица, делили су девојку која је лежала од младића који је загазио у реку. Младић је забацивао удицу преко једног вира у брзак чије су струје односиле прободеног скакавца у широком луку. После сваког забацивања младић је искусно намотавао струну, али еластични врх никако да се савије и да се удица затегне.

Сунце блесну и свет побеле. Младић је имао црвени каиш око струка. Девојци постаде досадно и, протегнувши се у трави - лежећи ничице, изу обућу. Била јој је прилично широка и она то учини сасвим лако.

Ток реке носио је пловак од брзака до брзака, али уместо да га продрма неки клен - који би зграбио прободеног скакавца, једино су се померали младићеви мишићи на леђима - из замаха у замах.

С моста у воду паде опушак. Бацио га је директор који је изишао из аута: човек ни млад ни стар и врло елегантан упркос изгужваној одећи.

"Овакви мушкарци - примети девојка - овакви пуше само добре цигарете."

С опушком поче да се игра један клен - огроман. Репом удари опушак и филтер, натопљен водом, крену ка дну. Да свиснеш од муке!

Али, бог је добар према свима! Ветрић заталаса брзак. Наиђоше таласићи који су носили мирисе - замириса на жабокречину, воду и насип. Ветрић покрену и рибу у брзаку.

- Хооп!

- Браво!

Клен описа дуг лук и паде у ноге девојке - сребрн, чист и жив. Девојка заби нокте у крљушт, стисну га палцем и кажипрстом - руку је померала опрезно имајући у виду густу, предсмртну слуз којом су прекривени мужјаци,

Овом њиховом риболовачком успеху - првом, нису присуствовали сведоци. Негде напред булдожер је подигао преврнути шлепер - пут је био раскрчен и директор који се вратио у ауто крену лагано ка серпентинама: све брже, све снажније, све више, као човек захваћен олимпијским духом.

Шофер притисну папучицу за гас до даске и коњи под хаубом полудеше. Од снажног убрзања директор се залепи за седиште. Изгледао је још виши, шири и некако важан.

Због такмичења с овим, оним и бог зна све с ким у "увозу - извозу" директор се бријао у колима. Стрелица која је показивала број обртаја додирну црвени део, али возача то не збуни - та уобичајена ситуација, већ једна друга мисао меланхолична и типично шоферска. "Ево! Не преврће кола каменчић, већ просути парадајз." Преврнути шлепер није био ту али је оставио своје трагове - остао је парадајз претворен у кашу; подлога је била фина, премаз се скорио - дискретно размазан о асфалту, нежнији и од коре младе врбе.

Волга је наглим заокретом напустила пут и тај растанак између аутомобила и пута нико не примети - заокрет је био елегантан као каскадерски скок. "Несрећа, примети директор, је као добра идеја. Долази изненада." У ломљењу и кидању нема страха. Страх долази касније, а и животни пут је испуњен многим кривинама које су га научиле да безизлазне ситуације нема.

Бука се утиша: није више било ломљаве и тумбања, наступила је загробна тишина. Ситуација се променила директор је излетео кроз отпала врата, ситуација није била ни мало ружичаста упркос ружичастој пени која је узаврела на његовим устима. чији су црвени ђердани, безобразно црвени као каиш оне девојке, почели да се сливају ка његовом врату. "Јадни Коста." Од њих двојице, знало се, само се он родио под срећном звездом. "Коста, Коста, ти заврши изнад моста. Зашто, бре, Коста?" Таква питања несувисла разуман човек не поставља, али шумело му је у глави, нешто поче да зуји подсећајући на електричну машиницу којом се бријао у колима.

Брдо се стрмо уздизало. Пут се није видео, вероватно зато с пута нису могли да виде слетели аутомобил. Ко још обраћа пажњу на изломљену банкину? Од лошег има још горе, паде му на памет. Да се успуза до пута могао је и хтео, али крварила му је и десна нога - врло "квалитетно" поломљена.

Поломљена и искривљена у страну. Како? Невоља је мајстор многих ствари. Сломљену ногу положи на здраву и учврсти је једним расположивим средством - здравом ногом, па поче да се извлачи ничице уз стрмину, ка стази, ка мосту: био је и рањеник и самом себи санитет. Првих сто метара препузао је ни превише брзо, ни превише споро. Као копач који са собом носи своју мотику. Преостало му је још око двеста метара, не више, и да није било ружичасте пене - викнуо би. Чуће га. Тамо, у сенци моста, били су младић и девојка. Нек ђаво носи и крваве јастучиће на његовим устима! Један склониш, два се појаве... Амин! Е, над оградом, с моста, значи, гледају час у пловак, час у изазовне ноге у трави - о другим је стварима он размишљао - ни мало поквареним. Оно двоје, са оним "слатким нерадом", губе време по италијанском моделу. А време је новац. Е, кад би био њихових година! Не би бацио у ветар ни један минут живота и постигао би много више.

