СОЛАНЕ

web

На крају града, на крају света
леже старе бугарске солане.
Над њима, у гротлу лета прозирна,
узноси се душа воде.
У даљини веселу песму таласа
ветар гони према стенама,
где се кроз призму дуге
сунце злати.

Ту
су траве црвене од соли,
крај обале шкрипи железна трачница,
а ваздух уоколо рањен је
прозуклим гласовима људи,
на којима је претежак задатак -
да воду из једног преведу у друго стање.
(Као кад у посуди алхемичара ври
оваплоћена тајна...)

Ту
ни авиони не прелећу -
јер квадратна окна пилоте подсећају
на прозоре ка другим световима.

© Паруш Парушев
© Радослав Вучкович и Мила Васов- превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 07.09.2004, № 9 (58)