Пријатна атмосфера око стола приближила се свом врхунцу те вечери, јер ће ускоро портир стати насред локала и грубо викнути:

- Хајде, другари!

Он ће у принципу бити једнако у праву колико и непријатан. Поврх свега почеће да се игра сијалицама, од чега се сликару буквално и фактички смркавало пред очима.

Схватајући да је последњи тренутак за полазак, пре него што ће га увредити на тај начин, он нагло устаде и рече: "Ћао!"

Напољу је било прекрасно вече. Удахну ваздух и осети се окупаним изнутра. Сети се свих оних који су жалили Софију због лошег ваздуха над њом и помисли да треба да проведу читаву једну ноћ у оној рупи доле, а онда да изађу напоље, на тротоар, па да онда говоре о ваздуху.

Леп је био ваздух у Софији. И доле, у рупи, био је леп. Све је веома лепо кад корачаш жив и здрав на својим ногама. А најлепше је тек долазило. Једна од најлепших ствари на свету ка којој је тога тренутка ишао.

Запали цигарету. Дивио се својој способности да се (педесетогодишњак) диви, да се заноси, да се чуди толиким ситним стварима са којима су људи живели, као што живе са невидљивим и неизбежним микробима. Али тешио се. Можда је због тога и био сликар. Због славе (и мало више од осредњих примања) трпео би микроскоп - заувек монтиран у очима.

Поново (да би проверио да ли је заиста и потпуно убеђен у то): "Једна од најлепших ствари на свету" - и неколицина из великог друштва одоздо већ је била поред њега. Повукоше га к бару. Није се особито противио. Чим је реч о једној од најлепших ствари на свету, она ће га чекати до јутра. До следеће вечери и јутра. Двадесет година - и Пенелопа је била нешто најлепше на свету.

И у бару је ваздух био ужасан. било је скупо, али весело и пријатно. Један од његових блиских пријатеља рече:

- Желео си негде да идеш.

- Ићи ћу - рече сликар.

После двадесетак минута, буљећи у балерине, насмејан до ушију додаде:

- Сматрај да сам тамо.

- Где? - није га схватио пријатељ.

- Тамо где сам желео да идем.

- Аха.

Обојица су размишљали на исти начин и то је било довољно да врло дуго буду заједно. Онај други био је композитор и некакве танке, невидљиве жице такође су му биле монтиране негде у глави. Када сликар изрече то своје уверење, онај га поправи:

- Развучене су одавде до овде - додирну он чело а потом и груди.

- Баш тако!

Попише још по једну. Могли су да освану питајући се: где у ствари живе ствари - у конкретној реалности око тебе, или изнутра, у самој човековој души.

Сликар је, нормално, тврдио да је све у ствари реалност. Она која нас окружује. Из које долазимо и у коју одлазимо. Са којом се непрекидно додирујемо - хтели то или не хтели.

Композитор је успорено климао главом. Неми звуци које је "чуо" у себи - каква су они реалност? Садржај једног погледа, на пример - ћутљив, нимало ангажован - каква је то реалност?

Још су пили и певали кроз микроскоп ударајући у невидљиве жице - а до решења, као и обично, не стигоше.

Свеједно њихов сусрет није био ни први ни последњи, а најважније у том тренутку било је то што, ето, сликар иде ноћним улицама сам, споро - ка једној од најлепших ствари на свету.

Пође кроз парк. Освртао се с правом, али не и узбуђен. Чак је реч "рад" дозволила да испред ње додају "право на", али реч "љубав" није дозволила. Е, понекад су испред ње постављали реч "тајна", али она није обраћала посебну пажњу зато што је од самог почетка била тајанствена.

Човек иде. Скоро свиће. Стиже до куће и још једном се осврну. Но то га не вређа. Околни свет је конкретно реалан и свако то има у виду.

Звижди. Сијалица се пали скоро истог тренутка, Један крај завесе помера се и он примећује познату малу руку која подсећа на уплашену птицу.

Пење се степеницама. Дише тешко због цигарета, година и успомена иза микроскопа. Али иде лагано. Тако може да се попне четрдесет спратова - јер иде ка једној од најлепших ствари на свету.

Нема четрдесет спратова. Ускоро ће врата шкрипнути. У јутарњем полумраку показаће се само једно њено око и прамен косе.

Шта је за човека коса! Мртва ствар. Као део ноктију који сечемо. Скоро нешто нематеријално и без икакве биолошке функције данас. А он, уметник, одлично је знао да никада, никада у његов живот неће ући коса као та.

Коса као та, која је - чим отвори очи - била на његовом образу.

Он жмирну два пута. Иза завесе је било сасвим видљиво. Са улице чули су се шумови који су се повећавали. Мала рука - која је толико подсећала на уплашену птицу - помилова га и девојка га шапатом упита:

- Желиш ли нешто?

- Не - рече он промукло.

Кревет је био простран п топао. Једна се цигарета цела претворила у пепео - на један једини покрет његовог лица.

Тело девојке иза њега личило му је на ваздушни облак којим се можеш окупати изнутра и споља.

- Да ли сам ти нечим засметала? - зачу поново њен шапат.

- Да. Сањао сам нешто веома лепо. Једну од најлепших ствари на свету.

- Шта је то, ако није тајна?

- Сањао сам да долазим овамо.

Он заћута и удобно се намести. После затвори очи за конкретну реалност око себе и поново призва сан у којем је тако незаборавно ишао ка њој.

© Дончо Цончев
© Мила Васов, превод
=============================
© Електронно списание LiterNet, 03.06.2004, № 6 (55)

Други публикации:
Савременик (Бугарска књижевност јуче и данас), Белград, 1996.