"Чуо сам, чуо. Ћути, бре, ћути!" Директор је грдио своје срце - бучну пумпу, претерано причљиву, која је убрзаним радом хтела да надокнади изгубљену крв.

"А шта ако су отишли? Деца су већ велика, Марија је остарила а Јелена клизи као лагани телефон из прстију. Пио сам најбоља вина. Уживао сам у свему, свет ми био под ногама - ето, то сам био ја. Нисам чак ни славе жудан, јер и она досади. Лепо је што слава не боли."

Директор је још увек глумио хладнокрвност. Био је извозник, трговачки аташе, референт, саветник у три министарства, итд, итд.- милина једна. И кад обриса и наредно "јастуче" - згуснута пена - настави да се слива.

 

"Пословни људи ће жалити за мном - знао сам посао. Заменик ће заузети моје место. Задњица му је широка и женствена и у фотељу ће потонути бар пет прстију. Хе, хе!"

Били су ту. "Слава теби, господе Боже!"

Најпре је спазио младића - штрчао је стојећи у води. Опази и девојку - у водоравном положају, у хаљини наранџасте боје. Тело јој се примећивало у трави. Препозна је по каишу - лежао је распрострт на трави; црвен као парадајз, опомињуће црвен каиш - лакиран простачки.

"Хвала Богу, ово двоје још увек губи време. Замениће ме заменик, директора мало сутра. Не, не, не верујем у то, па чак и да умрем. Кажу да се душа скрива и под ноктом."

- Хооп!

- Бравоо!

"Ево их. Чују се. Кад бих могао да викнем... Чујем. Чујем. Ћути!"

Но, није могао ни да викне, ни да пузи.

"Ово је крај. Свему је крај. Лепо је што готово да не боли и најважније - нимало није страшно."

Горе протутња камион - претоварен. Уздрма мост до темеља и уплашени клен се сакри у лом.

"Ништа страшно, најважније је да немам за чим да жалим. Живот је гадно злопамтило. Живот је као Бог: одлаже а не заборавља. Он је као млади каријериста; можеш да га превариш, али на крају ти увек врати с каматом. Све је прљаво. Од сутра ће у мојој столици седети заменик директора и радоваће се, гад. Е, Брајко, е, Коста. Зашто, бре, тако Коста? Ја код моста, Коста, ти изнад моста... Није чак ни страшно, чак и душу кад дајеш није као кад дајеш дупе. Е, да није било оног злосрећног скретања, опет бих претекао италијанске и холандске трговце парадајзом за две недеље и неком би пукла глава као што пише у романима. Тешко ми је, ипак. Ништа нисам схватио у животу а упознао сам толико људи. А можда ту и нема шта да се разуме. Све је тако просто. Човек у мојим годинама, са мојим искуством, има право да то каже."

Наду му вратише шлепери. Превозили су парадајз претоварени и тешки задрмали су мост, а уплашени клен је сматрао да је боље да се сакрије испод камења, уместо да скочи на скакавца закаченог на удици. Ни хоп, ни браво! Младић извуче удицу, намота струну и закачи кукицу за гумени прстен. "Боже, Боже. Захваљујем ти. Парадајз ме уништио, парадајз ће ме спасити." Девојка натакну обућу, била јој је мало шира и она уђе у њу сасвим комотно. Сукња јој се отпозади затварала дугачким рајсфершлусом. Он је био покварен на једном месту, и ту се налазила једна рупа покуша да га затвори рупа се прошири и изложи погледу део тела. Њих двоје кренуше стазом поред пшенице. право ка њему.

"Како је леп овај свет. Сви су људи браћа. Спасен сам!" Желео је да их загрли да их претвори у једно и слије се с њима њих и мост да загрли. и воду под мостом.

"Чудно да до сада нисам приметио да је овај свет тако леп."

Њих двоје се кретало право ка њему загрљени, све до оног тренутка кад младић скрену у страну и уђе у жито. Гледали су се којих пет секунди и... ослепели. Девојка се на трен поколеба, као да се припремала да скочи у хладну воду овог топлог дана. Младић направи још пар корака зађе још дубље у жито. Девојка је ишла за њим, одлучно и слепо.

"Да, о томе нисам размишљао, уопште нисам размишљао. У ствари, онај ко престане да размишља о тим стварима може слободно да иде с овог света. Отворише ми се очи, Боже, отворише ми се очи, али не и мојим спасиоцима. Ја прогледах, они ослепеше."

