- Држава жели све да зна - говорио је човек из статистике. - Довољно је да каже - и траву на овој ливади ћемо побројати.

Ходали су по ливади и мека зелена трава, никла после косидбе, покорно се повијала под њиховим ногама. Падала је јесења роса, где год су прошли за њима су остајали тамни трагови. Опанци сељака се раскиснуше, а статистичар подиже ногавице и откри црвене најлонске чарапе ишаране жутим ромбовима.

- Дивљач је наше национално богатство - рече он чим осети да га сељаци слушају. - Једне новине су писале да је то живо злато домовине. И држава жели да зна чиме располаже.

Говорио је грленим, пријатним гласом, с бојом гласа правог говорника и то није могло да не остави утисак на слушаоце. Већ доста дуго нису чули правог говорника - сви који су долазили да им говоре или су муцали, или су читали досадним гласовима своје говоре. А овај високи човек са строгим изразом лица, у тамном оделу класичног кроја од лепог штофа. макар и мало смешан са подавијеним ногавицама, сељацима је уливао поверење и они су ишли поред њега са конопљаним завежљајима преко рамена.

Тај строги човек беше пристигао синоћним аутобусом и сместа је скупио чланове ловачке дружине и месног актива. Пре него што су саставили комисију, он им је дуго говорио а после је отишао на вечеру код председника дружине, где је остао и да ноћива.

Сутрадан, кад се нашао пред светом, чланови комисије већ су га чекали. Били су донели мреже обмотане око кочева који су личили на огромна вретена, а један млади човек, по свему судећи још увек тазе ловац, био се опремио као да иде у лов с новом двоцевком на рамену и једним црно белим псом који је дремао везан за десни руб његових чакшира.

- Јесмо ли спремни? - упита статистичар високим, охрабрујућим гласом.

- Све је у реду - рече млади ловац. - Ако не рачунамо то што нису сви овде.

Он се скоро беше вратио из војске и још увек није могао да заборави фазоне из војске.

- Кога нема? - упита статистичар.

- Цветан - рече председник дружине. - Ветеринарски техничар.

Статистичар упита близу ли је ветеринарска станица, па кад му одговорише да је у другој улици одатле, читава група крену тамо.

Ветеринарски техничар је био пред станицом где је стајао везан један коњ. На левој предњој нози коња црнела се велика рана, крв се стекла наниже, запекла се и личила на смолу која је избила испод коре дрвета. Техничар је у руци држао правоугаону флашу са плавом течношћу, квасио памучни тампон и истискивао га на болно место. При сваком додиру тампона коњ би задрхтао, кожа на нози би се набирала и ланац тупо одзвањао.

- Цветане! - рече статистичар. - Шта смо се синоћ договорили, а шта ви правите сада?

Цветан настави да брише рану.

- Не може тако, младићу - каза статистичар. - Ви сте наш, државни службеник, треба да извршавате оно што вам се нереди.

- Зар не видите да имам посла - одговори државни службеник усправљајући се. - Не могу да оставим посао и да идем да хватам зјала.

- Ако не пођете, написаћу пријаву - настави статистичар и то изгледа остави утисак на техничара. Он унесе флашу у станицу и врати се без мантила; у руци је држао кључеве, баци поглед на коња у пролазу и пође.

На зачељу комисије ишао је учитељ.

- Не можемо да се ишчупамо, брате - рече он тихо хватајући ветеринара под мишку. - Ја сам оставио два разреда - окренуће школу наглавачке, али морао сам да пођем.

- Дотераће неку болесну животињу - рече техничар - и ако ме не нађу, ићи ће да се жале. Увек је тако кад одем негде.

Статистичар је имао добар слух и кад погледа према овој двојици који су шапутали каза да без обзира шта говорили, увек је теже радити с нашом интелигенцијом.

- Ја сам бројао дудове, гиџе грожђа и стабла трешње рече учитељ. - До сада сам био члан десетак комисија.

Био је млад учитељ, али је већ узео учешће у десетак комисија.

- Држава жели да зна све - рече статистичар и онда разви мисао о трави и ливади.

Ходали су по тој трави избелелој од сунца и на раменима носили вретена са мрежама. Статистичар је ишао на челу и дршка његове црне кожне торбе шкрипала је једва приметно.

