МРАВЉИ АТАМАН

Костадин Костадинов

web

- Нема куће без мрава у овом граду - рече ујак отпијајући гутљај пива гмижу на све стране.

Седели смо испод лозе у његовом дворишту, а из надстрешнице излетали су ројеви крилатих мрава, ветар их је захватао и распршивао на све стране.

- Сада се размножавају рече ујак. Све сам отрове испробао али не могу да их уништим. После сам се навикао на њих.

Један летећи мрав слете му на нос. Он га склони са два прста и осмехну се сажаљиво.

- Када помислиш где их све има... - рече ујак и отпи мало пива, заћута, а затим живну: - Пре неколико година, шездесет девете, или седамдесете, још увек сам радио као иследник, имао сам један случај...

- Причај, причај, када си већ почео - рекох.

- Једне ноћи пробудише ме да идем у болницу јер је неко настрадао - настави он. Био је то Коко Кашон. специјалиста за обијање станова, наш знанац. Једва се довукао до болнице, сав је искрварио. Налетео је на мајстора - био је нападнут, по свему судећи, тешким, оштрим сечивом, вероватно сабљом. Један снажан ударац одсекао му је уво и здробио кључну кост.

"Овај баш има среће - вртео је главом доктор. - Инстинктивно је сагнуо главу, иначе ко зна где би му се сада котрљала половина лобање - рече лекар, отвори фиоку и пинцетом подиже крваву марамицу. - Ако се грозите - рече не гледајте, то је одсечено уво. Човек је искрварио. али је носио своје уво. Сигурно се надао да ћемо му га ушити."

На уху је било сасушене коре од згњечених мрава.

"Не могу себи да објасним - слегну раменима лекар - откуд толико мрава. Осим ако се ваљао по мравињаку..."

Тада нисмо успели да сазнамо ко му је нанео те повреде. Траг крви губио се низ улице, а кад се Кашон опоравио, упорно је тврдио да је упао у јаму неког градилишта. Свима је било јасно да је одучио да се сам освети и зато сам га, када је изашао из болнице, стално држао на оку. Још увек је носио гипс. а почео је да се задржава око куће Козака Георгија Ноевског, бившег капетана руске царске армије, тихог и ружног дедице.

Једног дана затекох Козака на улазу у кафану. Сео сам за његов сто и поручио мастику. Разговарали смо о другим стварима, а он није журио са пићем, само је посматрао како нестају мехурићи у чаши и како се стакло влажи. Одједном подиже главу: "Не околишај, већ ми реци шта те занима?" "Имаш ли упитах га у кућу неку сабљу или нешто слично?" "Па, шта ако држим, да ли бисте ми је узели? прострели ме погледом. "Само питам одговорих. - Желео сам да ти кажем на време да те један мангуп мрзи због нечег. Ти сигурно знаш због чега."

Козак не рече ништа - подиже мастику. Нисам очекивао да призна да је он посекао Кашона, а нисам ни могао замислити овог осушеног старца, који јури осамдесету, како замахује сабљом... Посматрао сам му покрете, покушавао да одгонетнем има ли још довољно снаге у њима.

"Пази! - подсетих га - онај што ти прети прекаљени је преступник и гад. У затвору је научио гомилу подлости."

Козак се гласно насмеја: - "Ја сам се, момче, још у младости верио са смрћу и чекам да дође време за свадбу Георгијевски крст имам да сам се с њом у очи гледао. "Нагло испи чашу, а потом је пажљиво спусти на сто и пође кући. Одлазио је одлучним кораком газећи својим искривљеним ногама које су се деформисале од сталног јахања.

Милиционерима из ноћне патроле препоручио сам да ноћу обилазе његову кућу. Козак је био направио руску кућу од дрвета која је на улици стајала као страно тело. С друге стране за њу се била залепила коњушница у којој је држао предивног ждрепца за јахање на тркама им нико није био раван. Ждребац му је био уместо жене и детета није имао породицу, живео је сам као кукавица и највећи део времена проводио је играјући белот или табланет у кафани.

"Са старцем нешто није у реду причао ми је један од милиционера. Устаје усред ноћи и хода као да је вампир. Често сам га затицао како уводи коња у собу и пева му руске песме." "После поноћи, кажеш?" питам. "После поноћи. И још нешто. Неколико пута током недеље купује шећер. Увек по килограм. Шта ради с тим шећером. Нисам приметио да кува компот, плод за ракију нема где да набере... Сасвим је луд."

За време једног дежурства и ја свратих код Козака. Било је око поноћи кад застадох пред кућом да запалим цигарету. Чекао сам као ловачки пас п у једном тренутку би ми смешно.