- Јао, што си неразуман. Хаљина ће ми се узеленети. Зелено не може да се опере.

- Нека.

- Јао, јао... Скроз је зелена.

Тад младић скиде једну нараменицу, па другу. Патент затварач је и онако био покварен. Ољушти је као поморанџу.

"Тако, тако, тако... Изгледа да неће брзо. А и девојка се још опире." Директор се сети да су се и у његовом животу девојке у почетку опирале, па осети пријатан бол. "Ма, да, свет је велик. Ко год да га мери, остаје неизмерен." Сунце потпуно зађе. Месец је тражио место међу облацима много месечине златне месечине. "Није лепо гледати такве ствари. Шта да радим? Није у реду, али шта ћу? Ускоро ћу бити ништа. Као да ме није ни било. А можда ме и примете. Претпостављам да ћу их уплашити, али нема разлога да се стиде. Нема ничег срамног. Ако ме на време примете, оно говно, заменик директора, мораће да причека на моје место..."

Жито се склопи над младим људима. Рибама, натакнутим на прут, тела су омекшала услед вечерње спарине. Прут са рибама био је изнад њих. Учини му се да нанизана риба још увек мрда.

"Шта ово двоје зна о девизама, конту, поруџбини, салду и попусту!? Лепи су као и живот који ме напушта. Кроз два сата ће девојка очистити рибу, опраће је п уваљати у брашно. Просто као пасуљ. Е, можда ћу и оживети ако ме некако примете. Медицина је у последње време много напредовала..."

Рањени човек је скривао наду последњом снагом, као запаљено палидрвце на ветру. Прође доста времена, потпуно се смрачи и постаде хладно. Напокон се жито размаче, младић се врати на стазу и ту остаде да је сачека. Видео их је одлично. И девојка се показа успорена, захваћена лењошћу, какве буду све девојке кад се наједу слаткиша.

"Нема, нема начина. Спазили су ме... Њихов пут прелази преко мене."

Младић удахну дубље, раскорачи се и грудни кош му се јасно оцрта четвртаст и непокретан. И у тој окамењеној, билдерској пози ни мајици су му се исцртавали сви мишићи.

Девојка као да га помилова, шапну му нешто и младић бучно испусти сав ваздух. Почеше да траже нешто пипајући.

Скупише гомилицу сувог грања и траве поставише га на мало узвишење, одједном се подиже висок пламен и постаде врло светло. Младић свуче морнарску мајицу и, наместивши се поред ватре, рашири је насупрот ветру.

"Бирократе!" промрмља повређени директор. Пре него што се ватра угасила, кроз главу му прође још једна мисао, ни паметна, ни глупа, да би на њу обратио пажњу. А њему се учини да му неко шапуће: "Чико, море враћа своје утопљенике, небо никада." И одмах заборави на њу. "Чико зачу се његово срце, срце човека налази се по читавом телу." Јок! Не може се сконцентрисати. Речено мало пре нестало је одмах као роса; сад је има, сад је нема. Вероватно се овакве спонтане реченице, овако хаотичне, рађају сасвим случајно, трењем тела о душу која одлази.

Нису наишли на њега већ су га спазили с пута. Био је више охлађен него хладан, али не и заувек охлађен. Девојка се не уплаши превише... Било је укључених фарова, милиције, рефлектора и сличних ствари, записника... Због тога због изгубљеног времена, рибу поједоше за доручак. Са доручком, чак и пре њега, нова роса подиже угажено класје. После доручка, већ сити, девојка гурну хаљину крем боје под душек неповратно упропашћену зеленом бојом.

Наступао је нови дан - дан мудар и подношљив као и сви други. Дан као дан и... ништа више.

 


Рашко Сугарев (1941-1995). Рођен је 01.04.1941. у Пловдиву. Завршио гимназију и медицину у Софији. Радио као психијатар у Смољану. Од 1977. живи у Софији и ради као уредник у издавачким кућама. Након тешког лекарског пропуста озбиљно је оболео и умро у Софији 1995. Приповедач, новелиста, романописац. Написао: Ми, праведни, приче, 1971; Старешина и сунце, приче, 1973; Дунавско коло, приповест, 1976; Плаветнило и снег, приче, 1978; Балада о кнезу, приче и приповести, 1982; Одрицање од наследства, роман, 1988; Светлост из оних дана, новеле, 1988. Иако су интересантнији његови концептуални и изражајни експерименти у роману и приповести, Сугарев је аутор прича чији су јунаци најчешће постављени у граничне ситуације које осмишљавају њихов живот.

 

 

© Рашко Сугарев
© Велимир Костов и Мила Васов, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 03.07.2004, № 7 (56)

Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас - тематичен брой), Белград, 1996.