Била је средина септембра и време првих слана. Поље је било започело да умире попарено ноћним захлађењима жутео се стасали кукуруз, воњача је попримила црвену боју цикламе а поред колских путева, заплетена у још увек зелену дивљу лозу, црнела су се сазвежђа бурјана. Тополе су прве почеле да се опраштају од свог лишћа, имале су дуга стабла и зато су њихови сокови први кренули да се врате у земљу.

Сред меканог јесењег пира жуте боје, бледо зелено и смеђкастоцрвено су заузимале само једно место у пољу, ту где се плавила непоновљива лимена боја башти с купусом.

Комисија застаде поред међе од које је почињао купус.

- Овде долази највише зечева - рече председник ловачког друштва. - Ако имамо среће, ухватићемо нешто.

- Даће бог! - рече млади ловац.

Сељаци су о другом размишљали.

- Погледајте како је леп овај купус - рекоше. - А садили смо га само пре два месеца, чим смо пожњели јечам.

Вода чини чуда, закључише они док су намештали мреже. Да не стоји беспослено и статистичар отвори своју ташну, прегледа белешке, пломбе, оловке - једна је била сломљена и он је пажљиво подоштри. Све је било на свом месту, могли су почети.

- Требало је да позовемо филмски журнал - рече учитељ. - Гледао сам у једном журналу како су хватали зечеве У околини Бургаса. Било је јако занимљиво.

- Глупости - јави се ветеринар размишљајући шта се догађа у станици. Бригадир је вероватно одвео повређеног коња; али да нису дотерали неку другу животињу?

Једном су га тако позвали на неку конференцију у граду, а у то време довели су биволицу која се прејела лишћа цвекле. Целе ноћи је пасла цвеклу и надула се као балон: и код професора да су је одвели исто би било, али кад је цркла, њега су прогласили кривим и пресудили да плати трећину њене вредности.

- Да одвежем куче? - упита млади ловац. Био је скинуо јакну и на појасу му се крупним зубима нацери нови реденик.

- Одвежи га - рече статистичар и пас се стресе чим му каиш ослободи врат. Затим се стушти стазама међу лејама држећи њушку скоро на земљи. Трчао је врло брзо и ускоро га угледаше на другом крају, али још увек није лајао.

- Као да ништа није нашао - каза статистичар. Очекивао је да ће га ловац охрабрити, али овај рече да се зечеви не налазе тако лако као што то неки људи замишљају. Можеш цео дан да луташ по пољу, да цркнеш од умора и да не видиш ћоравог зеца. Иако је још увек био нов у тој области, ловац није патио од сувишног оптимизма.

- Да-а - рече статистичар слушајући га, па се замисли. По први пут је његово данашње расположење почело да

се квари. Док нису напустили село, све му је изгледало просто и лако - расплетеш мреже и живо злато отаџбине само ће ући у његова недра. Али то је било у селу, где се сваки сокак може преградити, па чак и врапца можеш ухватити. А овде, усред поља, испресецаног путевима и каналима, скривеног жбуњем и усевима, све испада другачије. Сасвим другачије.

Те сумње пролетеле су му кроз главу, али он пожури да их одагна, јер је имао девизу да се ни у шта не сме сумњати и поносио се њоме.

- Почињемо ли? - упита он кад сељаци развукоше мреже и спојише их. - Прво ћемо оградити доњи крај, направићемо џак.

- Чекајте - јави се један сељак. - Доњи крај је ниско. Мрежа треба да буде на оном уздигнутом делу, јер зец увек бежи узбрдо. Никад наниже, јер су му задње ноге дуже, иначе ће се котрљати...

"Котрљати се. Од котур" - паде на памет статистичару. Подигоше мреже на уздигнутом делу. Двојица остадоше да их држе, а други заобиђоше и уђоше у купус.

- Гледајте испод великог лишћа - викао је председник. Можда се неки притајио.

Ходали су стазама између леја, ударали длановима и звиждали, док је статистичар ударао по ташни. Ташна му је била од псеће коже - глатка п сјајна - и испуштала је туп звук, као да лаје неки стари, болесни пас.

Сељаци су се сагињали, подизали грумење земље и бацали га поред себе - грумење се још у лету распрскавало у ситна зрнца, зрнца су ударала о зелене листове као капи кише, а сељаци су личили на сејаче, само што нису носили мерице.