Кад упали лампу спазих га како стоји поред камина.

На прозору није било завеса. Видео сам га како стоји пред вратима гардеробера п посматра се у огледалу. Козак поче да се облачи: кошуљу, панталоне, прслук са редеником из којег су штрчали метални делови чаура. Затим навуче високе чизме и шубару, и на крају сабљу. Облачио се полако ритуално. Кад заврши, сујетно засука свој проређени брк, испрси се и рукавом обриса медаље на грудима. Овако обучен изађе и остави широко отворена врата. Недуго затим у собу доведе ждрепца. завеза га за чесму изнад судопере. Сањива животиња се окамени, црна јој се длака сијала обасјана светлошћу лампе.

Козак свечано извади сабљу из корица, надмено се осмехну оштрици сабље, сагну се и нестаде из оквира прозора. Не издржах приђох кући.

Козак је био пао на колена, молио се шапатом пред старом иконом св. Георгија Победоносца, а под ногама је уместо поњаве простро поцепану ратну заставу са двоглавим орлом.

И још сам нешто видео: тик поред заставе, по дужини собе, текла су три црна потока мрава. Три широке, црне траке на дашчаном поду. Три дисциплиноване црне колоне праве као затегнут канап. И ни један мрав није скретао с пута. Колико је '• растопљеног шећера било потребно да се направи тај строј?

Козак заврши са молитвом и опет стисну сабљу. Лактом се наслони на заставу, руку са сабљом протеже напред и застаде непокретно. Мачем је показивао на три црна ескадрона са милион војника мрава. Црна армија је нападала под командом свог атамана.

Одједном Козак запева. Певао је тужну песму. Очи му се напунише сузама. Коњ подиже главу и ослушну. Мишићи на његовим ногама почеше да се мрдају, увећа се и ојача и она ствар што га је чинила ждрепцем.

А Козак је певао, нагнут над црном војском мрава са сабљом у рукама.

Поверовах да старац може да нађе снаге да би посекао главу оног ко се дрзне да се наруга његовој соби - његовом светилишту.

Али не прође много времена кад једне ноћи плану Козакова кућа. Кад дотрчах до ње ватра је била захватила целу кућу, а изнутра се чуло тихо ждрепчево цвиљење. Око куће се окупи пуно људи али ватру нисмо могли угасити кофама. А било је и опасно приближити се кући зато што је, очигледно, Козак унутра негде био сакрио метке с времена на време би понеки од њих пукао. Кућа паде пре но што стигоше ватрогасна кола, паде с треском.

Одатле директно одосмо да ухапсимо Кашона. Био је мртав пијан, руке су му још увек мирисале на бензин.

Згариште смо рашчистили сутрадан. Угљенисано тело Георгија Ноевског - Козака нађосмо на средини собе. Лежао је на лакту с испруженом руком у којој је стискао сабљу. Сагорело лице као да се осмехивало. Од униформе је остао само Георгијевски крст. Око поднева, кад сунце осуши остатке, појавише се мрави. Ходали су по телу свог атамана или су одвлачили тела других мрава.

На суду је Кашон признао да је запалио кућу. Исприча како је раније покушавао да је опљачка, али га је Козак посекао својом сабљом. "Нисам ни помислио да га убијем говорио је танким гласом. - Ја никад кад идем у акцију не користим нож... Само сам хтео да га уплашим мало. да му вратим, јер само што ме није заклао. А он је остао унутра. Зашто је остао унутра? Видео сам га, био је будан, имао је пуно времена да се спаси ватре."

Из Козакове куће спасен је само један сандук. Један стари бакром и сребром окован сандук. У њему је, преко гомиле старих ствари, пресавијена, стајала једна штампана литографија. На њој је био избледели цртеж: рањен, после битке, лежећи у степи, с десницом протегнутом напред, стискао је сабљу. Нагнут над њим, ждребац му лиже ране. Са стране га стрпљиво чека жена са заром, црна жена с косом за кошење на рамену. Небо - црвено од врућине.

"Ја сам се спремио за смрт и чекам тај тренутак као свадбу" - тако је говорио атаман Георгиј Ноевски. Мрави су му били сватови и водили су га. Водили су га код невесте. Водили су јој достојног младожењу.

Ујак заћута, уперивши поглед у ројеве крилатих мрава који су се умножавали. Отпи полако пиво и подиже трепавице.

- У овом граду нема куће без мрава.

© Костадин Костадинов
© Мила Васов, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 24.07.2004, № 7 (56)

Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас - тематичен брой), Белград, 1996.