Кад избише на другу међу, ловац одлучи да испроба своје оружје. Угура један метак у цев и опали у небо. Пуцањ ништа не промени у великом пространству равнице.

- Не троши метке - рече Цветан ветеринар. Он је једини ходао са рукама у џеповима, не вичући и не бацајући грумење земље.

- Дозивам пса - рече ловац као да се правда за пуцањ. Изгуби се звер, а дао сам за њега шездесет лева...

Пас се ускоро појави скичећи као да је нешто крив, а по њушци му се била нахватала прашина од тражења зечјих трагова.

Мрежу сад преместише мало даље, до њиве са кукурузом. Овога пута статистичар остаде уз њу под изговором да је два човека мало поред мреже. Но, другима беше јасно да то чини како би сачувао одело.

- Обукао се као лорд - наруга му се Цветан када су били довољно далеко да их не чује. - Пошао на село у оделу од енглеског штофа, мамин син!

- Можда нема стара одела - рече учитељ. - Знаш ли које плате примају државни чиновници?

- Две стотке - одговори ветеринар. - Две стотке, мој брале, сваког месеца и оком не трепне.

- Ајде! - учуди се сељак који је ишао поред њих. Старе или нове?

- Ма, старе! - подсмехну му се Цветан. - Да то ниси ти...

Корачали су кроз кукуруз, звиждали и шутирали грумење, све док не избише на крај њиве и стигоше до мреже.

Мрежа је била празна и није ни мрднула. Дувао је слаб ветар, али њој то није сметало, јер су јој отвори били довољно широки да могу пропуштати ваздух, тако да се није мрдала.

- Глупости! - рече опет Цветан. - Ништа нећемо урадити, боље да идемо.

- Шта год да урадимо - рече један сељак. - Плаћа нам се.

- То су проклете паре - рече учитељ.

- Да ме бар нису звали - каза сељак и лице му постаде злобно. - Чим ме зову, значи да се плаћа.

- Наравно да ће вам бити плаћено - рече статистичар кад стиже до њих. - Мислим да два радна дана није мало. Обично не добијате толико, зар не?

- Ево зашто пропада наша привреда - рече учитељ. Дно њене касе је као ова мрежа - све исцури.

- Ви да нисте рачуновођа? - заинтересова се статистичар.

- Учитељ у нижим разредима.

- Док постанеш гимназијски професор још много тога ће ти постати јасно - рече ветеринарски техничар.

- Причате као људи који сумњају у наш напредак - рече статистичар. - А сумња је највећи непријатељ.

- Све подлеже сумњи - рече Цветан. - То нисам ја измислио.

Сељаци су се крадомице смешкали задовољни оваквим разговором. Они су и раније присуствовали споровима које је ветеринар водио са гостима из града. Био је вичан у томе јер ни од чега није зазирао. Сем њега, у целој области није било другог ветеринара и ко ће им лечити животиње ако њега најуре. Учитељ је био уздржанији - у среском месту био је педагошки институт а села су врвела од учитеља.

- Ма, оставите се тих разговора - рече председник дружине. - Боље да пронађемо неку хладовину и видимо шта су нам жене ставиле у торбе.

Половина дана заиста је већ била прошла - далеко на југу сунце је прешло зенит и било је право време за торбе. Сели су под једну крушку, извадили храну, пили ракију из флашица за кабезу, јели сир а потом се изврнули на бок да мало дремну; никоме се није устајало да крене кроз поље, да звижди и баца земљу на жбуње.

Чак и статистичар, опијен ракијом, није више причао о разлогу свог доласка, није спомињао ништа и сви су знали да ће ово пребројавање тихо проћи као што су протутњале и нестале толике буре над њиховим селом.

Остаће само успомена на једно јесење јутро обливено росом, на воњачине пламенове циклама боје и лазурну боју зелених башти, на повике над пустим пољем и на оне дугачке, омлитавеле, конопљане мреже којима су кренули да лове зечеве.

© Георги Мишев
© Мила Васов, Велимир Костов - превод на сръбски
=============================
© Електронно списание LiterNet, 08.04.2004, № 4 (53)

Други публикации:
Савременик ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.